Digitalno nomadstvo kao način rada na daljinu sve je popularniji među mladima, dok položaj digitalnih nomada u mnogim državama tek treba biti pravno prepoznat i regulisan, kažu sagovornici ovonedeljne epizode podkasta “Reaguj!”.

Pokretač i jedan od osnivača Udruženja radnika na internetu Miran Pogačar za podkast “Reaguj!” objašnjava šta podrazumeva termin “digitalni nomad”.

“To su ljudi koji putem interneta pružaju različite vrste usluga. Druga važna odlika je da oni suštinski nemaju jedno mesto prebivališta, odnosno imaju tu prednost da njihov rad ne zavisi od nekog posebnog mesta. Dakle, digitalni nomadi su ljudi koji žive, putuju i rade prvenstveno preko interneta, u različitim zemljama”, navodi Pogačar.

Međutim, s obzirom da je reč o relativno novom obliku obavljanja posla, Pogačar kao najčešći problem ističe neregulisanost poreza. Kako kaže, često se dešava da neko ne zna ni da li, ni gde treba da plati porez.

“Poreski tretman se određuje na različite načine. Na primer, u zavisnosti da li je neko rezident neke zemlje. Rezident se najčešće određuje time gde neko živi, gde obavlja svoje životne funkcije. Međutim, i dalje postoji sijaset pitanja u vezi sa statusom i poreskim obavezama digitalnih nomada koja nisu jasna u svakoj zemlji”, kaže Pogačar.

Srbija popularna destinacija

Kada je reč o digitalnim nomadima u Srbiji, u istraživanju „Skener digitalnih nomada“ nevladine organizacije Inicijativa Digitalna Srbija koji su objavili u septembru 2020. godine u okviru UNDP-evog Accelerator Lab-a, kažu da se u Srbiji digitalni nomadi najčešće zadržavaju od mesec do mesec i po dana.

Međutim, prema istraživanju – kada se Srbija uporedi sa Češkom, Rumunijom i Hrvatskom jedina prednost koja je ovde je sklonost ka upuštanju u preduzetnički rizik, što je primamljivo digitalnim nomadima. Ipak, Beograd je na visokom 7. mestu kada je u pitanju destinacija digitalnih nomada u Evropi. Istraživači smatraju da je tako zbog mogućnosti zapadnoevropskog načina života koji nije skup.

Druželjubivi ljudi, ukusna hrana, dobar noćni provod, mogućnost da se sporazumeju na engleskom jeziku, pristupačne cene, sigurnost i mogućnost da se radi sa velikim brojem startapova i iz mnogih kovorking prostora, neke su od stvari koje digitalni nomadi ističu kao prednosti Beograda, navodi se u istraživanju.

Prosečan digitalni nomad, kako navodi Digitalna Srbija, jeste muškarac od 34 godine iz Severne Amerike. Došao je sam, a radi u IT industriji. O Srbiji je čuo iz priča bliskih ljudi, partnera, prijatelja, poslovnih konekcija. Retko radi iz kafića jer mu smeta duvanski dim, pa se u malom broju slučajeva opredeljuje da radi iz kovorking prostora, a uglavnom radi iz svog smeštaja. Ostaje u Srbiji oko tri meseca, osim ako ne odluči da se nastani ovde, što je u 90 odsto slučajeva zbog toga što je našao partnerku/partnera iz Srbije.

Nedostaje pravna regulativa

Kada je reč o pravnoj regulativi položaja digitalnih nomada kod nas, Miran Pogačar naglašava da su digitalni nomadi u Srbiji 90 dana oslobođeni od poreza. Ipak, on ističe da razlika između frilensera, koji rade u svojoj državi, i digitalnih nomada nije velika.

“Digitalni nomadi ne razlikuju se u odnosu na frilensere, osim u tom smislu da su digitalni nomadi državljani druge zemlje. Zbog toga ne mislim da bi oni trebalo da imaju bolji tretman od frilensera”, smatra Pogačar.

Verovatno su upravo zbog većih zarada i mogućnosti rada na daljinu frilensovanje i digitalno nomadstvo sve popularniji među mladima. Novinarka Marija Stojadinović je frilens poslovima počela da se bavi još za vreme studija. Kako kaže, upravo zbog fakulteta osmočasovni rad u kancelariji uživo nije videla kao moguću opciju, te se okrenula Upworku i sličnim platformama. Ovakav vid zaposlenja bio je dovoljno fleksibilan da ga je mogla prilagoditi predavanjima na fakultetu, ali i potencijalnim putovanjima. 

