Krpa u jednoj, varjača u drugoj ruci, mašina za veš koja već uveliko pere, dete koje trči kroz kuću i konstantno gledanje na sat, samo su neke od asocijacija na život domaćica, nikako domaćina. Čini se, bar za sada, da rodno senzibilan jezik teško briše težinu koju ove reči nose sa sobom, a tračak nade da će se ipak nešto uraditi po ovom pitanju daje nova izjava Ministarstva za brigu o selu. Ono kaže da je minimalan iznos pomoći od 100 evra svim ženama starijim od 65 godina, među kojima je najviše onih sa sela, koje su radeći u domaćinstvu dale doprinos razvoju društva, imperativ koji bi trebalo da se uvede kako bi se iskazalo vrednovanje njihovog truda i rada.

Iako je ovaj imperativ i dalje na bazi predloga, ministar Milan Krkobabić izjavio je na nedavno organizovanom skupu u Srpskoj Crnji da bi naša država trebalo da uvede ovu praksu, po ugledu na druge zemlje u okruženju. On ističe da je sudbina sela Srbije zapravo u ženskim rukama. Prema njegovim rečima, ovih početnih 100 evra trebalo bi ne samo da im koristi, već i da im bar donekle potvrdi lično dostojanstvo.

Da dostojanstvo ne košta ovoliko, već mnogo više govori statistika iz 2015. godine, koja se čini davnom, ali dovoljno bliskom kada je reč o nedovoljnim promenama u pogledu neplaćenog rada u domaćinstvu.

„Analiza monetarne vrednosti neplaćenog rada“ koju je sproveo UN Women u saradnji sa Britalnskom ambasadom 2020.  godine na osnovu poslednjih dostupnih podataka (2015), kaže da je važno društvenoj vrednosti neplaćenih poslova (staranja npr.) dodati ekonomsku vrednost. U metode evaluacije ulaznih parametara ubrajaju se tržišna vrednost zarade osoba koje obavljaju neplaćene poslove, prosečne ili minimalne zarade za sve koji učestvuju u ekonomiji, prosečna zarada koju dobija radnik u domaćinstvu ili prosečna zarada koja se isplaćuje za svaku neplaćenu aktivnost, kao da je domaćinstvo unajmilo specijalizovanog radnika. Evaluacija izlaznih parametara dodeljuje tržišnu vrednost javnom dobru koje proizilazi iz aktivnosti čišćenja kuće, brige o deci, ishrani itd. Jednostavnije rečeno, na godišnjem nivou žene bi samo od kućnih poslova mogle da prihoduju oko 2.000 evra.

Još jedna analiza, ovog puta nešto svežija, sprovedena je u periodu trajanja pandemije korona virusa. Analiza pod nazivom „Uticaj COVID-19 pandemije i mera za njeno sprečavanje na socio-ekonomski položaj žena, koje žive na selu, sa fokusom na poljoprivredu“, sprovedena od strane UN WOMEN-a i Evropske unije,  pokazuje u kojoj meri su  u gradu muškarci pomagali ženama, a koliko su na selu muškarci učestvovali u kućnim poslovima. Brojevi kažu da su žene, odakle god da su, prednjačile u peglanju, pranju i kuvanju i pre i tokom pandemije, ali da su muškarci iz urbanih sredina imali veći udeo u čišćenju kuće i pranju sudova u odnosu na muškarce iz ruralnih područja.

Da se neplaćeni rad žena iz ruralnih područja razlikuje u odnosu na neplaćeni rad onih iz urbanih, kaže i ekspertkinja za rodno budžetiranje Višnja Baćanović.

Najveći broj pomažućih članova gazdinstava i neformalno zaposlenih na gazdinstvima su upravo žene. I nositeljke gazdinstava su često u veoma nepovoljnom položaju, jer nemaju sredstava za doprinose. Zato one ostaju sa minimalnom penzijom ili bez zdravstvenog osiguranja“, navodi Višnja Baćanović .

Dodaje da novčana nadoknada za rad u domaćinstvu možda nije pravo rešenje:

„To bi samo produbilo rodni jaz i učvrstilo rodne uloge koje upravo utiču na ženski neplaćeni rad, neizlazak žena na tržište rada ili diskriminaciju na tržištu rada. Treba ulagati u kvalitetne usluge u zajednici koje bi bile adekvatno plaćene, a ne potplaćene i potpuno nevrednovane, kao što je to sada slučaj!“, smatra ona.

Hoće li udružene žene spasiti sela?

Predsednica Udruženja žena Bački Jarak Verica Čupić Jošić kaže da se njihovo udruženje finansira iz budžeta projekata koje raspisuje opština Temerin, ali da je zarada manje bitna. Glavni razlog za učlanjivanje je, ističe, osećaj zajedništva.

„Potreba za humanitarnim radom, druženjem i učestvovanjem u društvenom životu sela glavne su odlike postojanja Udruženja. Uz to idu i očuvanje tradicije i pravih vrednosti, kako kod dece i omladine, tako i kod starijih“, kaže Verica Čupić Jošić i navodi da su neretko za novčanu nadoknadu značajne i seoske manifestacije.

Imamo i manifestaciju u pravljenju domaćih pita, a učestvujemo i na svim drugim događajima na kojima se promoviše tradicionalna ishrana“, dodaje.

