Skip to main content

RADE VELJANOVSKI: Digitalizacija omogućava više televizija

Stav 20. apr 2022.
3 min čitanja

Kako je raspisan konkurs za dozvole radio i televizijskim pružaocima medijskih usluga tako je, nažalost i ovoga puta, rasprava započela površno, laički, sa vrlo malo stručno utemeljenih stavova.

Na stranu to što i dalje svi govore o „nacionalnoj frekvenciji“, čime pokazuju nekompetentnost u ovoj oblasti, jer su sve frekvencije nacionalne, odnosno pripadaju frekventnom spektru kao ograničenom prirodnom dobru i one koje se koriste na lokalnom, regionalnom i pokrajinskom nivou, ali niko ne pominje digitalizaciju.

Zašto je to važno?

Pet mreža za nacionalno, terestrijalno (kroz etar), pokrivanje teritorije Srbije TV signalom, sinhronizovano je u doba kada je naša radiodifuzija još bila analogna i po prirodno-tehničkim kriterijuma nije moglo da bude više takvih mreža, odnosno moglo bi, ali na uštrb lokalnih i regionalnih.

Niko da se priseti da je radiodifuzija u Srbiji digitalizovana pre više godina i da je tada omogućeno da se svaki dotadašnji analogni kanal multiplikuje i umesto jednog omogući protok deset signala.

To praktično znači da, ako želi, Srbija može da ima mnogo više televizija sa nacionalnim pokrivanjem nego sada, ali se postavlja pitanje materijalnih mogućnosti za mnogo veći broj, jer je očigledno da i postojeći broj proizvođača TV programa, ukupno, ne nudi neku respektabilnu ponudu.

Televizija sa nacionalnim pokrivanjem, dakle, može da bude pet, sedam, osam…

To, naravno, zavisi i od opremljenosti javnog preduzeća Emisiona tehnika i veze (ETV) koja svim radio i televizijskim kućama pruža usluge emitovanja, zbog čega se one više ne nazivaju „emiteri“, jer nemaju svoje predajnike i repetitore, već pružaoci medijskih usluga.

ETV raspolaže multipleksima koji služe za distribuciju signala ka krajnjim korisnicima, što je skupa oprema u koju je investirala država.

U započetoj raspravi pominje se argument godišnje naknade za korišćenje frekvencija koju plaćaju oni koji dobiju dozvolu, kao motiv za izdavanje većeg broja dozvola, što je krajnje površno razmišljanje i nema veze sa suštinom.

U savremenom, demokratskom, civlizovanom društvu, najvažniji je medijski pluralizam, raznovrsnost sadržaja, regulatorna podrška onim uređivačkim koncepcijama koje na najbolji način, sa najviše kvaliteta i demokratskog potencijala, zadovoljavaju celokupan spektar komunikacionih potreba građana i time ostvaruju javni interes.

Da bi se ovi bazični principi ispoštovali nužno je detaljno pod lupu staviti prehodno programsko ponašanje onih televizija koje su do raspisivanja novog konkursa bile u etru kao i programsko ponašanje i mogućnosti novih aspiranata.

Kada se konkurs raspisuje posle dužeg vremenskog perioda i u okolnostima koje su trenutno aktuelne u Srbiji, onda nema sumnje da bez temeljne strateške rasprave o daljem razvoju oblasti elektronskih medija nije moguće valjano obaviti posao.

U pravu su oni koji ukazuju da REM ovoga puta treba dosledno da realizuje odredbu člana 23 Zakona o elektronskim medijima i predloži strategiju razvoja medijskih usluga.

Po zakonu tu strategiju odobrava Vlada Srbije, ali ovakav dokument ne bi mogao da bude validan bez obimne, sistemtske, kompetentne javne rasprave, u kojoj učestuje široka stručna, ali i opšta javnost.

Drugim rečima, površno natezanje oko toga da li četiri ili pet dozvola za nacionalno pokrivanje nije delotvorno, pogotovo što je neutemeljena tvrdnja „da ima pet raspoloživih frekvencija“.

Još gore bi bilo ako bi REM, oglušujući se o realnost, jednostavno produžio dozvole onima koji ih i sada koriste.

Po načinu na koji je konkurs raspisan, stiče se utisak da REM-u nekakvo „talasanje“ o dozvolama ne odgovara, a to bi bio nagoveštaj nespremnosti da se u ovaj važan problem zaroni dublje i on reši na najcelishodniji način.

REM u celoj ovoj priči jeste važan subjekt.

I u novije vreme i onda kada je bio Republička regulatorna agencija (RRA), on je bio u velikoj meri u službi vlasti, jer nijedna vlast nije dopuštala njegovu potpunu samostalnost i nezavisnost.

Poslednjih godina je to samo više izraženo. Ideja da se REM reformiše je dobra, ali treba imati u vidu da to zahteva period od bar godinu dana, jer po sadašnjem zakonu to nije moguće, a izmene zakona mogu da potraju.

Predlozi o suspenziji REM-a umesto koga bi neko drugi obavio njegov posao su apsolutno neutemeljeni i njihova eventualna realizacija bi predstavljala čist politički voluntarizam.

Šta je moguće?

Mogli bi da očekujemo da REM dosledno, korektno obavi svoj posao, studiozno i nepristrasno analizira dosadašnje ponašanje pružalaca medijskih usluga, njihovo ostvarivanje ili neostvarivanje sopstvenih programskih elaborata, primere ogrešenja o zakon i nepoštovanja programskih načela i na osnovu toga donese odluku.

Takva objektivna odluka, čak i kada bi ostale samo četiri dozvole, uopšte ne bi trebalo da znači da će u etru i dalje ostati Pink, Hepi, B92 i Prva, a ne recimo N1, Nova S ili neko treći, četvrti…

To bi, razume se, značilo imati jasan stav o tome da li su poželjni i mogući sadržaji koji prekomerno forsiraju određene političke opcije, nosioce javnih funkcija, analitičare koji izgovaraju govor mržnje, narušavaju međunacionalne odnose i odnose u regionu, forsiraju programski neukus i banalnost ili treba dati prednost političkom pluralizmu, doslednom odnosu prema ostvarivanju ljudskih prava, korektnoj i pristojnoj komunikaciji.

Pošto je prethodna mogućnost manje verovatna (voleo bih da grešim), a do 4. avgusta, kada ističu sadašnje dozvole, za ozbiljnije promene nema vremena, najbolje bi bilo odgoditi privremeno odluku za neki mesec i pripremiti Strategiju razvoja medijskih usluga uz obimnu kvalifikovanu javnu raspravu o tome šta u Srbiji želimo od televizija, a u skladu sa standardima i iskustvom demokratskog sveta.

Moguće je pristupiti i izmenama Zakona o elektronskim medijima, što omogućava reformu REM-a, za šta postoje inicijative i predlozi, ali to je nešto duži proces koji ne bi mogao da se završi ove godine.

(Danas, foto: Medija centar Beograd)