Prekomerna upotreba policijske sile na protestima je prema sagovornicima podkasta “Reaguj!” ne samo neprimerena, jer ona mora odgovarati ponašanju demonstranata već može biti prekomentrisana i kao zlostavljanje policije jer su mnoge pretučene osobe samo ostaljene na zemlji da leže.

Luka Mihajlović iz Beogradskog centra za ljudska prava postavlja pitanje zašto su pojedine osobe, posle primene sile bili ostavljeni da leže.

“Glavni problem policijskog zlostavljanja, ovih pojava koje smo videli na protestima, je taj da postoji jako mnogo slučajeva ljudi koji su nakon što su pretučeni samo ostavljeni da leže. Dakle, to su ljudi koji nisu privedeni što nam govori da oni nisu vršili nikakva nezakonita dela. Ukoliko je to tako, postavlja se pitanje koji je osnov primene sredstava prinude prema tim licima. Ukoliko ona nisu trebala biti privedena ili uhapšena – zašto su uopšte tučena.”

Mihajlović kaže da u zavisnosti od toga kakva je sila primenjena, policija bi trebalo da primeni sredstva prinude kojima će da odbije nečiji napad.

“Od zvaničnika smo dobijali izjave: pa znate kako, oni su napadali policiju, pa je policija morala da uzvrati. Meni se to čini kao da se policiji daju ovlašćenja koja nema, ovlašćenja da kažnjava ljude za ono šta su uradili. Dakle, policija je tu da lica uhapsi i da ih sprovede nadležnim organima, što je u ovom slučaju tužilaštvo ili ukoliko je prekršaj – u Prekršajni sud i da se ti ljudi u pravnom postupku kazne ukoliko ima dokaza za to. Nije zadatak policije da na licu mesta kazni za ono što su uradili deset ili petnaest minuta ranije. Najbolji primer za to su oni ljudi na klupama u Beogradu gde je predsednik Republike izjavio da su oni ranije napadali policiju, pa su zato ovi došli da ih prebiju. Dakle, nismo mi na obračunu u školskom dvorištu – ti si mene juče napao, pa ću ja tebi da napravim zasedu i danas da te izlemam. To policija nema ovlašćenja takve stvari da radi.”

Dodaje i da bi policijaci morali da se pre svake primene sredstava prinude legitimišu, tako što će da pokažu značku ili da kažu da su policija – da građanima najave. “Jer nije isto ako na vas fizički nasrne neko za koga znate da je policija i nećete pružati otpor i dozvolićete tom čoveku da vas savlada i time ćete pretrpeti manje povrede i nekog za koga smatrate da je običan građanin – prirodni refleks će biti da se odbranite, da mu zadate udarac – kasnije ćete imati problema zbog toga i može da se vodi neki postupak napada na službeno lice iako niste znali da je to službeno lice pri čemu je teško dokazati da niste znali. Dakle, policajac može da tvrdi da se legitimisao, a vi nemate svedoke i to je to.”

Žrtva prekomerne primene policijske sile je i Julija Lazić, učesnica prostesta, koja je zajedno da svojim momkom gasila suzavce kada su izbili neredi. “I samo je krenuo juriš žandarmerije na sve. Prvi instikt ti je kad te neko juri da te ubije da trčiš. Uspeli smo da trčimo možda nekih sto metara, došli smo do Tašmajdana, gde je onaj dečiji park, tu sam se ja saplela o žardinjeru i pala. Iste sekunde pošto su jako brzi, okupilo se njih 15 oko mene pa sam zadobila par udarca u glavu, pa se dečko bacio preko mene da me zaštiti. Polovina je udarala njega u glavu, druga polovina je udarala mene u noge, sa namerom da mi osakate noge da ne mogu da bežim, da hodam, da trčim. To je naravno trajalo neko vreme, dok smo mi vršitali, molili da stanu da prekinu. Nije nam niko prišao jer su ljudi izbezumljeni bežali, svako je gledao da sačuva glavu na ramenima. U jednom trenutku su popustili i nekako smo dotrčali do kuće pa nas je drug odvezao na urgentni centar”, objasnila je svoje negativno iskustvo sa policijom Lazić.

U podkastu “Reaguj!” advokatica Milena Vasić iz Komiteta pravnika za ljudska prava YUCOM preporučuje onima koji su privedeni po krivičnom ili prekršajnom postupku, ili je nad njima upotrebljena nepotrebna prekoračena sila da se jave za besplatnu pravnu pomoć ili opštinama u kojima žive, YUCOM-u ili nekim organizacijama koje ovakav vid pomoći pružaju, a ne isključuje ni Međunarodni sud za ljudska prava ukoliko domaće sudstvo ne uradi svoj posao.

“Tu je neophodno i da imamo nezavisno tužilaštvo koji će ispitati upotrebu prekoračene sile i procesuirati učinioce bez obzira da li su oni pojedinačni izgrednici ili davaoci naređenja. I to je nešto što je prosto, nažalost, s obzirom na položaj tužilaštva u Srbiji trenutno, stvar političke volje”, napominje ona.

Kada su u pitanju sami protesti, sociolog Slobodan Sadžakov smatra da je svaki protest bez jasno definisanih ciljeva osuđen na propast. On naglašava da to može dovesti do demoralisanja građana, te odustajanja od samih protesta.

“Ljudi su generalno demoralisani i izgubili su veru da se nešto zaista suštinski može promeniti, ovo jeste sada neka vrsta erupcije nezadovoljstva a sada videćemo koliko će to da traje i ranije smo imali te erupcije nezadovoljstva. Šta su tu glavni faktori neuspeha zapravo svih dosadašnjih protesta? To su ili loše formulisani zahtevi ili nespsobna opozicija, ali i ono što jeste obeležje modernog vremena, jeste da ljudi nemaju daha da istraju u svojim zahtevima do kraja. Naravno ovi protesti pokazuju i jednu heterogenost u smislu onih kojih učestvuju. Samim tim je još teže definisati šta su ti ciljevi, ali bez jasno postavljenih ciljeva i upornosti građana, svaki protest je pre ili kasnije osuđen na propast. Najgore je za one ljude koji se tu nađu da prosto ne znaju šta su konkretni zahtevi i onda se naravno događa demoralisanje, ljudi se zamore, ne vide efekte svog delovanja i svaki taj protest se vrlo brzo završavao ili se završavao sa fijaskom, što daje dodatnu snagu režimu da se ponaša onako kako se ponaša”, ocenjuje on.

Sadžakov smatra da će ovi protesti brzo utihnuti, ali i da će ohrabiti ljude da se ubuduće bore za svoja prava.

“Sudeći prema onome što se događalo u bliskoj prošlosti, moje predviđanje je da će ovo biti jedan ventil, da će ovo na neki način ohrabriti ljude, ali imajući u vidu nedefinisanost ciljeva, izostanak bilo kakve političke snage koja bi ovo artikulisala, mislim da će ovo vrlo brzo utihnuti, zato što prosto da bi se nastavilo, potrebni su jasni ciljevi, jasni zahtevi iza kojih bi se stalo. Sve se dakle u Srbiji iskompromituje pre ili kasnije, a posebno bih rekao da generalno kao građani nemamo snage nažalost za nešto istrajnije, nešto hrabrije, za nešto što bi zaista ozbiljnije uzdrmalo ovaj režim, koji je očigledno van svake kontrole i van svakih civilizacijskih parametara kojima bi Srbija trebalo da teži”, ukazuje.

On dodaje i da da heterogenost ovih protesta, ali i nasilničko ponašanje dela građana može dovesti do slabljenja samog protesta.

“Ono što možemo sa sigurnošću reći da je bilo i onih grupacija koje nazivamo desničarskim, koje su želele da skrenu, da li pod uticajem režima ili pod uticajem svje ideologije, u jednom nasilničkom pravcu. To samo slabi protest, usmerava ga u jednom iracionalnom smeru i to su stvari koje treba osuditi”, naveo je Sadžakov.

Politikolog Duško Radosavljević prateći ove proteste, procenjuje da nasilje iako veliko, samo je odjek malog dela onih koji su došli da pokažu nezadovoljstvo ovom vlašću. Ipak, on sumnja da su u pitanju obični građani koji su silu videli kao put ka menjanju trenutne vlasti u Srbiji.

“Ti koji su u prvim redovima, da ne kažem borbenim, ti koji su najborbeniji, ti koji prave najveće cirkuse, ti koji prave, da kažem, najveće nasilje – to su desničarske grupe koje su godinama potpomognute od strane režima u Srbiji. I to su grupe koje su godinama vidljive na političkoj sceni zahvaljujući tome što im neko pomaže u održavanju infrastrukture, da ne kažem u finansiranju, a očigledno i u programskim zadacima koje oni ispoljavaju. Tako da nema to neke direktne veze sa političkom ili nekom drugom opcijom da se buni protiv režima. Očigledno ovi koji su sada „najhrabriji“, „najradikalniji“, oni koji su naprovokativniji – oni tu služe da razbiju jedinstvo opozicionog i građanskog protesta koji je u ovom trenutku protiv Vučićevoga režima. Sa te strane ih možemo samo gledati – to su dobro organizovane grupe kojima se režim već godinama služi da drži u pokornosti stanovništvo i sada kada vide da je toliko narodni bunt narastao, jer očigledno za ovih osam godina režim nije mogao da ponudi nešto u smislu razvoja države, onda se mora javiti neki koji će i taj bunt da obesmisle, moraju da se jave oni koji će opravdati veliku upotrebu organa represije”, kaže Radosavljević.

Pitanje borbe između levice i desnice na protestima, uprkos postojanju malih grupa radikalne levice, za profesora Radosavljevića ne postoji jer, kako objašnjava, levica praktično ne postoji. Međutim, on procenjuje da ni kod trenutne opozicije ne postoji neka velika razlika od trenutne vlasti.

“Pošto je nacionalizam jedina moda u poslednjih trideset godina u Srbiji, mi onda imamo da se sa nacionalističkih pozicija tuče Vučić – mnogo je veći Srbin od njega, pa će provaliti u Skupštinu i šta će onda – zauzeće deset soba i vladaće Srbijom?! Kao da se pravi nevešt da ne vidi neke druge stvari, ali istina je da se najveći deo političkih partija ne želi upustiti u smislenu političku diskusiju ša sve Srbiji treba. Dakle, nemate u političkoj realnosti ljude koji se brinu o ekonomiji, koji se brinu o zdravstvu, o javnim politikama, koji se bave o sudbini mladih i perspektivama mladih, nego imate isključivo one koji vam pričaju o geopolitičkom položaju jer znaju da cela ta međunarodna situacija – Kosovo i ostalo – neće se rešiti mnogo godina i zato stalno jašiš na nečemu gde možeš da se uozbiljiš, da izgledaš lepo i dostojanstveno k’o Koštunica i da tvoje reči nikome ne znače ništa i da ne znače ništa čoveku koji ne može da preživi sa dvesta dinara u džepu. E, u toj situaciji mahanje zastavama jedino je produktivno zato što je to jedino i dozvoljeno”, dodaje.

Duško Radosavljević smatra da je građanska neposlušnost jedini način da se suprotstave sili i represiji: “Samo Gandijevskim otporom. Kad krene neko posedati dole, pa molim lepo. Znam da je to priča prvi Rimljani u Koloseumu, ali hajde da posedamo dole, pa da vidimo koji će to mag policijski naterati konje da gazi ljude. Dakle, građanska hrabrost pomešana sa građanskom neposlušnošću može doneti mnogo više nego sa bakljama koje se bacaju na policiju, a koje izazivaju reakciju policije. Mi moramo da imamo politička rešenja, a ne policijska rešenja. Ako imamo policijska rešenja – mi idemo preko ambisa iz koga nema više povratka u političkom smislu i sluti velika katastrofa”.

Aleksandra Živković Bučko (Podkast “Reaguj!”)

Reaguj! je podcast serijal Nezavisnog društva novinara Vojvodine koji je dostupan na kanalima NDNV na iTunes-u , Stitcher-u, Castbox-u kao i na sajtu podcast.rs.