Skip to main content

Readmisija: Kad se nemačka garderoba izliže…

Autonomija 11. окт 2012.
8 min čitanja

Podaci Kancelarije za readmisiju, koja se nalazi na aerodromu „Nikola Tesla“, za prošlu godinu ukazuju na povećanje broja povratnika po osnovu Sporazuma o readmisiji, koji je Srbija 2007. godine zaključila sa Evropskom unijom. Prema izveštaju ove Kancelarije, prošle godine je, redovnim ili čarter letovima, u Srbiju došlo 1.606 povratnika. Godinu pre toga u Srbiju su se, po istoj evidenciji, vratile 1.164 osobe, a samo godinu dana pre toga taj broj je iznosio 814. Povratnici najčešće dolaze iz Nemačke, Švedske i Švajcarske, i pretežno su Romi i Srbi.

Zoe Gardner, iz Evropskog saveta za izbeglice i azilante (ECRE), za Autonomiju objašnjava da Srbija, kao država sa statusom kandidata za EU, koja uskoro treba da počne pregovore o pristupanju, treba da se potrudi da stvori funkcionalni sistem koji spaja međunarodne i evropske standarde u oblasti azila i migracija.

“ Postoje dve glavne kategorije ljudi koji mogu da se vraćaju u Srbiju iz zapadne Evrope: oni koji su pokušali da podnesu zahtev za azil u zemlji koja uključuje Srbiju na listi sigurnih trećih zemalja, kao i pripadnici srpske nacionalnosti koji su ili podneli zahtev za azil u zemljama zapadne Evrope pa im je zahtev bio odbijen ili kojima je ranije dodeljena neka vrsta privremene zaštite, a sada se smatra da je bezbedno da se vrate“, podseća predstavnica ECRE, dodajući da se Srbija na jednoj od ključnih ruta za migrante i izbeglice, koji ulaze u zapadnu Evropu iz Azije i Afrike.

„ECRE je nedavno uputio dopis institucijama EU u vezi sa ‘Dublin’ migrantima, koji su prošli kroz Srbiju i zatim nastavili putovanje u Evropu preko Mađarske. I dok Mađarska smatra Srbiju za ‘sigurnu treću zemlju’, UNHCR upozorava da Srbija nije više sigurna treća zemlja, jer ne pruža trenutno dovoljnu zaštitu. Zaista, Srbija nije odobrila status izbeglice od 2008. godine i pružila je samo sporednu podršku za petoro ljudi“, ističe Zoe Gardner, napominjući da i lista sigurnih trećih zemalja, koju je napravila Srbija, obuhvata zemlje za koje ECRE ne smatra da pružaju adekvatne nivoe zaštite, a kao primer navodi Grčku. Kako je rekla, izveštaj Fonda za otvoreno društvo Srbije i grupe 484 govore o tome da je „nedostatak ekonomskih prilika“ u Srbiji jedan od glavnih pokretačkih faktora koji pokreće migracije, uključujući i one ilegalne.

Romsko naselje Dudara u Zrenjaninu

„Ovo se naročito odnosi na romsku populaciju u neredovnoj sezonskoj migraciji. Ovi ljudi nisu u stalnom radnom odnosu, ali su često sezonski zaposleni u Srbiji preko leta na poljoprivrednim poslovima. Tokom zime oni nemaju sredstava i mnogi biraju da se vrate na Zapad uprkos činjenici što znaju da im neće biti odobren stalan boravak, ali imaju koristi od socijalne pomoći i izbegavanja zime u Srbiji. Vladi Srbije se preporučuje da ovaj problem reši bilateralnim pregovorima i sporazumima sa zemljama zapadne Evrope, koji bi omogućili stvaranje prilika za sezonske privremene migracije niskokvalifikovane radne snage, što bi bilo od obostrane koristi i u skladu sa stvarnim potrebama tržišta rada“, objašnjava Gardnerova, Ona upozorava da sve mere, koje se preduzimaju s ciljem smanjenja broja zahteva za azil u zemljama zapadne Evrope, moraju biti zasnovane na principima sprečavanja diskriminacije i visokih standarda ljuskih prava.

Prema izveštaju Kancelarije za readmisiju Komesarijata za izbeglice Srbije do jula ove godine u Srbiju je vraćeno ukupno 1.156 ljudi. Vlada Srbije je tek tri godine nakon potpisivanja Sporazuma o readmisiji usvojila Strategiju reintegracije povratnika po osnovu sporazuma o readmisiji, koja obuhvata oblasti informisanja povratnika o tome gde, kako i kome mogu da se obrate za pomoć. Iste godine otvorena je i Kancelarija za readmisiju na aerodromu „Nikola Tesla“. U samoj Strategiji navodi se procena da se, potpisivanjem sporazuma, otvorila mogućnost povratka više od 100.000 ljudi. Ovaj dokument je predvideo i izradu lokalnih akcionih planova za integraciju povratnika po sporazumu o readmisiji, ali do danas ti planovi nisu izrađeni. Čak je i Akcioni plan za sprovođenje usvojene Strategije omanuo, jer mere koje su predviđene nisu do kraja ili čak nisu uopšte sprovedene.

