Skip to main content

Podkast Reaguj!: Rat se prenosi na dalje generacije

Građani 18. mar 2022.
5 min čitanja

Rat u Ukrajini okidač za traume u regionu

Rusija je 24. februara započela napad na Ukrajinu. Tog četvrtka, ljude širom sveta potresli su naslovi u medijma: Počeo je rat. Od tada, strašne vesti o ratu u Ukrajini skoro je nemoguće zaobići – a mnogim ljudima u Srbiji i regionu su, pored uznemirenosti, ove vesti probudile i teške emocije prouzrokovane starim traumama. 

Nova epizoda podkasta Reaguj posvećujena je osobama koje prolaze kroz ratna dešavanja u svojoj zemlji, kakve posledice rat ostavlja na mentalno zdravlje pojedinca, ali i na mentalno zdravlje čitavih zajednica godinama nakon sukoba.

Aleksandra Lazebnik je Ukrajinka koja živi u gradu Sumi, oko 30 kilometara od granice sa Rusijom, koji je granatiran od samog početka invazije Rusije nad Ukrajinom. Ona je za Autonomiju prepričala kako provodi svoje dane. 

“Na porodiljskom sam odsustvu pa ne radim. Tokom dana se trudim da vodim normalan život, da kuvam hranu. Svako jutro moj muž i ja idemo u kupovinu, ponekad nađemo mleko i jaja, ponekad ništa. Pokušavamo da uzemo više hrane jer ne znamo šta će se desiti u narednim danima. Svaki dan provodimo pola večeri na koridorima, pokušavajući da se sakrijemo od bombi, čujemo avione – zaista je strašno”, prepričava ona.

Lazebnik smatra da će se mentalitet Ukrajinaca promeniti i da se već polako menja.  

“Uvek smo imali neke nesuglasice. Neki su glasali za Zelenskog, neki za Porošenka, ali sada – mi smo jedno biće, jedan organizam. Podržavamo se međusobno, svi ljudi. Verujemo da ćemo obnoviti naše gradove i da će se naš mentalitet promeniti – već se menja i biće sve bolje. Verujemo da će mir doći jednog dana”, kaže ona. 

Rat u Ukrajini okidač za traume u regionu

Programska koordinatorka Inicijative mladih za ljudska prava, Fiona Jelići, kaže da se traume koje donesu ratovi često prenose na dalje generacije, iako one rat nisu doživele. Tako je i u Srbiji i regionu.

“Oseti se uticaj ratova koji su bili devedesetih na našem području, oseti se uticaj danas kada imamo rat u Evropi, koji nije uopšte daleko i on se definitivno odražava i na mentalno zdravlje ljudi u Srbiji i čitavom regionu. Videli smo situaciju gde ljudi kupuju zalihe hrane, zato što postoje generacije koje se sećaju nestašica hrane devedesetih u Srbiji, a postoje generacije koje se ne sećaju toga. Imamo tu transgeneracijsku traumu, koja se prenosi”, napominje ona. 

Fiona Jelići (Foto: privatna arhiva)

Scene iz Ukrajine mogu da budu okidač za traume koje prate ljude iz regiona, smatra Jelići.

“Ono što može da se desi u Srbiji, posebno u Beogradu, karakteristično kada vidimo te ljude u podrumima, kada ih vidimo u tim skloništima: to može da bude triger, odnosno asocijacija na bombardovanje. Pogotovo što je kod nas i dalje briga o mentalnom zdravlju stigmatizovana. Imati svog terapeuta  smatram da je standard, neophodnost, da je to deo mentalne higijene”, smatra ona. 

Mada je mentalna higijena, po mišljenju Jelići, neophodna – kod starijih generacija je to i dalje tabu. Ona dodaje da traume na Zapadnom Balkanu variraju od zemlje do zemlje.

“Pošto ne rešavaju svoje traume, one sada mogu da budu probuđene, izazvane u ovim situacijama prateći slike koje dolaze iz Ukrajine. Za Srbiju bi okidač verovatno bila skloništa, za Bosnu i Hercegovinu recimo, pogotovo za Sarajevo, verovatno bombardovanje Kijeva, u smislu napada na Kijev, opkoljenost Kijeva, što može da podseća na opsadu Sarajeva. Različiti aspekti ovog rata u Ukrajini, ruske invazije na Ukrajinu, mogu izazvati različite traume kod različitih delova naroda u našem regionu”, smatra ona.

Psihološkinja Branislava Stević kaže da ratna dešavanja trajno menjaju i iskustva ljudi i iskustva društva. 

“Ne postoji društvo koje je nakon ratnog dešavanja ostalo potpuno isto, koje nije imalo nikakve posledice, koje se nije suočilo ni sa kakvim emocionalnim ili psihološkim posledicama i koje je jednostavno prošlo kroz ratno iskustvo kao jedno iskustvo. Većina psihologa ili ljudi koji se bavi ratnom traumom smatra da je ratno iskustvo jedno od najtežih i najkompleksnijih ljudskih iskustava. To je stanje kada vi ne možete jednom običnom ljudskom umu opisati sve strahote i potencijalne užase koji se događaju”, navodi Stević. 

Ona napominje da nekada, naš običan um ne ume da prihvati te užase – te naša adaptivna funkcija biva narušena. 

“Imamo jedan slom u psihološkom smislu. Tu su jako bitni uticaji i bioloških i psihosocijalnih faktora, jednako tako će odreagovati i društvo. Mi danas imamo još uvek dosta posledica koje su direktno uzrokovane time. Kada govorim o posledicama, govorim o psihološkim posledicama u društvu, koje su direktno uzrokovane situacijom 1990-ih”, napominje naša sagovornica.

Podrška izbeglicama mora biti sveobuhvatna

Istraživački izveštaj za 2021. godinu pod nazivom “Mentalno zdravlje i dobrobit izbeglica i tražilaca azila u Srbiji” Mreže psihosocijalnih inovacija PIN prikazuje psihološke teškoće osoba koje su iz različitih razloga bile primorane da napuste zemlju svog porekla. 

U istraživanju je učestvovala 201 izbeglica. Najveći broj učesnika poreklom je iz Sirije, zatim Avganistana, i Maroka, kao i iz Irana, Iraka, Bangladeša, Pakistana, Tunisa i Kameruna. 

Kako se navodi u izveštaju, izbeglice, posebno one koje dolaze iz ratom pogođenih država i regiona, doživljavaju značajan broj traumatskih iskustava u svojim državama porekla.

Više od polovine njih svedočilo je uništavanju, nasilju i torturi – dok je više od trećine bilo povređeno ili mučeno. Najčešća traumatska iskustva bila su fizičko nasilje, seksualno nasilje, religijski progoni, svedočenje nasilju ili ubistvima. Sa druge strane, osobe su doživljavale i ekstremne ekonomske poteškoće, iz kojih je kao posledica nastao nedostatak vode, hrane, bezbednog skloništa i drugih osnovnih potreba. 

Upravo zato, Mreža psihosocijalnih inovacija – PIN pruža različite psihološke intervencije izbeglicama, u zavisnosti od toga šta je kome potrebno. Ova podrška pruža se uz pomoć prevodioca, a dostupna je i za decu. Draga Šapić iz ove organizacije navodi da je ovakva podrška od izuzetne važnosti. 

Draga Šapić (Foto: privatna arhiva)

“U proteklih šest godina sprovodimo istraživanje, procenjujemo mentalno zdravlje izbeglica u Srbiji. Pokazuje se da 80 % njih ima potrebe za nekim vidom psihološke podrške. Ali se daleko manji broj njih obraća za pomoć. Srećom, mi imamo mnogo iskustva u radu sa ranjivim osobama, pa znamo kako da im priđemo. Da te podrške nema već na terenu, mislim da bi te traume ljudi mnogo teže prolazili. Ima ljudi koji nisu spremni da o svojim problemima govore, naročito ako se nalaze u Srbiji u kojoj ne žele da ostanu. Mislim da je jako važno da ta opcija postoji i da se destigmatizije”, napominje Šapić. 

Podrška koju izbeglice dobijaju mora biti sveobuhvatna, kako bi bila efikasna, smatra naša sagovornica.  

“Njihova iskustva su teška naravno. Njihovi traumatski događaji se razlikuju po obliku, po dužini trajanja, težini. Bez obzira na to koja su iskustva doživeli svima je potrebna neka vrsta podrške koja će dovesti do toga da ponovo stave svoj život na noge. To je zajednički cilj za sebe. Izbeglicama je potrebna sveobuhvatna podrška i neka vrsta programa koja će na individilizovan način pristupati osobi i svim njenim  potrebama kada je u pitanju prilagođavanje životu u Srbiji, a čija je psihološka podrška značajan deo”, navodi Šapić. 

Savet psihološkinje Stević je da što manje budemo izloženi stresnoj situaciji, ukoliko je to moguće. Sa druge strane, jako je važno da osoba koja doživi jednu vrstu sekundarne traumatizacije ili koja doživi bilo koju vrstu emocije kao što su anksioznost, depresivnost i panični napadi, potraži savet i pomoć stručnjaka. 

“Ne postoji neko ljudsko biće koje je potpuno imuno na ljudsku patnju, pogotovo ljudi koji su preživeli sva ta ružna iskustva devedesetih. Jedan od načina zaštite je da, čim osete nešto što je disfunkcionalno i sa čim oni ne mogu dobro da egzistiraju, da se obrate stručnjaku. Da ne čekaju da to samo prođe od sebe, da to nekako nestane ili se povuče, već da odmah preduzmu akciju kako bi pomogli sebi. Što se to više odlaže, situacija je uglavnom teža i kompleksnija”, zaključuje Branislava Stević. 

Sanja Kosović (Reaguj!/naslovna fotografija: Beta/AP)

Tekst je nastao u okviru projekta „Povezivanje: ka većoj vidljivosti organizacija civilnog društva i većem učešću građana“, koji realizuje Fondacija Ana i Vlade Divac uz podršku Balkanskog fonda za demokratiju Nemačkog Maršalovog fonda SAD (BTD).