U TV emisiji “Sredina” koja je emitovana 18. 03. 2009. na RTV upriličen je razgovor između novinara Duška Bogdanovića i njegovog sagovornika Borisa Labudovića – “prvog čoveka” (D. B.) Vojvođanske televizije.
Razgovor i emisija, trebalo je da predstave tog “prvog čoveka” RTV neupućenoj javnosti, a javnost je trebala iz kompetentnih usta da čuje koloritnu perspektivu RTV koja nas očekuje u (bližoj ili daljoj) budućnosti.
Međutim, kad se pažljivo odsluša/odgleda “sreDina” u trajanju od nekih 25 min., uglavnom se može zaključiti da je emisija pravljena iz dva osnovna motiva: Bogdanović da dobije honorar, a Labudović (neophodnu) medijsku promociju.
Emisija je trebala da ostavi utisak ležernog, ‘ajmo reći “spontanog” razgovora, ne previše ozbiljnog i zamornog (da ne odbije gledaoce) ali ni golicljivog i sklonog “žutom novinarstvu” (da ne povredi dobar ukus gledalaca), dakle, ćaskanje dva stara znanca i prijatelja, u kojem se novinarski doajen diskretno preporučuje medijskom moćniku a ovaj nešto sebi i familiji, nešto osoblju u RTV a nešto i malobrojnom i bog zna koliko za Labudovića stvarno zainteresovanom gledateljstvu RTV.
Nategnutog ćaskanja, međusobnog komplimentiranja i ugađanja sopstvenim sujetama je bilo, čini se i previše. Valjda je otuda emisija ostala u domenu “dijaloške servilnosti”, tematske površnosti, okolisanja i puke improvizacije upravo na onim “mestima” i (o) onim pitanjima koja su tražila precizne, jasne, potpune i iskrene odgovore. Jer izbor Labudovića u UO je istorijski preloman trenutak za RTV – kako se moglo naslutiti iz konteksta razgovora – i tu sve treba da je transparentno (što bi se reklo), bez nejasnoća i nesporno.
Ipak, prava nejasnoća u “Sredini” od 18. 03. iskrsla je u samom startu emisije i do samog njenog kraja ostala je enigma. Naime, zašto je Bogdanović odabrao baš B. Labudovića kao člana UO Javnog servisa RTV za razgovor o globalnim i parcijalnim pitanjima, o sadašnjosti i budućnosti RTV i zašto ga je nazvao “prvim čovekom” RTV. Istini za volju ima u UO RTV još kompetentnih članova (svi su kompetentni zar ne?) za razgovor o RTV i to sa mnogo dužim stažom i boljim poznavanjem ove radiodifuzne ustanove od Labudovića?! Pored toga, pogotovu je nejasno na osnovu čega Bogdanović slavodobitno “unapređuje” Labudovića u “prvog čoveka” RTV?!
Nesporno je da je B. Labudović (sada) član UO i da je nedavno izabran za Predsednika UO. Takođe je neosporno, da se za taj ishod izbora znalo daleko pre njegovog stvarnog i formalnog dovođenja na tu funkciju. Ali funkcija Predsednika UO ne stavlja Labudovića u poziciju “prvog čoveka” ni prema jednom pisanom zakonu, dakle, ni po Zakonu o radiodifuziji ni prema pravnim aktima RTV, sem ako nije reč o nekim božanskim i prirodnim pravima koja izmiču pisanoj formi i običnoj ljudsoj pameti (a Bogdanović za njih zna)?!
Šta je Predsednik UO?
“Samo” član UO koji se stara o organizovanju, o vođenju i toku sednica i dnevnom redu na sednicama koje se održavaju. Dakle, predsednik UO je samo, slobodno rečeno, “prvi među jednakima” ali ne i hijerarhijski, poziciono “čovek iz vrha piramide moći”.
Šta su ovlašćenja UO?
Prema čl. 89. i čl. 94. Zakona o radiodifuziji ovlašćenja UO javnog servisa su sledeća:
“1. donosi Statut Radiodifuzne ustanove Srbije (u daljem tekstu: Statut) , uz saglasnost Agencije, usvaja planove rada i izveštaje o radu i poslovanju Radiodifuzne ustanove Srbije i periodične i godišnje obračune, o čemu obaveštava javnost, Agenciju i Skupštinu; 2. imenuje i razrešava generalnog direktora Radiodifuzne ustanove Srbije, dvotrećinskom većinom od ukupnog broja članova Upravnog odbora, pri čemu odluku o imenovanju donosi nakon sprovedenog javnog konkursa; 3. imenuje i razrešava direktore radija i televizije i glavne i odgovorne urednike programa, dvotrećinskom većinom od ukupnog broja članova Upravnog odbora, pri čemu odluku o imenovanju donosi na predlog generalnog direktora, nakon sprovedenog javnog konkursa; 4. daje saglasnost na opšti akt generalnog direktora o sistematizaciji poslova i zadataka u Radiodifuznoj ustanovi Srbije; 5. donosi investicione planove; 6. razmatra preporuke Programskog odbora; 7. uređuje način prijavljivanja i odjavljivanja prijemnika; 8. obavlja i druge poslove utvrđene zakonom i Statutom”.