Vlada Srbije je početkom prošle godine, pod pritiskom EU, formirala Komisiju za očuvanje bezviznog režima, sa zadatkom da na dnevnom nivou prati sprovođenje bezviznog sistema i predlaže preduzimanje mera za njegovo očuvanje i zaštitu. Međutim, pored zaštite bezviznog režima, pooštravanja regulative i kontrole na graničnim prelazima, Srbija ne mari puno o reintegraciji povratnika, jer, prilikom sprovođenja svih mera, neophodno je i poštovati dostignuti nivo ljudskih, manjinskih prava i osnovnih sloboda građana.

Avduš Kamberi i njegova porodica su se devedesetih godina preselili u Nemačku, da bi se potom vratili u Srbiju. Sada žive u Dudari, romskom naselju u Zrenjaninu. Kako kaže, dolazak iz Nemačke im je teško pao, jer je bilo potrebno navići se na nove uslove u kojima su se našli.

„Bilo mi je jako teško kada sam shvatio da smo sve izgubili i da smo opet ovde. A onda smo morali i da trpimo diskriminaciju među našim ljudima ovde. Svi su mislili da sam ‘umišljeni Cigan’ koji je došao ‘iz Beč’. Sada niko od nas nema stalan posao, već radimo sezonski kod nekog čoveka koji ima voćnjak, a često i na gradilištima. Uglavnom, ne biramo. Ali i dalje svi sanjamo da se vratimo tamo i pričamo o tome kako to da izvedemo. Deca nam maltene ne znaju srpski jezik, pa i sa njima bijemo bitku“, priča Kamberi.

Analiza Praxisa, domaće nevladine organizacije koja radi na zaštiti, poboljšanju i promociji ljudskih prava izbeglica, interno raseljenih lica, povratnika po Sporazumu o readmisiji iz zapadne Evrope i pripadnika manjina, objavljena u avgustu prošle godine, pokazala je da se povratnička populacija suočava sa najvećim problemima prilikom dobijanja ličnih dokumenata, prijave prebivališta i boravišta, obrazovanja, zapošljavanja, zdravstvene i socijalne zaštite, kao i rešavanja stambenih pitanja.

Položaj povratnika u Srbiji nije regulisan nijednim posebno pravno obavezujućim aktom. S druge strane, problemi sa kojima se ovi ljudi suočavaju su veoma vidljivi. Duge procedure, koje su uz to i skupe i predviđaju troškove koje povratnici najčešće nisu sposobni da plate, potom i stalna bojazan da će, bez ličnih dokumenata, biti privedeni, samo su neke od poteškoća. Analiza Praxisa utvrdila je čak i protivzakonitu i protivustavnu praksu da, ukoliko policijski službenici, pri terenskoj proveri prijavljene adrese, ne zateknu na licu mesta podnosioca zahteva ili ocene da je objekat na toj adresi neadekvatan za stanovanje, nadležna policijska uprava ima pravo da, bez ikakvog obrazloženja, odbije prijavu prebivališta.

Sudbina povratnika iz readmisije

Povratnicima su na raspolaganju i prihvatni centri u Obrenovcu, Šapcu, Zaječaru i Beloj Palanci, ali oni su privremeno rešenje, jer u njima mogu da se zadrže najduže dve nedelje. Ova organizacija beleži i slučajeve da su osnovne škole odbijale da upišu decu povratnike, koja nisu posedovala izvod iz matične knjige rođenih ili prijavljeno prebivalište ili boravište na teritoriji opštine u kojoj se škola nalazi. Potencijalni problem predstavlja i ukoliko deca nedovoljno znaju jezik ili ga uopšte ne poznaju. Posledica toga je nedovoljna motivisanost, zaostajenje za gradivom, a često se dešavalo i da ova deca, bezrazložno, budu upisana u školu za decu sa posebnim potrebama. Pre tri godine je tadašnji direktor jedne od takvih škola u Zrenjaninu naveo da, iako postoje takvi slučajevi, ni on sam ne opravdava upis dece povratnika u ovu instituciju, jer je jedini problem koji imaju nepoznavanje jezika. Međutim, kako je rekao, njihovim porodicama je bilo značajno čak i to što su u školi imali obezbeđen obrok, pa se često dešavalo da se, zbog teške socijalne situacije, ono što ostane školi od hrane, spakuje deci u vidu lanč-paketa. Sadašnja direktorica ove škole objasnila je da u toj školi trenutno ima desetak đaka koji su se vratili u procesu readmisije, ali da su oni i pre odlaska bili učenici ove škole. U lokalnim samoupravama se ne zna tačan broj povratnika, pre svega jer oni sami ne žele da budu evidentirani, zbog bojazni da će se naći u evidenciji MUP-a i dobiti ponovnu zabranu izlaska iz Srbije. Zrenjaninski Centar za socijalni rad je objasnio da ova institucija čak i ne evidentira povratnike, odnosno da se ne pravi razlika između ovih lica i drugih kojima je potrebna pomoć tog centra.

