Životni treneri nisu psiholozi, savetnici za mentalno zdravlje ili poslovni analitičari. U mnogim državama nisu uspostavljeni okviri za licenciranje tog zanimanja, pa se često postavlja zabrinutost za odgovornost i kvalitet. Po navodima brojnih stranih portala, lajf koučing je više od deset uzastopnih godina druga najbrže rastuća industrija u svetu, iza IT-a.

Prema istraživanju sociološkinje kulture sa Oksforda Miki Makgi, na početku dvadeset i prvog veka industrija samopomoći koja pored knjiga nudi i audio knjige, videe i seanse vredela je čak 2.8 milijarde dolara samo u Americi. Istraživanja na početku druge decenije dvadeset i prvog veka pokazala su da je ova industrija porasla i da na godišnjem nivou vredi i do čak 12 milijardi dolara.

Nakon 2000-ih lajf koučing je dostigao primetno veću popularnost, a za njegovu ekspanziju su svakako zaslužne i društvene mreže. Najpriznatije telo za akreditovanje životnih trenera širom sveta, Internacionalna federacija koučeva (International Coach Federation), navodi da je 2018. godine u svetu bilo preko 50 hiljada životnih trenera, a postoje procene da ih ima i više od 100 hiljada.

Mada lajf koučevi nisu psiholozi niti savetnici za mentalno zdravlje, opis njihovog posla često liči upravo na to. Na nekim portalima životni treneri su čak opisani kao polu mentori, polu terapeuti. Samim tim što opis posla deluje slično, psihoterapeut Stefan Mitrović Jokanović za podkast Reaguj! objašnjava da lajf koučevi nemaju pravo da rade bilo šta što izlazi iz okvira “životnih veština”.

“To su veštine komunikacije, eventualno poslovne veštine i slično. Terapeuti, sa druge strane, imaju pravo i dužnost, pokrivaju i taj deo koji pokriva koučing, ali možemo i da idemo u svesne procese, nesvesne procese, simptome i na kraju krajeva bolest kada je u pitanju tercijalna prevencija. Tu negde nam se kriju glavne razlike, a najvažnije su u stvari u godinima edukacije i spremnosti koliko daleko možemo da idemo”, navodi Stefan Mitrović Jokanović.

Mitrović Jokanović objašnjava da je suštinska razlika između psihoterapeuta i lajfkoučeva vreme uloženo u pripremu za taj posao.

“Glavna i osnovna razlika između terapeuta i lajf koučeva jeste u godinama edukacije, znači da bismo završili psihoterapijsku školu minimum je pet godina određene edukacije. Dok, sad trenutno na tržištu ima kurseva za lajf koučeve koji traju od svega par nedelja do eventualno godinu-dve”, objašnjava Mitrović Jokanović.

Lajf koučevi ne rade isti posao kao psiholozi, psihoterapeuti i psihijatri, u čemu je lajfkoučkinja Jelena Tomić saglasna sa Stefanom Mitrovićem Jokanovićem. Međutim, ona smatra da je glavna razlika u pristupu.

“Lajf kouč je neko ko postavlja ciljana pitanja klijentu, ne da ga motiviše, nego da ga stimuliše da izvuče svoje uspavane resurse iz sebe. I u nekom daljem radu ga podržava u razvoju tih istih resura koje je izvukao iz sebe. Kada razgovaramo sa psihologom, psihijatrom ili psihoterapeutom, mi smo na razgovoru, i uglavnom se dešava da dobijemo savete od našeg psihologa ili da imamo sučavanje sa traumama. U lajf koučingu toga nema. Dakle, lajf kouč nije neko ko savetuje, nego neko ko postavlja pitanja, i stimuliše sagovornika da posmatra stvari iz više uglova. Stimuliše svog klijenta da dobije odgovore na pitanja koja sebi nije postavio”, navodi Jelena Tomić.

Kako je za psihologa potrebno četiri godine akademskog rada, za psihoterapeuta i više, za lajf kouča ne postoji formalno obrazovanje, ali postoji sertifikat, navodi biznis i lajfkouč, Ivana Pelesić.

“Formalno obrazovanje još uvek ne postoji. Pokrenut je dijalog sa Ministarstvom za rad kako bi koučing dobio i svoju šifru delatnosti i kako bi to zvanično bilo zanimanje. To je proces koji traje i mi svi to čekamo. Ne postoji formalno obrazovanje ali postoje sertifikati, to su određene veštine. Isto kao kada imamo neko znanje iz engleskog jezika ali eto postoji sertifikat kojim dokazujemo da to znanje i imamo, bez obzira što nam možda sertifikat i ne treba jer perfektno govorimo engleski, ali mora nešto da postoji. E tako i u koučingu postoji međunarodna ISF akreditovana kuća koja određuje ko je kouč ko nije kouč iz bilo koje oblasti, objašnjava Ivana Pelesić.

U Srbiji postoje akreditovane škole za izdavanje licence za lajf kouča, a samo trajanje obuke zavisi od škole. Međutim, problem nastaje kada osoba bez sertifikata i završenog kursa uspeva da pridobije klijente, od njih uzima novac i utiče na njihove životne odluke.

Stefan Mitrović Jokanović kaže da je danas ogroman problem u Srbiji neuređenost struke, te da ni sama psihoterapija nije uređena koliko bi trebalo da bude.

“Postoji nacrt zakona o psihoterapiji, koji još uvek nije usvojen. Ona postoji kao profesija, ali ne i kao zanimanje. Samim tim, postoji mnogo prostora za manipulaciju i obmanu, zato što nema dovoljno adekvatne kontrole. Kontrolu uglavnom drže edukatori, kroz samu edukaciju i superviziju terapeuta, dok je u koučingu to još dalje od nas. Terapija postoji recimo dvadesetak godina na ovim prostorima, a intenzivno koučing postoji svega dve godine. Tako da je definitivno prostor za manipulaciju još mnogo veći”, navodi Mitrović Jokanović.

Za razliku od seansi lajf koučeva, ali i profesionalne psihoterapije, self-help knjige su znatno jeftinije, a neretko obećavaju sličan vid pomoći. Stefan Mitrović Jokanović objašnjava kada takve knjige mogu biti korisne, a kada su u pitanju samo marketinški potezi.

“Kod self-help knjiga bih napravio dosta razlike između stručne literature koja je pisana tako da kroz vežbe može da čitaoca vodi da porazmisli o svom životu, refleksiji i tako dalje. Postoji dosta kvalitetne literature u knjižarama i na tržištu uopšte, koja u stvari imitira na neku ruku psihoterapijski rad. Sa druge strane, imamo one knjige koje nude laka rešenja. Ne postoje laka rešenja. Svaki put kada vidite 7 načina da ne znam šta uradite, velika je šansa da je to marketinški potez. Bilo šta što obećava da ćete za kratko vreme, na lak način, ostvariti vaše potrebe ili želje u tom momentu, velika je šansa da se to neće desiti”, objašnjava Mitrović Jokanović.

Sanja Kosović (Reaguj!)