Predsednik UO nije Zakonom nigde naveden kao najznačajniji čovek u RTV sa “kapacitetom kompetencija” koje Labudović sam sebi određuje. Naime, iz njegove dalje priče može se videti da on pored upravnih ovlašćenja, sa lakoćom prisvaja/ulazi u ovlašćenja poslovodnog organa – direktora, u ovlašćenja i nadležnosti progranskog odbora i uredničke kompetencije. Koncentracija multidimenzionalnih ovlašćenja u jednoj ličnosti moguća je, ali u privatnoj televiziji, u vlasniku, u posedniku, u sopstveniku televizije, ali ne i u ustanovi “javnog radiodifuznog servisa”. Ako to dobijemo u ustanovi “javnog servisa” kroz ličnost nabildovanih “multi” sposobnosti i ambicija, onda nismo daleko od apsolutiste u medijskim (i političkim) okvirima kao što je, naprimer, A. Tijanić. Doduše, Tijanić je svoj apsolutizam “zaradio” jer je znao da napravi treću po gledanosti televiziju kao što je bila BK. (Kolumne/portrete koje je nekad pisao za zagrebački “Danas” po kvalitetu su bile/i neponovljive/i!) Ali Labudović se nikad ranije, čini se, nije dokazao praveći neku dobru televiziju, pa za apsolutizam unapred i “blanko” nema nekog “pokrića”. Uostalom, za apsolutističko ponašanje u Vojvođanskoj radiodifuziji nema nikakvih opravdanja, pogotovu što je on ovde “već viđen” u opakoj vojvođansko-crnogorskoj varijanti M. Vučelića iza kojeg (apsolutizma) je ostala pustoš u infrastrukturi, u tehnici, u kadrovima, u idejama, u samom životu RTV/RTNS. Takva reprizna apsolutistička i voluntaristička stanja, bilo da je reč o B. Labudoviću bilo o nekom drugom, Vojvodini nisu potrebna. Jer “svaka moć kvari, a apsolutna moć kvari apsolutno” (lord J. Acton).
Dalje, iz Labudovićevog monologa može se zapaziti da on ne koristi (izuzev jednom i reklo bi se slučajno) sintagmu/pojam “javni radiodifuzni servis” APV! On zapravo priča neku svoju priču o radiju i televiziji “iz nekog drugog filma” potpuno nevezanu za pravni, normativni, socijalni, psihološki, civilni, multietnički, multikulturalni, multilingvalni, multikonfesionalni, civilizacijski, medijski kontekst uloge i značenja “javnog servisa”. (Kao da Labudović parafrazira J. Buličova: “šta će narodu javni servis, zapiće ga”). Labudović je pred javnost izašao sa svojim ličnim i političkim impresijama, a ne sa stručno pripremljenim i elaboriranim programom “reformisanja” javnog servisa koji bi mogao ići i na javnu raspravu. U sredini sa malo većom političkom i medijskom kulturom takav luksuz površnosti “prvi čovek” radiodifuznog medija sebi ne bi smeo dozvoliti. Ovde, sve prolazi samo ako imaš pobedničku partiju iza sebe i Labudović to dobro zna..
Ne dotiče Labudovića ni ono složeno pitanje, kakva je uloga i smisao modernog javnog radiodifuznog servisa u regionalnom geopolitičkom okruženju kakav je vojvođanski!? To znači, između ostalog, da “prvi čovek” RTV ne “detektuje” kakva očekivanja i zahteve pred kvalitetan javni servis postavlja javni interes u vojvođanskoj i srednjevropskoj sredini i šta je uopšte to “javni interes”! Zašto Labudović barem ne pogleda interni prvi broj RTV u kojem je definisan javni servisa da zna o čemu treba da priča. Kako Labudović sme da se usudi da javno govori o onimm stvarima koje ne poznaje a zadužen je, a plaćen je da ih zna. I to jako dobro da poznaje! Zašto Labudović ne pogleda dobre primere neke jake, ekstremno jake “regionalne” televizije kao što je, recimo, WDR dogotrajno involvirane u domaći (Nemački) i evropski medijski prostor? Jer u toj zemlji postoje medijski titani kao što su ARD i ZDF itd., ali to ne slabi već samo jača regionalnu televiziju u svim njenim programskim sadržajima. I obrnuto: samo dobra regionalna televizija podstiče “veliku” televiziju da bude (još) bolja (ako može). Na dobre primere treba se ugledati, samo kroz neprekidnu utakmicu postižu se bolji rezultati i rekordi. Večito lamentiranje (nije izbegao ni Labudović) o nedostatku novca je već izlizana žvaka, i uostalom, zašto-zato postoji osoblje i službe koje za novac treba da se postaraju.
