Skip to main content

(Priče iz regije) Nedim Sejdinović: Srbija u 2023. godini – Na rezervnoj klupi?

Jugoslavija 20. dec 2022.
6 min čitanja

"Obnovili su ratnohuškačku retoriku iz devedesetih"

Politički događaji iz 2022. godine ukazuju da će možda sledeća, 2023. godina, biti godina kada će biti blokiran ionako pretvoran evropski put Srbije.

Kada je pre desetak godina došao na vlast, Aleksandar Vučić se u zemlji, a posebno u regionu i na zapadu, predstavljao kao političar koji je doživeo katarzu, odnosno preobraćenje, i koji je od jednog ratnog huškača i vatrenog šoviniste sa fudbalskih tribina postao takoreći – evrofanatik.

Zapravo je njegova proevropska politika promovisana i nekoliko godina ranije, kada je deo Srpske radikalne stranke (SRS) pobegao od svog dugogodišnjeg šefa, haškog osuđenika Vojislava Šešelja i formirao Srpsku naprednu stranku (SNS) na čelu sa njim i Tomislavom Nikolićem. U „begu“ im je, nema sumnje, pomagala i tadašnja srbijanska vlast koju je prevodio demokrata Boris Tadić, ali i neke zapadne zemlje. Hteli su da stvore jaku konzervativnu ali nedvosmisleno proevropsku partiju. Odnosno da se deo srpskih nacionalista, koji su po pravilu rusofilski orijentisani, okrene ka zapadu.

Sanjalo se čak i o nekakvom dvopartijskom sistemu, u kojem bi naprednjaci bili desni, a Demokratska stranka (DS) – levi centar. Zajednički imenitelj bi bio: ubrzan evropski put.

Po ustoličenju, Vučić je povukao poteze na unutrašnjem i spoljnopolitičkom planu koje su uljuljkali zapad u uverenju da nisu pogrešili što su igrali na kartu nekadašnjeg ministra informisanja u Miloševićevoj vladi. Potpisan je 2013. godine Briselski sporazum, kojim je zaokružen institucionalni sistem Kosova i donekle relaksiran odnos Beograda i Prištine. Regionalno je Vučić slao umirujuće poruke, pa je percipiran i kao balkanski faktor stabilnosti. Osim toga, unutar zemlje je krenuo u tzv. obračun sa korupcijom i kriminalom, a uhapšen je i moćni tajkun Miroslav Mišković.

Ovo potonje mu je donelo ogromnu popularnost, a među građanima je doživljavan maltene kao Eliot Nes. Čak su se i oni iz susednih zemalja u nekim anketama žalili što nemaju „takvog političara“.

Sa druge strane, međutim, stvari su išle u sasvim drugom pravcu. Bilo je jasno da unutar zemlje ovaj najmoćniji političar, bez obzira koju funkciju ima (od 2012. do 2014. je bio potpredsednik vlade, potom do 2017. premijer, a nakon toga – predsednik Srbije), uspostavlja autokratski sistem, koji je započet stavljanjem tajnih službi pod čvrstu lično-partijsku kontrolu. Potom je uspostavljen antidemokratski sistem stroge kontrole medija i pravosuđa. Ove kontrolne poluge su mu potom pomogle da razori druge institucije i političke protivnike. Iz pozicije ogromne moći, uz podršku Zapada, on nije samo uništavao ili „pripitomljavao“ opoziciju i kritičku javnost nego i svoje političke partnere, pa čak i dugogodišnjeg političkog saradnika Tomislava Nikolića, koga je u potpunosti marginalizovao i praktično mu zabranio da se kandiduje za predsednika Srbije 2017. godine.

Česti izbori koji su organizovani protekle decenije bili su prepuni nepravilnosti, svakako ne slobodni i fer. Negativne trendove evropski izveštaji i posmatrači su konstatovali, ali isuviše blago, a često su bili veoma nepoverljivi prema kritičarima Vučićevog režima. Na Vučićevom putu ka Evropskoj uniji, Srbija je tako ostala bez slobodnih medija i slobode govora, nezavisnih institucija i slobodnih izbora, dakle bez demokratije. I da, oni koji su uhapšeni u borbi protiv korupcije, nikada nisu osuđeni. Na čelu sa Miškovićem, koji je danas slobodan, moćan i kooperativan biznismen.