“Nakon nekoliko manjih tekstova i nekih audio montaža dobila sam poziv da radim full time kao producentkinja infografika. Imala sam pet dana probnog rada koji je bio plaćen i nakon trećeg su mi rekli da sam dobila posao. Tako je meni zapravo prvi full-time posao bio onlajn, za tu firmu koja je registrovana u SAD-u”, priča Stojadinović i dodaje da ona možda i nije u potpunosti iskoristila priliku da bude digitalni nomad. 

“I kad sam radila onlajn, uvek bih radila iz tog grada u kojem sam živela. Naravno, dešavalo se da odem u neki drugi grad na neki festival, pa odatle i radim. Ali, u mojoj glavi digitalni nomad je neko ko stalno putuje i ko nema neku stalnu adresu prebivališta”, smatra sagovornica podkasta “Reaguj!”.

Marija Stojadinović godinu dana je živela i u Hrvatskoj, te objašnjava na koji način je tamo uređen rad digitalnih nomada. 

“Oni su baš za vreme pandemije pravno definisali status digitalnih nomada, tako što su u Zakonu o strancima uveli opciju da kao digitalni nomad možete dobiti dozvolu za boravak i rad u Hrvatskoj u trajanju od godinu dana. Velika prednost je i to što kao digitalni nomad ne morate da plaćate porez u Hrvatskoj. Međutim, ono što je za mnoge problem jeste jedna stavka koja se tiče finansija. Ukoliko se dobro sećam, potrebno je da na izvodu iz banke iz prethodne godine dokažete da ste na mesečnom nivou imali primanja u visini od dve i po prosečne hrvatske plate. To je i mene zaustavilo u nameri da apliciram za digitalnog nomada u Hrvatskoj”, kaže Marija Stojadinović.

Kada je reč o sve većoj popularnosti digitalnog nomadstva među mladima u Hrvatskoj, Boris Abramović iz Zagreba, student na Sveučilištu u Zadru, kaže da bi želeo da pronađe posao koji bi mogao raditi iz bilo kog dela Hrvatske ili Evrope. Kao i Mariji Stojadinović, važna mu je fleksibilnost u radu zbog studija koje i dalje pohađa u Zadru, ali i zbog ljubavi prema putovanjima. 

“Svidela mi se ideja digitalnog nomadstva zbog veće fleksibilnosti koju bi mi to donelo i u ostalim aspektima života. Definitivno vidim takav način rada kao vid stalnog zaposlenja i nakon što završim fakultet”, smatra Boris Abramović i dodaje da ne smatra da će nešto izgubiti time što će raditi na daljinu, odnosno što neće imati onakve kontakte sa svojim kolegama kakvi se odvijaju prilikom rada u kancelariji. 

“Ne mislim da će mi biti teže jer ako i studiji sada mogu funkcionirati onlajn, ako su ljudi mogli i učiti i raditi onlajn u poslednjih godinu dana, onda ne sumnjam da se to sve može rešiti Zoom ili Teams sastancima ili nekim sličnim oblikom komunikacije, koji je i dalje dovoljno blizak”, kaže Boris Abramović.

Ipak, Marija Stojadinović više je skeptična po ovom pitanju, jer smatra da postoje segmenti kao što je izgradnja odnosa sa kolegama, koje rad na daljinu ne može u potpunosti nadomestiti. 

“U nekom trenutku se zapitaš da li je taj ljudski momenat iščezao i da li je stvarno toliko nebitan. To je ono što mi se ne dopada, što nisi posmatran kao osoba, kao neko ko ima svoj karakter, svoju ličnost, svoja interesovanja, nego kao neko ko izvršava određene zadatke i to je to”, smatra Marija Stojadinović.

Upravo na laku zamenjljivost radnika i stalnu mogućnost dobijanja otkaza upozorava i Miran Pogačar. Ali, kako kaže, sve je to posledica većeg tereta i odgovornosti koji se sada stavlja na individualnog radnika, a ne na poslodavca. 

“Dosta se razlikuje ta vrsta rada od nekog uobičajenog radnog mesta i sve to predstavlja, ne samo novu kulturu rada, nego novi oblik rada, gde dobar deo odgovornosti spada na samog radnika, odnosno na onog koji obavlja delatnost. To znači da poslodavac ili platforma snose  najmanje odgovornosti, a vi kao radnik ste odgovorni i preuzimate na sebe sve obaveze, kako poreske, tako i bilo koje druge. Nezaštićenost radnika u tom pogledu jeste problem, a na državi je da to reguliše”, zaključuje Pogačar. 

Irena Čučković (redakcija “Reaguj!”)

Naslovna fotografija: Pixabay