“U zadnje tri godine brojke identifikovanih žrtava prinudnog prosjačenja kreću se od jedan do pet, a znamo da samo u Beogradu ima dve do tri hiljade dece koja prosi. Tu nešto ne štima”, istakla je Hristina Piskudilis u novoj epizodi podkasta Reaguj.

Organizacija ASTRA posvećena je iskorenjivanju svih oblika eksploatacije i trgovine ljudima, posebno nad ženama i decom, kao i pružanju podrške u potrazi za nestalom decom. Hristina Piskudilis iz organizacije ASTRA kaže da samim tim što je stepen siromaštva iz godinu u godinu sve veći: imamo i veći broj osoba koje prose na ulici, a među njima ima i mnogo dece.

“Postoji gledanje kroz prste od strane čitavog sistema na pojavu prosjačenja – imajući u vidu da mnogi ljudi na taj način izdržavaju porodice. Nekada se desi da dete prosto, u dogovoru sa roditeljima, na taj način doprinosi kućnom budžetu”, navodi ona.

Hristina Piskudilis kaže da postoje znakovi koji mogu da ukažu na to kada je u pitanju prinudno prosjačenje.

“Ukoliko primetimo da je dete zastrašeno, da izbegava policiju, da je u istoj pratnji odraslih, ako imaju neke znake fizičkog nasilja ili čak sakaćenja, to su znaci koji mogu da sugerišu da je u ptianju prinudno prosjačenje. Ono šta mi možemo kao građani i građanke, jeste da prijavimo taj slučaj. Sa druge strane, policija treba da nadgleda sve te situacije, a Centri za socijalni rad teba da imaju uvid u to ko su ta deca, iz kakvih porodica dolaze i na koji način te porodice privređuju, da li su deca svojom voljom tamo ili ih je neko prinudio”, navodi ona.

Mada je prijava najbolja opcija: naša sagovornica kaže da od strane građana često postoji zazor da prijave takav slučaj, upravo iz straha da to njima može da donese problem, jer iza takvih slučajeva neretko stoje organizovane kriminalne grupe.

“Tu dolazimo do one situacije “to me se ne tiče”, “ko će to sve da reši”. Taj strah je razumljiv, ali postoje i drugačiji načini – poput anonimnih prijava koje su uvek izvodljive kada su u specijalizovane NVO, poput naše, gde se takav slučaj može prijaviti i gde mi onda podnosimo prijavu policiji i oni izvršavaju proveru. To je najzbolnija varijanta”, rekla je Piskudilis.

Po pitanju rada nadležnih institucija: Piskudilis smatra da je najbolja slika toga – statistika.

“U prethodne tri godine – mi imamo zvaničnu brojku i upozorenje stručnjaka da je broj žrtava na teritoriji Srbije 10 puta veći. U poslednje tri godine na godišnjem nivou imali smo jednocifrene cifre identifikovanih žrtava prinudnog prosjačenja. Te cifre se kreću od 1 do 5 – a znamo da samo u Beogradu ima dve-tri hiljade dece koja prosi. Tu vidimo da u sistemu nešto škripi, znači nemoguće je da ih je toliko malo”, upozorava ona.

Zakon je dobar – ali problem leži u njegovoj primeni, smatra Piskudilis.

“Što se tiče prosjačenja – ono spada u prekršajno delo, to su finansijske kazne. Ne znam koliko je to efikasno, s obzirom na to da ti ljudi nemaju para. Što se tiče prinudnog prosjačenja kao vrste trgovine ljudima – imamo dobro zakonsko rešenje. Kazne su od tri do 12 godina. Problem je u tome što se zakonska regulativa i zakoni ne sprovode dovoljno efikasno, niti je kaznena politika kakva bi trebala da bude kako bi se trgovci ljudima prestali baviti tim poslom”, kaže Piskudilis.

Edukacija kao izlaz i kao prevencija

Deca koja su prepuštena ulici svakako nisu odlika sistema koji je uređen i koji radi u cilju zaštite svojih građana. Aleksandra Micić iz Centra za integraciju mladih navodi da je rešavanje ovog problema pitanje političke volje.

“Ne postoje na žalost sistemska rešenja koja mogu da dovedu do smanjenje broja dece na ulici. Ne postoje apsolutno uređena društva gde ne postoje deca na ulici, ali postoje uređenija društva gde je taj broj mnogo manji i društva koja mnogo efikasnije reaguju na ovaj problem. Ono što jeste problematično je što pitanja dece u uličnoj situaciji nije pitanje, uslovno rečeno, čije rešavanje mnogo doprinosi. Ako gledamo da je većina stvari politička volja, ako gledamo kroz to, onda ovo nije pitanje nije dovoljno atraktivno i tu nastaje rupa, nastaje šum kada je u pitanju rešavanje”, navodi Aleksandra Micić.

Jedan od rešenja koje će decu prosjake skloniti sa ulice je i socijalno preduzetništvo. Kafe bar 16 kafić je u Beogradu osnovan krajem 2017. godine, a služi kao poligon da mladi kojima je ta prilika oduzeta, steknu iskustvo i konkurentnost na tržištu rada.

“Kafić je zapravo poslednja stvar koju smo mi napravili u organizaciji kao odgovor na potrebe dece u uličnoj situaciji. Kroz program zapošljavanja, mi podržavamo decu iznad 16 godina koje prolaze obuke za barmene i konobare inicijalno, ali sad smo uveli i nove programe. Komuniciramo sa poslodavcima i obezbeđujemo poslove za decu ali radimo i na svakodnevnoj podršci kroz osnaživanje, ovladavanje nekim socijalnim veštinama i tako dalje”, navodi ona.

Edukacija dece služi ne samo kao izlaz, nego i kao prevencija, prepoznali su u Centru za integraciji mladih.

“Kroz praksu smo videli koliko zapravo obrazovanje znači i koliko je za izlazak iz tog kruga siromaštva i diskriminacije obrazovanje zapravo jedina prevencija. I onda je pre 10-12 godina nastao naš program obrazovanja gde smo počeli da podržavamo predškolce i onda proširili i na stariju školsku decu. Sada već imamo saradnju sa školskim upravama, sa različitim organizacijama, podržavamo ih u radu domaćih zadataka i slično. I nekako se razvio čitav jedan program koji nije naravno nezavisan od svratišta ali je kao entitet u jednoj organizaciji koja se najviše bavi prevencijom”, zaključuje Micić.

Sanja Kosović (Autonomija, foto: screenshot/Youtube)

Ovaj članak je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ovog članka isključiva je odgovornost podkasta Reaguj! i ne odražava nužno stavove Evropske unije ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.