Sa ovim se slaže i članica udruženja žena iz Srpske Crnje Savka Radin:

„U udrženju štrikamo, heklamo, šijemo jorgane… Osnovale smo ga da bismo se družile. Sad tokom korone je to malo uskraćeno, ali nas ono i dalje inspiriše i čini srećnima. Neko to ne može da razume, mi se ne bavimo ručnim radovima da bismo zaradile, nego iz hobija. U selu imamo slobodu. Nismo u gradu, nismo u zatvorenom prostoru. Imamo svoje udruženje, svoj mir, mir!“, ističe ona.

Na pitanje koliko bi joj najavljena državna pomoć doprinela, odgovara da je to dobra ideja, koliki god da je novac:

„To je sve naš novac, znate, svakom je svoj zarađeni novac najdraži. Da se isplati to što mi radimo!“

S obzirom na to da je domaćica jedina titula mnogim seoskim ženama, Verica Čupić Jošić smatra da je važno da imaju bar nekakav priliv novca.

„Naravno da žene domaćice treba da dobiju nadoknadu za brigu i čuvanje domaćinstva. Mi to takođe smatramo profesijom i radom. Ženama bi novčana nadoknada dala neku vrstu samostalnosti i lične satisfakcije, a i dopunilo bi porodični budžet. Domaćice obavljaju celodnevne aktivnosti“, kaže Verica i napominje da bi, i pored svega, ona ali i mnoge druge žene izabrale da ostanu na selu: „Profesionalno se afirmisati na selu je teško i zahteva puno kontakata i putovanja. U gradu je to vremenski lakše, a i ima više mogućnosti. Ipak, život na selu ima ogromne prednosti u odnosu na grad. Zdrava hrana, priroda, vazduh, dvorište…“

Žene na selu nisu samo statistika

Višnja Baćanović smatra da je vrlo jasno koliko koštaju usluge čuvanja dece, kuvanja ili peglanja, ali da problem leži u okruženju.

„Priču koči to što društvo neće da plaća nešto što žene rade svakako besplatno. Mislim da su lične priče, neki mikro primeri najbolji za podizanje svesti o ovoj temi. Da ljudi razumeju da su to stvarne i žive osobe, a ne tamo neka statistika koju uvek imaju potrebu da relativizuju“, ističe ona.

Da za obnovu demografskih indikatora na selu ipak ima nade govori i primer Milice Đorđević. Ona ima 27 godina i diplomirani je inženjer organske poljoprivrede, a  nakon završenog fakulteta vratila se u svoju rodnu Vukušicu.

„Meni moje selo ne oduzima vreme, ono mi pomaže da produžim i ulepšam svoje dane, da uživam u prirodi, mirisima, bojama, zvucima… Obrazovanje mi je dosta pomoglo da se edukujem i olakšam i sebi i porodici život ovde, ali za ostanak je prvenstveno zadužena moja porodica“, kaže Milica Đorđević.

Njena porodica ima malu farmu muznih krava. Imaju pet grla, 20 ovaca i zasade šljiva. Njeno zaduženje su voćnjaci. Od šljiva pravi pekmez bez šećera, sa dodatkom meda i lešnika.

„Pored toga, ove godine smo imali i plantažu kornišona koju planiramo i za sledeću godinu. Iz hobija se bavim i pravljenjem mafina od specijalnih kombinacija brašna, heljdinog, kukuruznog i ražanog, kao i sa dodacima osušenih domaćih voćkica. Sve ovo ne donosi toliko novca. Moja porodica koristi subvencije. Otac je nosilac poljoprivrednog gazdinstva, pa on vodi računa o tome. Bez subvencija ne bismo mogli da se bavimo ovim poslom. Ako se nešto u skorije vreme ne promeni, braća i ja ćemo morati da prekinemo porodičnu tradiciju“, navodi ona.

Za informaciju da veliki broj domaćinstava prihoduje upravo od poljoprivrede, možda i nije potrebna statistika. Ipak, snažna oslonjenost na poljoprivrednu proizvodnju i preradu poljoprivrednih proizvoda značajan je pokazatelj kako rade i žive seoske žene. Podaci kažu da za veliki broj domaćinstava prihodi od prodaje prerađenih poljoprivrednih proizvoda čine polovinu (ili više) od ukupnih prihoda domaćinstava.

Koliko hrabrosti treba za ostanak?

Iako se čini da je problem nedovoljne ili nikakve novčane podrške velik, uz njega često dolazi i diskriminacija, a upravo je to ono što će bilo kakva novčana pomoć teško ispraviti i retroaktivno isplatiti.

Zbog mnogih socio-ekonomskih nedostataka u našoj zemlji mladi odlučuju da je napuste i da karijere i život stvaraju negde preko granice. Ono što ostaje jeste stigma koja kaže da fakultetski obrazovani građani ne treba da se ovde zadržavaju.

Kao neko ko zna da svoj život ne želi da gradi u velegradu, Milica Đorđević susrela se sa različitim komentarima: „Od šta ćeš ti ovde, a imaš završen fakultet, do toga da žena koja živi na selu kao da nema prava da lepo izgleda i da bude elokventna. Ja baš smatram da je agronomima mesto na selu i da treba da rade na poboljšavanju i olakšavanju rada u seoskim sredinama. Stoga smatram da sam na pravom mestu i u pravo vreme, baš onda kada svi odlaze, ja ostajem.“

Vanja Velisavljev (Agrosmart, naslovna fotografija: Pixabay)

Tekst je nastao u sklopu projekta „Local Media and Young Journalists Fight against COVID-19 Disinformation“, koji su podržali The Balkan Trust for Democracy: A Project of the German Marshall Fund i USAID, a sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine.