Kao i u svakom drugom tekstu, tako i u izjavama i nastupima nelegitimno izabranog predsednika Srbije, moramo razdvojiti bitno od nebitnog. Da bismo bili u stanju to da učinimo, moramo pre svega da potisnemo sopstveno sablažnjavanje nad predsednikovim postupcima. „Da li je moguće da je to izjavio/uradio?“ – naravno da je moguće, do sada valjda već znamo s kim imamo posla. Sablažnjavanje ne samo da predstavlja gubljenje vremena i energije na nešto što je već odavno jasno, već nas uvodi u niz akcija i reakcija na koje nelegitimno izabrani predsednik i računa. Gnevni komentari, moralističke jeremijade i nemoćni izrazi neverice, kao tipični žanrovi reakcija na predsednikove ispade, već odavno služe kao najpouzdanije pogonsko gorivo režimske medijske mašinerije – od „Necenzurisanih laži“, do #HitTvita.

Moramo stalno držati na umu da imamo posla sa političarom koji je spreman da učini apsolutno sve kako bi ostao na vlasti. Ako ipak nije učinio sve – a nije – onda to znači samo jednu stvar: da nije mogao. Ovo je već značajan uvid o tome kako čitati nelegitimno izabranog predsednika.

Kad god nelegitimno izabrani predsednik kaže „mogao bih, ali neću“, to zapravo znači: „želeo bih, ali ne mogu“. Na primer, suočen sa demonstrantima koji su okružili predsedništvo, nelegitimno izabrani predsednik će poručiti „Srbima sa Kosova“ da nema potrebe da dolaze u Beograd da ga brane. Čitamo: pokušao je da ih mobiliše, ali u tome nije uspeo. Dan kasnije, nelegitimno izabrani predsednik će reći da je mogao da pozove „narod“ širom Srbije da u Beogradu napravi kontramiting, ali da to nije želeo. Čitamo: pokušao je da izda naređenje lokalnim odborima vladajuće stranke da okupe dobrovoljce, ali se to završilo fijaskom.

Na najskorijem primeru, kada predsednik izjavi da bi „s lakoćom mogu da pošalje 10.000 ljudi ispred N1“, ali da to neće učiniti jer to „ne sme da se radi“, onda sa sigurnošću možemo reći da bi to vrlo rado učinio, samo kada bi mogao, ali – ne može. Istina je da nema ni hiljadu, a kamoli deset hiljada ljudi spremnih da za nelegitimno izabranog predsednika preuzmu bilo kakav rizik. Ova izjava jeste implicitna pretnja, ali važnije od toga jeste da je u pitanju pretnja praznim pištoljem.

Na isti način treba tumačiti i nedavni predsednikov nastup u Nišu. Sirene za najavu vazdušne opasnosti, kojima je počeo skup „Dan sećanja“, ratoborni patrijarhov govor, brat Mile s one strane Drine, i konačno, zapanjujuće ogavni govor nelegitimno izabranog predsednika, krokodilske suze za žrtvama bombardovanja, silazak sa bine uz nasnimljene „glasove“ ubijene dece, sve ovo čitateljku razumljivo dovodi do ludila. Zar on, koji se svim snagama zalagao za rat u kojem su ta deca poginula? Zar on kojem je taj rat doneo stan (dok je drugima odnosio kuće, ruke, noge i glave)? Zar on, koji je izašao iz ratne vlade jer se protivio potpisivanju primirja? Zar on koji je igrao Riziko dok su bombe satirale gradove, mostove i ljude, a državne jedinice proterivale i ubijale kosovske Albance? Zar on koji je celu mladost proveo huškajući na mržnju i rat, zar on da sada cmizdri nad žrtvama i poziva na mir?

Ovakva reakcija pokazuje da čitateljka još uvek nije izgubila moralni kompas, pamćenje i razum. Pa ipak, tako čitateljka propušta ono što je u predsednikovom nastupu zaista bitno. Naravno da je nelegitimno izabrani predsednik spreman da manipuliše žrtvama, čak i ubijenom decom, u cilju svoje političke promocije. Naravno da je spreman da poistoveti prave žrtve sa sobom kao žrtvom (fiktivnog) atentata. Naravno da je u sklopu ove priče spreman da pomene i Jasenovac. Naravno da je spreman da svoj govor najavi istim onim zvukom – zvukom sirene za vazdušnu opasnost – koji je pre dvadeset godina trajno istraumirao Nišlije i Nišlijke. Spreman je i na mnogo, mnogo gore stvari – pa sve smo to već znali.

Međutim, važnije je nešto drugo – nakon pretrpljenog poraza nelegitimno izabrani predsednik ne sme da se pojavi pred građanima i građankama Niša nikako drugačije nego sakriven iza žrtava bombardovanja, patrijarha i Dodika. Jedina prilika u kojoj zna da neće biti izviždan je ona u kojoj niko normalan ne bi zviždao, čak ni njemu, koji je u poslednjih godinu dana više puta ponizio i pregazio grad u koji je došao. U poslednjih par nedelja, Nišlijke i Nišlije su dobili vesti 1) da će ipak morati da vraćaju dugove aerodroma koji im je otet (pod izgovorom da grad ne može da servisira njegove dugove), 2) da Vlada Srbije ne namerava da objavi koncesioni ugovor sa francuskom firmom Vansi i 3) da se rad niškog aerodroma ograničava na 16 sati nedeljno. Sve to kao da nije bilo dovoljno, pa je Niš pred predsednikovu posetu dodatno ponižen preoravanjem najveće gradske ulice, navodno zarad pripreme vojne parade, samo da bi u poslednjem trenutku bilo objavljeno da se parada odlaže i premešta u Beograd. Režim se prema Nišu ponaša kao okupaciona sila i zna da bi u ovom gradu naišao na prijem na kakav nailaze okupacione sile, osim ako se prethodno ne zaštiti debelim zaštitnim pojasom pravoslavlja, srpstva, naših žrtava i istorijske nepravde. Ne treba međutim imati nikakvih iluzija – nakon sakrivanja iza Putina u Beogradu, sakrivanje iza žrtava u Nišu još je jedan pokazatelj straha i nemoći nelegitimno izabranog predsednika.

Ukratko – nebitno je šta je predsednik sve spreman da kaže i učini (spreman je da kaže i učini sve). Bitno je šta on može da učini, a da se ne dovede u situaciju otvorene pobune, podsmeha ili urušavanja krhke klijentelističke konstrukcije na kojoj zasniva svoju moć. Ako pažljivije pogledamo njegove skorašnje nastupe, shvatićemo da je ono što on može da učini zapravo vrlo malo. Sve što je mogao da učini već je učinio, i to nije bilo ni približno dovoljno da uguši građanski bunt na ulicama Srbije.

(Peščanik)