Poruke pomirenja i izlivi mržnje

Na regionalnom polju, situacija je zapravo bila paradoksalna. Dok je Vučić slao poruke pomirenja, njegovi najbliži saradnici su izlivali mržnju prema susednim državama i narodima. Mediji koji su nedvosmisleno i neprikriveno u službi njegovog režima, pogotovo brojni štampani tabloidi, obnovili su ratnohuškačku retoriku iz devedesetih – i ponovo je sve „prštalo“ od „ustaša“, „balija“, „zlih Šiptara“, „stranih plaćenika“ i „domaćih izdajnika“. Iako se zaklinjao da Srbija ide ka EU, javna retorika je bila dominantno antievropska, što je prouzrokovalo to da danas kao nikada, čak ni devedesetih, u Srbiji evropska ideja nije bila na manjoj ceni, odnosno manje popularna.

Foto: Beta/AP

Paralelno se stvarao kult ličnosti ne samo Aleksandra Vučića nego i predsednika Rusije Vladimira Putina, koji je postajao počasni građanin mnogih mesta u Srbiji. Po vertikali su u strukture moći postavljani ultranacionalisti, od kojih su neki okrvavili ruke devedesetih, a viđeniji članovi SNS-a su postajali i osuđeni ratni zločinci. Interesantno je da je u evropskim dokumentima tek 2020. godine konstatovano da se u Srbiji vodi antievropska kampanja, posle osam godina njenog trajanja.

Stručnjaci za evropske integracije tvrde da je u pitanju bila strategija Vučićevog režima: desetogodišnjom anti-EU strategijom dovela je do toga da građani misle to što misle, pa sada ima lagodnu poziciju da se sakrije iza njih i da u svakom trenutku odustane od evropskog puta, suštinski ili čak formalno. Do jednog trenutka je od tog puta vlast imala političke i finansijske benefite, ali od tada može da ima samo štete. Naime, on podrazumeva, između ostalog, i obračun sa kriminalom i korupcijom, a oni su bili i ostali “conditio sine qua non” Vučićevog režima.

Ne može se reći da poslednjih desetak godina zvanična srbijanska politika nije uspešno balansirala između Rusije i Zapada. Rusija ostvaruje svoje interese u Beogradu, a Zapad opet ne želi da se Srbija potpuno okrene Kremlju. Toj lagodnoj poziciji je doprinosio i onaj, veći deo srpske opozicije i javnosti koji je nacionalistički i rusofilski, a koje režim zapravo pažljivo gaji. Vučić je slao poruku Zapadu: ako ne ja, onda će doći ovi! I to je, uglavnom, davalo rezultate. Mada su zvanični evropski izveštaji iz godine u godinu konstatovali probleme u slobodi medija, vladavini prava, borbi protiv korupcije – nedvosmisleno je jasno da je Vučić i dalje imao podršku sa Zapada.

Na ozbiljne društvene i političke probleme u Srbiji, Zapad je odgovarao podržavanjem “dijaloških procesa” u Srbiji i “jačanjem institucionalnih kapaciteta”, zanemarujući da je dijalog u društvu ukinut zahvaljujući režimu, a da su institucije obesmišljenje uspostavljanjem autokratskog sistema, u kojem se potpuno otvoreno sve odluke donose iz jednog centra moći. Vučić je političar kojem je Evropa zdušno gledala kroz prste, a to je posebno bilo vidljivo dok je na vlasti u moćnoj Nemačkoj bila Angela Merkel i njena partija CDU, koja je inače partner Vučićevoj stranci u Evropskoj narodnoj partiji.

EU zahteva otklon od Kremlja

A onda je Merkel otišla u političku penziju, a u Nemačkoj su vlast preuzele socijaldemokrate, liberali i zeleni, koji nisu skloni da podrže očigledno urušavanje demokratije u Srbiji, niti da zažmire na sve gore regionalne odnose na Zapadnom Balkanu, u čemu Srbija ima ključnu ulogu. Potom je Rusija izvršila agresiju na Ukrajinu, što je Vučića dovelo u veoma nezgodnu situaciju. Ogromni su pritisci sa Zapada da Srbija uskladi svoju spoljnu politiku sa EU, odnosno uvede sankcije Rusiji i napravi ozbiljan otklon od Kremlja. Takođe, jačaju pritisci i da se reši problem Kosova, kao i da se stvore uslovi za slobodu izražavanja, te krene u odlučnu borbu sa kriminalom i korupcijom. U poslednjem Izveštaju o napretku Srbije, spominje se i pogoršanje političkih odnosa Srbije sa zemljama u regionu, a posebno se spominju Hrvatska i Crna Gora.

