Želeti dostojanstven život nije privilegija, iako put do njega deluje kao da jeste. Usluge personalne asistencije u Srbiji dostupne su u oko 30 od 145 opština. Novi Sad je jedini grad koji finansira asistenciju u skladu sa stvarnim potrebama, dok se u ostalimaminimalna asistencija finansira od četiri do  osam sati dnevno. Oko 300 ljudi u Srbiji koristi asistenciju, od kojih samo samo za  petoro njih u Novom Sadu buždetskim sredstvima finansira celodnena asistencija.

Srđana Tešić je personalna asistentkinja Ljiljane Čakmak. Tešić je počela da se bavi ovim poslom u martu 2022. godine. Ljiljana Čakmak je 1979. godine izgubila osećaj u nogama i rukama. Objašnjava da je njen život nezamisliv bez celodnevne asistencije.

“Mogu da pričam, gledam, čujem ali ništa drugo. Mogla bi čaša vode da stoji predamnonm i da umirem od žeđi, ako nema asistenta koji će mi to dodati”, objašnjava Čakmak.

Srđana Tešić je nova u ovom poslu. Određene stvari je naučila, ali još uvek uči, za šta Čakmak kaže da je odlično.

“Nisam bila svesna šta je tačno asistencija. Znam da je pomoć nekoj osobi, samo nisam tačno znala šta. Onda kad sam došla kod Ljilje, uvela me u asistenciju, ispričala mi je istoriju. Ja sam rekla dobro, hoćemo da pokušamo – pokušaćemo”, prepričava Tešić.

Osoba dobro zna šta želi i kako želi. Samo joj je potrebna pomoć da to ostvari.

Mima Ružićić Novković ispred Centra “Živeti uspravno” objašnjava kako jedan deo javnosti širom sveta smatra da je za državu jeftinije da osobe kojima je potrebna asistencija više asistenata, budu smešteni u dom umesto da se, javnim sredstvima, zapošljava potreban broj asistenata/kinja.

“Asistencija, prosto, mora da postoji, kao preduslov samostalnog života osobama kojima je ona potrebna.Ali ona bi trebalo, kao što je u Norveškoj definisano, da bude potencijalno pravo svake osobe. Da znaš da u bilo kom trenutku, privremeno ili trajno, ukoliko se nešto dogodi – od preloma noge, do stalnog korišćenja kolica ili bilo kog oštećenja, da postoji mogućnost da se osoba obrati nadležnim službama, i na osnovu procene dobije nivo asistencije od 4 do 24 sata, koliko je potrebno”, navodi Ružić Novković.

Ona objašnjava da u Novom Sadu ima oko 400 ljudi direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i učenika, i personalnih asistenata.

“U Novom Sadu ima ukupno 36 korisnika koji su društveno aktivni i punoletne osobe, koje je republički minimalni standard, a realno kada bi se radila procena potrebe, bilo bi sigurno preko 100 ljudi u ovom trenutku, koji zbog toga što nemaju asistenciju ne mogu da budu društveno aktivni”, napominje.

Regulacija

Finansiranje usluge personalnog asistenta je u nadležnosti lokalne samouprave, osim kada su u pitanju siromašne opštine i gradovi, u tom slučaju, resorno ministarstvo odobrava transfere.

Mima Ružičić Novković objašnjava procedure kako izgleda proces dobijanja personalnog asistenta. Osoba koja smatra da joj treba usluga podnese zahtev centru za socijalni rad, sa pratećom dokumentacijom. Nakon toga, centar za socijalni rad procenjuje potrebu za uslugom što može biti od 20 do 100 sati.

“Konvencija za prava osoba sa invaliditetom ona kaže da treba ići od nivoa potreba, a ne stepena oštećenja, nezavisno od toga sa kim živimo, jer nije ničija obaveza da asistira drugom čoveku. Domaćinstvo je, ukoliko se od nje očekuje da asistira, u nejednakom položaju u odnosu na druge porodice, sa druge strane, uskraćuje se pravo na izbor”, kaže ona.

Još jedan formalni problem je što je kod nas dozvoljeno zakonom da se usluga finansira sama putem javne nabavke ili formiranjem centara za pružanje usluge socijalne zaštite, koji mora biti licenciran, time se grad ili opština opredelila za jedan centar ili pružaoca, nema mogućnosti da korisnici učestvuju u odlučivanju u tome ko će im pružuti uslugu, ukazuje Ružičić Novković.

“Pa se onda dešava da bi se povećale plate stručnom radniku, traži način da se smanji ono što ide direktnim pružaocima. U tom kontekstu, međunarodni pokret za samostalni život insistira na tome da se novac namenjen asistenciji uplaćuje direktno korisniku, pa da oni biraju da li će to biti kroz direktno angaživanje po ugovoru o radu ili će angaživati licenciranog pružaoca koji će sklopiti ugovor sa pružaicem, odnosno asistentom, ali da postoji izbor načina i da u svakom momentu možeš da promeniš
licenciranom pružaoca – to postoji samo u Novom Sadu trenutno, nigde više u Srbiji,” navodi.

Osim što asistencija nije dostupna svima kojima je potrebna, nije dostupna ni u obimu kakav je potreban za samostalni život. Personalni asistenti su trenutno ugroženi u svim gradovima gde se usluga pruža, zato što su zaposleni po ugovoru o delu. U Novom Sadu, u Centru “Živeti uspravno”, zaposleni su po ugovoru o radu, ali grad ne finansira troškove bolovanja, godišnjeg odmora i putne troškove, za šta se novac obezbeđuje donacijama.

“Trenutno u Novom Sadu oko 400 ljudi, direktnih pružalaca usluga ličnog pratioca deteta i učenika i personalnih asistenata rade po ugovoru o delu, ili privremeno-povremenim poslovima, gde u momentu kada prestane ugovor, ili kada se osoba razboli, pa joj npr. zbog toga prekinu ugovor – nije joj plaćeno zdravstveno osiguranje”, napominje navodi Ružičić Novković i dodaje da to u 21. veku, u državi u kojoj postoji definisana radna prava, ne sme da se dešava.

Rešenje

Ljiljana Čakmak navodi šta je potrebno da se poboljša položaj personalnih asistenata, a time i osoba kojima je asistencija potrebna. Osim usklađivanja domaćeg zakona sa konvencijom Ujedinjenih nacija, potrebna je inkluzija i deinstitucijalizacija.

“Znači, nema specijalnih škola. Domovi mogu da postoje za one koji tako žele. Mnogo je bolje da čovek ima asistenciju, pa da živi u svom stanu i da se ne ulaže u zgrade nego u ljude. Tako više ljudi dobije posao i može da živi od toga, oni i njihove porodice. A ovi koji koji koriste asistenciju mogu da žive normalan život kao i pre”, objašnjava Čakmak.

Sanja Đorđević (Podkast Reaguj!, naslova ilustracija: ustupljena fotografija)

Ovaj podkast je nastao uz finansijsku podršku Evropske unije. Sadržaj ove epizode isključiva je odgovornost podkasta Reaguj i ne odražava nužno stavove Evropske unije, kao ni Mreže za izveštavanje o različitosti 2.0.