Nije ovo običan protest. Nisu ovo uobičajena, demonstrantska lica.

Zidovi Banovine duže od 10 godina nisu videli traktor. Sada, „korzo“ krasi četa poljoprivrednih mašina. Sajam. Bulevar deluje lepši, prazniji, iskreniji. Mirno je. Pored traktora prolaze deca, zagledaju. Možda je ovo prvi put da vide traktor, onako izbliza. Paori ih podignu u kabinu. Dete se smeje. Lica onih starijih Novosađana koji prođu ovom poljoprivrednom „paradom“ u centru njihovog grada, prazna su. Oni se ne smeju. Za njih je ovo, čim je pala prva paorska demonstranka noć, bio nešto drugačiji, „oskrnavljeni“ korzo. Prolazili su pored nesvakidašnje scene ćutke. Ne osvrćući se. Ne pitajući se zašto su desetine traktora parkirane ispred najčuvenije vojvođanske institucije.

Komentari na društvenim mrežama. Na mnogobrojne snimke paora sa crvenim licima kako viču netipične demonstranske parole – „idemo“, „hajde“, „bravo ljudi“, obični ljudi pišu – Novosađani, donesite im vode i hrane, oni se bore za sve nas.

Nisam video „donešenu“ vodu, sem cisterne sa pijaćom vodom koju je prvog dana protesta, uveče, dovezlo JKP Vodovod i kanalizacija. Pre toga, to su bile flaše koje su paori platili vlastitim novcem koji tek treba da zarade (a neće ga zaraditi, kako kažu, jer „jesenje setve neće biti“). Paori su međusobno delili ono što imaju – lubenice i paradajz. Kupili su i pivo.

Kada je pala noć, terali su brigu na veselje. Puštali su one pesme od kojih jedni zaziru a drugi ih žive. Bilo je simpatično. Slušali su to tiho, u grupi, sa uživanjem.

Paor je prenoćio. U papučama u kojima hrani stoku, ide na njivu, u nekim sasvim običnim majicama sa vašara, seoskih turnira u malom fudbalu, paor je proveo jednu prohladnu, avgustovsku noć. Deluje da nije mario. Bila je ovo iskrena odlučnost. ovo nije običan protest.

Povremeno i neorganizovano, paorske vođe neiskusno ali smelo izlazile su pred kamere i govorili zašto su ovde i zašto neće da odu. Na reči „ovo nije samo naša bitka, ovo je bitka za svakog čoveka Srbije koji hoće da jede domaću i jeftinu hranu, zima će“, kao da se iz nepostojeće publike neizgovoreno čulo ono „aha, sigurno vas briga za narod, vi se borite za sebe“. Pisali su to na društvenim mrežama oni koji jedu ne znam kakvu hranu iz ne znam kakvih radnji, ali znam po kojoj ceni.

Paori zagledaju traktore svojih kolega. „Al’ ga drži čistim“, „Majstore, pošto“, „Au, bokte“ (čitaj sa pravim vojvođanskim akcentom). Teme iskrene. Dele poljoprivredna iskustva, veruju i ne veruju, ko kako radi iste stvari koje nas hrane.

Stoga je, uglavnom, mirno.

Skup obezbeđuje policija. Nema onih „čuvara grada“ sa velikim mišićima i obrijanim glavama. Nema ni onih u sakoima sa mirišljavim vratovima. Sve je čudno. Povremeno među okupljenom masom čujem „Vulin“. Ne čujem šta Vulin. Da li onaj, jedan jedini Vulin koga ja znam iz jedne ružne priče, ili neki paor, vredan i pošten. Policija nije uspela da spreči paore da dođu pred Banovinu. A i da ih je napala, zajedno sa svim onim batinašima, paori bi bez većih problema pobedili. Krupan je paor, i radi. Hrani stoku, utovara bale, popravlja mašine. Ili je možda samo iskren, neiskvaren i zreo, onako, ljudski.

Zaista jedan čudan protest.

(Autonomija)