Nezavisna umetnička asocijacija Remont iz Beograda otvorila je krajem januara novu izložbu pod nazivom “Pogled unazad: Energija 1992/1993”, koja se bavi prikazivanjem i podsećanjem na angažovanu umetnost koja je početkom devedesetih živela na javnim prostorima.

Ova izložba fokusirana je na specifične umetničke prakse koje su se zbivale na trgovima, ulicama i pijacama Srbije. Te umetničke prakse nastale su i postojale 1991., 1992., i 1993. godina i uvele su srpsku savremenu umetnost u polje društvenog delovanja.

Autorka izložbe Darka Radosavljević Vasiljević kaže da je, prisećajući se i čitajući o devedesetima, shvatila da su umetničke prakse sa ulica označile novi način rada u savremenoj umetnosti na našim prostorima.

“Označile su angažovanu, specifičnu umetnost, koja se zbivala na javnom prostoru, na trgovima, ulicama, pijacama, koja je proizvela još jedan zanimljiv fenomen – a to je da se umetničko delo koristi kao sredstvo za komunikaciju sa širokom javnošću, publikom koja se zatekla na tim javnim prostorima”, ukazuje ona za Autonomiju.

Dodaje da postoje dva razloga zašto je kreirala ovu izložbu. Prvi je zarad “preslišavanja” starijih generacija koji su živeli i stvarali u tom periodu, a drugi, zbog mlađih ljudi, umetnika i publike, koji bi trebalo da doznaju šta se tada dešavalo, kako bi sami sebe stavili u neki istorijski kontekst.

Za potrebe izložbe, odabrano je i izloženo pet akcija angažovane umetnosti koje su nastale na samom početku devedesetih godina, a koje su doživele ekspanziju ‘92 i ‘93 godine. Kao primer, Radosavljević Vasiljević navodi akcije grupe Škart, čiji su radovi počeli da se pojavljuju na javnim prostorima još 1991. godine. Ona ističe njihov rad “Tuge” koje su plasirale ovu grupu na šire umetničko polje.

“Tuge su specifičan rad napravljen na kartončićima. Sve ‘Tuge’ imaju tekstove, pesme, pečatirane su i specifično obeležene. Na primer, imamo ‘Tuge puške’, ‘Tuge ptica’, ‘Tuge putnika’. Tuge su bile ručno izrađene i štampane – u svaki kartončić uložen je lični trud. Proizvedene su u tiražu do 100 primeraka i deljene su delom ljudima koji su pratili Škart, a većim delom ljudima na samoj ulici. Tako su autori ulazili u komunikaciju sa potpuno običnim ljudima”, objašnjava ona.

Hladnjača kao sinonim za dešavanja u društvu

Kao drugu grupu radova predstavljenih na izložbi, autorka ističe grupu LedArt, koja se prvi put pojavila na umetničkoj sceni početkom devedesetih godina. Na Remontovoj izložbi, prikazana su dva rada LedArta realizovana 1993. godine, koje su sa publikom komunicirale postavljajući ih u neprijatan i neobičan galerijski prostor: hladnjaču.

Po rečima Darke, sredinom maja 1993. godine, na jednom malom beogradskom parkingu, pojavio se ogroman kamion hladnjače, u kom su se nalazili zaleđeni umetnički radovi. Posetioci su mogli u manjim grupama ući u hladnjaču i videti o čemu je reč, ali su se vrata za njima zatvarala. Time, ako biste se našli u grupi posetioca i među tim radovima, bili biste u klaustrofobičnom prostoru, na veoma niskoj temperaturi, iz kog nije bilo moguće izaći petnaestak minuta.

“Ta hladnjača je bila sinonim za mnoge ružne stvari koje su se dešavale u to doba, ali istovremeno je služila i kao ukazivanje na razmišljanja i pozicije umetnosti u tom trenutku. Kao što je Škart pokazao direktnu komunikaciju sa običnim ljudima ulazeći u javne prostore, tako je i ovaj rad specifičan po tome jer je jako dobro reflektovao društvenu situaciju tog vremena, a samim tim gestom, nastale su nove umetničke prakse”, objašnjava Darka Vasiljević Radosavljevi.

Napominje da je performans LedArta prikazivao odnos pojedinca i društva, beznađe tog perioda, ali i preispitivanje umetnika da li je u tom trenutku bilo moguće uopšte baviti se umetnošću ili umetnost treba da zauzme neki drugi pravac, što se u stvari i dogodilo.

Vasiljević Radosavljević podseća i na grupu Fia, koja je svoje akcije takođe izvodila na neobičan način. Oni su se bavili plasiranjem dizajna i fotografije i prikazivali kako dizajn može da izgleda u vremenu krize, zatvorenih granica, blokada i ogromne inflacije – u periodu kad nije bilo ničega osim “gole egzistencije”.

