Društveno samoorganizovanje često je odgovor građana na određenu krizu, kao što je pandemija. Ipak, sagovornici podkasta Reaguj! imaju različita mišljenja kada je u pitanju uticaj pandemije na aktivizam.

Aktivistkinja i novinarka Milica Kravić Aksamit, ujedno je i jedna od organizatorki Autonomnog festivala žena (AFŽ), koji se održao sredinom septembra u Novom Sadu. Ovaj festival se prvi put održao prošle godine, takođe za vreme pandemije. Ipak, Milica Kravić Aksamit kaže da je prošlo izdanje festivala bilo uspešnije.

“Neko mi je spomenuo ove godine kako sam prošle godine izgovorila ‘Al’ će biti dobar drugi AFŽ, kad ne bude bilo korone i kad budemo mogli da radimo šta želimo’. To se naravno, nije dogodilo, ispalo je da je ovaj lošiji od prošlogodišnjeg zbog više faktora. Pre svega, i zbog korone, što smo prosto bile svesne rizika. Imamo iskustva sa koronom u odnosu na prošlu godinu kad smo bile u tom nekom energetskom, poletnom osećaju da će sve biti u redu. Desio se neki vakuum ipak prošle godine kad su mere popustile, a mi uspele da uradimo sve šta smo htele. Ove godine je sve bilo opreznije i nas je bilo manje. Ali ne samo zbog korone, već i zbog toga što smo energiju usmerili na naredni AFŽ koji će se održati u junu sledeće godine. Tako da je ove godine trajao tri dana i on jeste bio pažljivo odabran i vođen ograničenjima koje je nametnula pandemija”, objašnjavam Kravić Aksamit i dodaje da je pandemija sa sobom donela i najveće interesovanje za temu zdravlja.

“Mislim da jeste neki hajlajt poslednja tribina – tribina o zdravlju. Samo njeno trajanje je objasnilo koliko je to bilo potrebno, pošto imam osećaj da su pitanja i uključivanje publike trajale koliko i sam razgovor. Imale smo lekarke, ali i aktivistkinje kao sagovornice, što je pokrenulo lavinu ispovesti i pitanja”, kaže ona.

Ipak, pored prisutnog onlajn aktivizma i brojnih protesta koji su se organizovali od početka pandemije, Milica Kravić Aksamit smatra da nas je epidemiološka situacija zapravo navela da budemo pasivniji.

“Mislim da je uticala na pasivnost društva globalno, a za srpsko društvo je teško reći šta nas je učinilo pasivnim. To je čitav splet okolnosti i niz godina. Mislim da smo užasno pasivni i da je korona uticala na to da u aktivističkom smislu budemo još manje zainteresovani za promene. Da li smo izgubili nadu ili smo promenili sada prioritete… Mislim da jeste oslabilo aktivističku scenu – nekako je obesmislilo, ali opet mislim da su to i samo trenutni utisci. Ako ikad pobedimo koronu i normalizujemo epidemiološki situaciju, mislim da će se polje borbe pojačati. A možda ćemo samo morati da se naviknemo na nove uslove, kada njih normalizujemo, nadam se da ćemo opet naći nadu i snagu za borbu”, kaže Kravić Aksamit.

Socijalna psihološkinja Bojana Bodroža ne misli da je pandemija direktno uticala na povećanu ili smanjenu spremnost građana na aktivizam, već da ljudi preduzimaju aktivističke akcije onda kada osećaju da su njihova prava ugrožena ili je nešto urađeno na nepravedan način.

“Pandemija je možda podstakla aktivizam kod onih stvari koje su direktno povezane sa pandemijom, ali nije imala nikakve veze sa aktivizmom u onim slučajevima kada to nije povezano sa pandemijom. Izuzetak je eventualno možda onaj prvi početni period pandemije kada smo svi bili prilično u stanju neizvesnosti i nismo puno znali o samom virusu i slično, kada ljudi nisu preduzeli akcije, iako su osećali da su ugroženi, jer opet sa druge strane nisu znali koje su opasnosti usled pandemije i virusa. Dakle, u tom periodu su možda postojale neke stvari zbog kojih su ljudi bili nezadovoljni, ali nisu ništa preduzimali iz straha od pandemije. Ali, nakon što se ta situacija donekle relaksirala, videli smo da su onda već počeli da se organizuju događaji na kojima se manje ili više vodilo računa o preventivnim merama”, objašnjava Bodroža.