Čini se da, čak i kada bi to htela, Vučićeva vlast ne može da ispuni zahteve EU. Značajnije određenje prema ruskoj agresiji i uvođenje sankcija Kremlju – poljuljao bi ozbiljno ovaj režim, s obzirom na dramatično rusofilstvo u zemlji. Nedavni događaji, kao što su dodeljivanje nacionalnih frekvencija isključivo režimskim propagandnim televizijama i intenzivirani napadi na nezavisne medije i novinare, pokazuju da režim neće odustati od ključnog instrumenta moći – a to je beskrajna kontrola i zloupotreba medija.

Već smo rekli da nije realan ni obračun sa kriminalom i korupcijom, iz prostog razloga što je Vučićeva vlast – a to pokazuju skoro svakodnevne afere koje otkrivaju istraživački centri – ogrezla u kriminalu i korupciji. Najnoviji politički problemi na Kosovu kazuju da nema ništa niti od normalizacije odnosa sa Prištinom, a nacionalističke izjave i samog Vučića i drugih zvaničnika pogoršavaju ionako loše odnose u regionu.

Veliki šamar Zapadu predstavlja i imenovanje ekstremnog nacionaliste Aleksandra Vulina na čelo moćne Bezbednosno-informativne agencije (BIA). Vulin je nedvosmisleno čovek blizak Moskvi, koji se hvali veoma bliskim odnosima sa visokim ruskim funkcionerima, a autor je i sintagme “Srpski svet”, po ugledu na frazu “Ruski svet”, koja je osnova velikoruske ideje, koja se krije iza ruske agresije na Ukrajinu. “Srpski svet” je isprana verzija “Velike Srbije”, političke ideje koja je glavni krivac za krvave ratove devedesetih. Stručnjaci smatraju da će Vulin, osim promovisanja ruskih interesa, tajnu službu koristiti i za mešanje Srbije u unutrašnje političke prilike u susednim zemljama. Nekoliko afera iz prošlosti (navedimo samo “slučaj Živaljević” u Makedoniji) pokazuju da je BIA bila u tome aktivna i u ranijem periodu.

Sve u svemu, Vučić na pritiske sa Zapada odgovara cinično, uz inaćenje, podgrevanjem nacionalizma i ksenofobije. Politički događaji iz 2022. godine ukazuju da će možda sledeća, 2023. godina, biti godina kada će biti blokiran ionako pretvoran evropski put Srbije.

To ne mora da bude zvanično i formalno, dovoljno je da Evropa kaže ono što je rekla Turskoj: Sedite na rezervnu klupu i odmorite malo dok se ne sredite i ne razmislite šta hoćete! A onda će stvari same po sebi krenuti loše po Srbiju, pre svega na ekonomskom planu: smanjiće se priliv investicija, povećati trgovinski deficit, razni evropski fondovi će postati nepristupačni…

Nema sumnje da će Vučićev režim na ovo odgovoriti onako kako jedino ume: produkcijom političkih i bezbednosnih problema u zemlji i okruženju, te novim cunamijem otklona od Zapada i zapadnih vrednosti.

Nedim Sejdinović je novinar i pisac iz Novog Sada. Autor proznih i esejističkih knjiga, sarađuje sa nekoliko medija u regiji. Bavi se praćenjem i analizom političkih, medijskih i kulturnih prilika na Balkanu.

(Autonomija, naslovna fotografija: Medija centar Beograd)

Tekst je nastao u sklopu izdanja “Priča iz regije” kojeg provode Res Publica i Institut za komunikacijske studije, u suradnji s partnerima iz Crna Gora (PCNEN), Kosova (Sbunker), Srbije (Autonomija), Bosne i Hercegovine (Analiziraj.ba), i Albaniji (Exit News), u okviru projekta “Korišćenje novinarstva zasnovanog na činjenicama za podizanje svesti i suprotstavljanje dezinformacijama u medijskom prostoru” uz podršku Britanske ambasade u Skoplju.