Svetlana Stanivuković, pravnik koordinator u Praxisu, kaže da se u oblasti ljudskih prava, kada je reč o povratnicima, nije puno promenilo od 2007. godine, ali da je ipak načinjen izvestan napredak. „U praksi je omogućeno uživanje tih prava, koja su inicijalno priznata nakon zaključenja Jedinstvenog sporazuma o readmisiji sa EU. S obzirom na to da se radi o izdvojenom krugu ljudskih prava i da je njihovo uživanje garantovano za vreme trajanja statusa povratnika, u početku je problem bio u tome što institucije koje su trebale da obezbede njihovo uživanje, kao što su na primer centri za socijalni rad, nikada nisu čuli da povratnici po readmisiji sa važećim putnim listom uživaju odgovarajuća prava iz oblasti socijalne zaštite. Neophodno je da se država suoči sa ovim problemima i sistemski ih reši, omogućavajući povratnicima da se na efikasan način reintegrišu u društvo, čime bi se sprečila i pojava višestrukih migranata“, upozorila je Svetlana Stanivuković i dodala da su neophodna trajna rešenja, pre svega u oblasti stanovanja i zapošljavanja.

„S druge strane, potrebno je i raditi s ljudima: uputiti ih u značenje samog pojma azila, uslova za dobijanje statusa azilanta i slično. Srbija više nije država iz devedesetih, kada je, iz razloga političke nesigurnosti, bilo moguće potražiti bolji život u zapadnoevropskim zemljama i svetu. Sada je bezbednosna situacija u Srbiji drugačija, pa više nije moguće dobiti politički azil, ali ljudi se i dalje obmanjuju nadom da ih negde čeka siguran bolji život“, kaže za Autonomiju Stanivukovićeva, naglašavajući da postoje nezvanična saznanja da postoje čak i agencije, na primer na jugu Srbije, koje obećavaju „Eldorado“ ljudima, organizovano ih prevoze u zemlje članice EU i naplaćuju te svoje „usluge“. „To stvara mnogostruke probleme, jer neretko ljudi prodaju svu imovinu koju imaju ovde, a onda se, u ponekad ubrzanoj proceduri od svega petnaestak dana, vraćaju iz zemalja u kojima su zatražili azil u Srbiju“, napominje ona.

Danilo Rakić: Siromaštvo nije osnov za traženje azila

Danilo Rakić, iz Grupe 484, objašnjava da postoji potreba da se povratnici reintegrišu u društvo, ali i da se smanje slučajevi traženja azila. „Trenutno se to radi, na žalost, samo preko administrativnih mera, a neophodno je uspostaviti saradnju sa zemljama EU, a takođe i naglasiti da je ovo pitanje usko povezano i sa problemom inkluzije Roma. Povratnici se nalaze u teškoj situaciji, jer je potrebno uključiti ih u društvo. Siromaštvo nije osnov za traženje azila. Takođe, statistika pokazuje da je ovo i problem prava i drugih manjina u Srbiji, jer, pored Roma, povratnici su najčešće Albanci i Bošnjaci“, ističe Danilo Rakić.

„Vi to zovete povratkom, a mi to zovemo progonom. Tamo smo imali socijalnu pomoć, jer su deca rođena tamo. Sada imamo osećaj da ne pripadamo nigde, ni tamo, ni ovde. Nigde nas ne žele. Ako se ne vratimo tamo, ostaje nam da fizikališemo, udamo i oženimo decu, pomirimo se sa sudbinom. Ubrzo će se nemačka garderoba izlizati, prerasti, pocepati, a mi ćemo se utopiti u sve ovo ovde“, objašnjava Kamberi, dodajući da predstavnici lokalne samouprave ovaj deo grada posećuju samo u predizbornim kampanjama ili kada ih nateraju strani političari, ali da se nije odmaklo dalje od obećanja da će ljudi ovde dobiti osnovne uslove za život.

Žana Majski (Autonomija)

Tekst „Readmisija: Kad se nemačka garderoba izliže…“ izrađen je uz podršku Internjuza (www.internews.org). Za sadržaj priloga odgovornost isključivo snosi Nezavisno društvo novinara Vojvodine i redakcija „Autonomije“. Stavovi koji su u tekstu ne odražavaju stavove Internjuza.