Još jedan od nedavnih primera aktivizma u Srbiji jeste protest za vodu u Zrenjaninu, gradu koji već 17 godina nema pristup pijaćoj vodi.

Jedan od osnivača udruženja Zrenjaninska akcija Bekim Rukeci smatra da pandemija jeste uticala na aktivizam, te da je baš to jedan od razloga zašto su se ljudi baš sada, posle toliko godina, napokon pobunili. Kako kaže, situacija u kojoj se svi i dalje nalazimo podigla je svest o problemima koji nas okružuju.

“Moje lično mišljenje jeste da je pandemija uticala na širenje te svesti. Ljudi su bili zatvoreni, razmišljali su, nisu bili u nekoj jurnjavi, imali su vremena da se posvete sebi i porodici i problemima koji ih tište. Verujem da je tu negde sazrela i ideja da neke stvari sad mogu da se urade. Sad imamo vremena, sad možemo”, smatra Rukeci.

Protesti za vodu u Zrenjaninu nastali su na inicijativu građana, koji su, dok su potpisivali peticiju protiv kafilerije u istom gradu, stalno postavljali pitanje ‘A šta je sa vodom?’, objašnjava Rukeci, a samo pitanje vode označava klasnim.

“Pitanje vode u Zrenjaninu je davno preraslo političko. Mi smatramo da to više nije ni stranačko pitanje. U gradu Zrenjaninu trenutna situacija jeste takva da pitanje vode postaje polako klasno pitanje, u smislu da ko ima novca on može da kupi vodu, ko nema novca nek se snalazi se česmovačom”, smatra Rukeci i dodaje da četvoročlana porodica na mesečnom nivou mora da izdvoji između 7 i 8 hiljada dinara za vodu.

“Da ne pričam za porodice koje imaju male bebe koje ne smeju ni da kupaju ovom vodom. Ja ne mogu ni da zamislim kako je tim ljudima. To je na godišnjem nivou oko stotinu hiljada dinara. To je vrlo ozbiljno suma, za koju ljudi mogu da reše mnoga druga pitanja – ogrev za zimu, ako imaju studenta školarinu, mogu da se spreme dvoje dece za školu, da ih vode na letovanje na kraju krajeva… To je nešto što gradska vlast ne vidi. Oni su potpuno nemi na to i uvaljeni u svoje foteljice ne razmišljaju da u ovom gradu postoje ljudi koji žive na margini i da je takvih porodica sve više i više”, objašnjava Rukeci i kaže da oni traže da voda u Zrenjaninu bude javno dobro.

“Voda mora da bude dostupna svima, bez obzira na status i finansijske mogućnosti. Vodu ne možete nikome uskratiti. Ona je osnov života i ako nekome uskratite tako nešto – uskratili ste mu pravo na život”, zaključuje Rukeci.

Ipak, nije svaki oblik aktivizma dobar po društvo. Sve su češći protesti takozvanih antivaksera i antimaskera, koji protestujući mogu da dovedu ostatak stanovništva u opasnost. Milica Kravić Aksamit zaključuje da je važno da budemo oprezni za kakve se stvari borimo.

“Postoje bukvalno sulude borbe, koje prosto nisu opravdane i ne čine dobro svetu. Granica je problematična i diskutabilna, ali postoje pametni ljudi koje moramo da slušamo. I dalje moramo da verujemo u fakultete, društvene i naučne centre koje gaje obrazovani svet”, ističe Kravić Aksamit.

Dodaje da kao što nam je obaveza da plaćamo račune, tako je i obaveza da budemo građanski osvešćeni.

“Kada to kažem, mislim da moramo da budemo i da smo dužni da podižemo glas na određene nepravde, jer se ništa ne dešava našim pukim posmatranjem, zatvaranjem u kuće i zabavljanjem sa prijateljima. Sve je to lepo i treba da se zabavljamo, ali smo istovremeno dužni i da se borimo za bolje sutra i nas, i svih ljudi oko nas, i onih koji tek treba da dođu. Meni je to neodvojivo od reči građanin. Čovek je ujedno i poslušno i neposlušno biće. Mora da bude ujedno i borac i borkinja, samo se tako društvo menja na bolje. Ne postoji drugi način”, poručuje Kravić Aksamit.

Iva Gajić (redakcija “Reaguj!, naslovn afotografija: Nenad Blazin/Zrenjaninska akcija)