“Neposredno nakon uvođenja sankcija, krenuli su studentski protesti, a oni su sa akcijom plakatiranja i emitovanjem radio džinglova kamionom koji je vodio studentske prostore, kačili plakate po fasadama. Tim plakatima, u kombinaciji sa džinglovima i u kontekstu studentskih protesta, ukazivali su na jedan umetnički gest. Otvorili su brojna pitanja o tome šta se dešava, a na neki način i percipirali šta sve može da nam se desi, što se kasnije i desilo”, napominje sagovornica Autonomije.

Ona ukazuje da su sve pomenute akcije sa jedne strane uznemiravale javnost, a sa druge, uticale su na stvaranje pozitivnog otpora i zapravo nepristajanje na stanje koje je zadesilo Srbiju u to vreme.

“Sva ta umetnost je bukvalno proizvedena na ulici. Samim postupkom je uznemiravala javnost, a finalnim oblikom postavljala važna pitanja”, ističe Vasiljević Radosavljević.

Ona smatra da je moguće primetiti sličnost sa stanjem u društvu danas. Po njenim rečima, zbog pandemije se beskrajno malo krećemo, malo toga nas zanima i opet ulazimo u neku vrstu apatije i “blokade svesti”:

“Slično se dešavalo i tih godina, postojala je određena blokada, nesnalaženje i nemogućnost da se percipira šta se u stvari dešava, a dešavale su se drastične promene, kao i sada što se dešavaju. Ipak, tada su umetnici znali kako da reaguju i kako da poremete to stanje obamrlosti – da razmrdaju publiku. Nisu delovali u svojim kućama ili galerijskim prostorima, već su zapravo išli u susret običnim ljudima i na taj način su postavljali pitanja sa kojima smo svi izbegavali da se suočimo”, napominje ona.

Osim pomenutih radova, na izložbi su prikazani i kolaži Saše Markovića Mikroba, kao i emisija “Šišmiš” Miomira Grujića Fleke, koja je takođe delovala u javnom prostoru, ali u etru.

„Danas ne postoji takva angažovana umetnost“

Angažovana umetnost je ona koja reaguje na društvene probleme, njena svrha je da ukazuje na probleme i da kroz komunikaciju sa javnošću pokuša da je probudi, objašnjava naša sagovornica, a po njenom mišljenju – takva umetnost nije prisutna danas.

“Danas nema angažovane umetnosti, već samo aktivističke. Tu pravim veliku razliku. Aktivistička umetnost može da se realizuje, a da u samoj akciji ne postoji umetnički predmet. U angažovanoj umetnosti uvek postoji predmet, kao neka veza između umetnika i javnosti, a danas to ne mora da postoji”, objašnjava Vasiljević Radosavljević.

Ona smatra da je potrebno u umetničku praksu vratiti umetničko delo i svest o tome da je potrebno uložiti hrabrost i kreativnost, da bi se zapravo kreiralo delo koje komunicira sa drugima.

“Proizvoditi umetnost koja komunicira samo sa malim brojem ljudi je stranputica. Ako na taj način postavite delo da vas ne zanima do koga će doći i kako će to neko razumeti, onda sama umetnost ima problem i ne ide nigde – svi ćemo je zaboraviti. Smatram da ova izložba može ohrabriti nove ljude da kreiraju takvu umetnost i da prikaže da ona može biti veoma važna i uticajna u društvenom polju”, poručuje Vasiljević Radosavljević.

Galerija Remont je pored izložbe “Pogled unazad”, sezonu otvorila i sa novim izlagačkim formatom “NUS”. Ovaj projekat, izvornog značenja „Duh, intelekt“ ali i “prateći proizvod” je istovremeno provetravanje i unošenje sveže energije izazvane novim kolektivom Remonta. Na ovaj način, galerija Remont opet traga za angažovanom umetnošću.

“Tragom za angažovanom umetnošću, pokrenuli smo novi, mnogo neformalniji projekat, koji nije galerijski ali jeste neka vrsta komunikacije. Nedavno smo uspeli da probijemo vrata i da otvorimo manji prostor, koji ima jedan zid koji želimo da iskoristimo za radove unutra. Sa druge strane, odavno postoji tendencija da se nešto uradi na prozorima koji su okrenuti ka ulici”, objašnjava ona.

Na prozoru ka ulici predstavljen je rad Jelene Mijić “Umetnost mora biti lepa, šarena i fino podgrejana”, a na zidu nedavno proširenog prostora, predstavljen je rad Mirze Dedaća, gde autor kritički komentariše domaću umetničku scenu.

Izložba “Pogled unazad: Energija 1992/1993 – angažovana umetnost u javnom prostoru” biće otvorena do 19. februara u beogradskoj galeriji Remont.

Sanja Kosović (Autonomija, naslovna fotografija: Remont arhiva/NUS/ Jelena Mijić)

Tekst je objavljen uz podršku regionalnog projekta jačanja mehanizama tranzicione pravde koji finansira Vlada Ujedinjenog Kraljevstva, a sprovodi Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP). Sadržaj teksta je isključivo odgovornost portala Autonomija i ne odražava nužno stavove Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) ili Vlade Ujedinjenog kraljevstva.