Zašto Labudović unapred osuđuje RTV na provincijalnu i “paorsku” televiziju odričući joj kompeticiju sa “velikim bratom” – RTS-om i svakom drugom domaćom i regionalnom televizijom iz evropskog okruženja?
Da li Labudović uopšte pravi barem neku minimalnu razliku između “javnog interesa” građana Vojvodine i interesa DS? Hoće li Labudović svoj lični dug prema DS otplaćivati konvertovanjem “javnog interesa” u interes “žute” stranke?
To bi mogao biti neki kompleks pitanja za koja je “prvi čovek” trebalo da se pripremi. Ovako, usledilo je obilno praznorečje. (Mora čovek da se zapita slušajući emisiju da li je Pajtić više dobio što je izgubio savetnika ili je RTV više izgubila što je dobila Labudovića?!)
Da li je izbor Labudovića u RRA prošao na fascinaciji njegovim projektom “kopernikanskog obrata” u RTV, jer njegov izbor za Predsednika UO protekao je pod blagoslovom i ličnim prisustvom nesvršenog studenta Marksizma Karadžića i episkopa jegarskog dr Porfirija, ili je Labudović svoja razmišljanja i ideje premijerno izneo u emisiji “Sredina” da nas iz prve ruke usreći?
Najzad, prilično degutantno mesto u ispovesti Labudovića odnosi se na nepostojanje sukoba interesa prilikom njegovog izbora za člana UO RTV. Promaklo je Labudoviću da kaže da li je sada i prvi čovek RTV, i savetnik Predsednika pokrajinske Vlade i vlasnik marketinške firme – ili je sve to vešto objedinio kod sebe bez konflikta interesa i sukoba u savesti?! Jedno je, valjda nesporno. Izbor Labudovića za člana i za predsednika UO RTV znao se i pre nego što je do toga došlo, on je komandovao RTV dok je njegov izbor bio još u dalekoj pripremi! Nikad ranije nije bilo manje takmičarske napetosti, manje neizvesnosti, manje “rizičnosti” i nikad više proceduralne brljivosti u RRA u novijoj istoriji izbora medijskih gromada/titana na ovim prostorima kao u Labudovićevom izboru za člana UO RTV. Pravna država i snaga demokratskih procedura pokazali su se baš u jadnom svetlu!
A pre nego je što je priču u prvoj epizodi priveo kraju Labudović je izbegao da analizira ili bar da registruje jednu specifičnu okolnost RTV koja će u dobroj meri uticati na sve ono što je sutra čeka. RTV/RTNS je pune dve decnije igrala i imala ružnu ulogu u javnom životu Vojvodine i Srbije. Bila je ancilla svakojakih vladajućih ideologija i partija, štetnih političkih vođa i lidera, proizvodila je zlo i govor mržnje u Vojvodini, bila je na ultra desnim i ultra nacionalističkim pozicijama, dovodila je na ekrane pravoslavne fundamentaliste i svetovne ekstremiste, glorifikovala je sve što je netolerantno, isključivo i antivojvođamsko. Novinarska strašila RTV/RTNS defilovala su televizijom i ružila sve što je vojvođansko i što je Vojvodina, što je jugoslovensko i što je (bila) Jugoslavija. RTV/RTNS dve decenije radi protiv Vojvodine, u te dve decenije formira/o se antivojvođanski mentalni sklop u kome je upravo njen medijski uticaj bio preovlađujući. I sada u RTV sede rukovodeći ljudi iz antivojvođanskog medijskog tima. Dok se iz takvog mentalnog obrasca ne iskorači nema ništa od promena u RTV. A Labudovića nije DS dovela u RTV da nešto bitno menja, već da štima “medijsku svirku” prema partiturama koje od nje dobija.
Sto dana kritičke poštede “prvog čoveka”/RTV istina još nije prošlo, ali sudeći iz priloženog, ako se “po jutru dan poznaje” – možda je bolje prespavati ga u dubokoj hibernaciji!