Prošlo je tek nešto više od dve nedelje otkako se u Srbiji desila neka vrsta prevrata ukome su građani Srbije, na izborima i neuobičajeno mirno, izvojevali pobedu nad mafijaškim i zločinačkim režimom Aleksandra Vučića i njegove bande.

Srbija se formalno oslobodila mafijaške hobotnice, koja je skoro 15 godina zemlju držala u ropstvu, ali sve dok predstavnici Studentske liste ne budu konstituisali Skupštinu i Vladu Republike Srbije, odlazeća garnitura vrši vlast u tehničkom mandatu. Dani pred nama će biti izazovni i nimalo laki, a čini se da je neophodno da napravimo presek realnosti na terenu.

Nema sumnje da režim koji iza sebe i dalje ima veliki deo pravosuđa, bezbednosnih struktura, policiju i vojsku, ali i milijarde koje su opljačkali od građana Srbije, neće tek tako pristati da ode u istoriju i nestane sa političke scene koja im je do nepojmljivih razmera napunila džepove i bankovne račune.

Trenutak u kome se sada kao društvo nalazimo sliči Gramšijevom opisu da “stari svet umire, a novi se muči da se rodi”, i ovaj je interregnum, definitivno, vreme čudovišta. Racionalno i trezveno sagledavanje trenutka u kome se nalazimo je neophodno da bismo optimalno trošili energiju, emocije i planirali buduće korake. Po mom mišljenu, ovo su neke od ključnih premisa koje moramo imati na umu.

Prvo, vlast oličena u liku i delu Aleksandra Vučića je jedna monstruozna, nemilosrdna i opaka hobotnica koja se neće baš tako lako povući i odustati od lopovluka, kriminala i zlostavljanja čitave zemlje, samo zato što su ovako kolosalno izgubili izbore. Svakome ko ima gram političkog znanja i iskustva biće jasno da smo bili na dlaku od građanskog rata i da su nas spasle, moje je mišljenje, intervencije iz međunarodne zajednice, bez obzira na ogromnu razliku u glasovima na upravo završenim izborima.

Prisiljen da se povuče, pomahnitali Vučić se samo na minut pritajio i već sledećeg dana krenuo da napada, ujeda, spinuje, laže i smišlja kako da izazove nove nemire i međusobne razdore u našem društvu. U takvoj atmosferi, gde hodamo po jajima, tankom ledu i minskom polju, mnogi od građana Srbije su počeli da se ponašaju kao uvređene princeze i da svakodnevno nalaze mane izabranoj listi, iako, de facto i de jure, još nisu na vlasti.

Degutantno je čitati, na društvenim mrežama, zahteve na račun Studentske liste (SL) i to upravo od strane onih koji su svaku priliku koristili za omalovažavanje i vređanje Studentskog pokreta i svake njihove odluke. Da se razumemo, ako je iko bio kritičan prema mnogim potezima i stavovima Studentskog pokreta, to sam bila ja, ali sada kada nam je potreban konsenzus da zemlju počistimo od kancera koji nas je razarao godinama, sada svako lično nezadovoljstvo i primedbu ostavljam po strani.

U stalnoj i neumerenoj kritici u odnosu na SL prednjačio je jedan broj posebno iritantnih ljudi, onih koji odavno ne žive ovde i koji suštinski nemaju pojma šta se ovde dešavalo i dešava, onih koji žive na bezbednoj udaljenosti od više hiljada kilometara. Nimalo konstruktivna i licemerna očekivanja od strane jednog dela dijaspore su utoliko neprijatnija jer dolaze od ljudi koji baš ni jednim gestom nisu doprineli da se situacija u Srbiji promeni, ali svejedno, oni ne prestaju sa salvama grdnji i traženja dlake u jajetu.

Dani pred nama će biti izazovni i nimalo laki. Nema sumnje da Vučićev režim, koji iza sebe i dalje ima veliki deo pravosuđa, bezbednosnih struktura, policiju i vojsku, ali i milijarde koje su opljačkali od građana Srbije, neće tek tako pristati da ode u istoriju

Srećom, ogroman deo dijaspore je pokazao izuzetan stepen građanske svesti, mnogi ljudi su putovali stotinama, pa i hiljadama kilometara da bi svoje građansko pravo iskazali na izborima. Mnogi iz dijaspore su poslednje dve godine donirali novac, ali i svoje ekspertize i znanja koji su pomogli da se Studentski pokret, a potom i Studentska lista profilišu kao istinski i autentični građanski pokret organizovan protiv terora partokratije i kleptokratije.

Drugo, ispostavilo se da je ogroman broj ljudi, pre svega onih dobronamernih i obrazovanih, zabrinjavajuće politički nepismen i da nema pojma o procedurama vezanim za uspostavljanje vlasti i novih političkih struktura. Suština je u tome da izborni proces još nije gotov i sve dok taj deo ne bude okončan i dok Republička izborna komisija ne da završnu reč, nećemo imati Vladu i Skupštinu Republike Srbije.

Jedino ko sada može nesmetano da radi je pravosuđe (kao nezavisna grana vlasti), Tužilaštvo pre svega. Idealno bi bilo da se pokrenu sindikati i da unutar institucija i kolektiva pokrenu procese lustracije i detektovanja ključnih lojalista SNS režima, koji su pljačkali i uništavali te institucije. Sindikalni aktivisti ili bilo koji uposlenik sada može da postane zviždač koji može da uzbunjuje javnost prilikom svake aktivnosti koja ukazuje na to da se čiste dokazi (što se već dešava).

Ovo je idealno vreme da se pokrenu građani, kao što su se već i pokrenuli i malim gestovima dobre volje pokazali želju da državu očiste od malignog nasleđa odlazeće vlasti. Mislim da većina ljudi nije razumela da je pobeda SL-a na izborima tek prvi korak u formiranju nove vlasti, a da Srbijom i dalje upravlja mafijaška garnitura, u tehničkom mandatu. Uspostavljanje novog sistema je zahtevan proces, traje određeno vreme, posebno ako se zahteva poštovanje procedura.

Većina egzaltiranih građana kao da ne razume da za uspostavljanje novog sistema funkcionisanja države, uz sve naše želje i nestrpljenje, treba vreme i da ništa ne može da profunkcioniše istoga dana kada su završili izbori. Demokratska i građanska Srbija mora da poštuje pravila igre i ne sme biti prečica. Ako želimo pravnu državu i vladavinu prava, to mora da počne od nas samih, što, rekla bih, neophodno mora da počne od razumevanja procedura i demokratskih procesa.

Sledeće, situacija u medijima je i dalje alarmantna, oni su u najvećem broju slučajeva i dalje zarobljeni, a ostavke koje su se davale ovih dana su, de facto, formalne, jer nisu podnesene upravnim odborima tih medija, jer ti odbori i ne postoje. Ne funkcionišu, godinama, ni nezavisne institucije, poput Ombudsmana ili Poverenika za zaštitu jednakosti. Zapravo, ne funkcioniše praktično ništa, Srbija uvelike nema funkcionalne institucije i može se slobodno reći da mi već duže vreme nemamo državu i da nas tek čeka proces izgradnje svih prerogativa uređene države.

Četvrto, prilično me iznenađuje verovanje da sve ovo što nam se dešavalo, a krunisano je pobedom SL-a, jesu realizovali samo studenti, da ne banalizujem i kažem deca. Stotine, tačnije hiljade ljudi je na razne načine bilo i jeste uključeno u procese poslednjih meseci. Obučeno je na stotine kontrolora, mobilnih tomova i terenaca, a njih su obučavale desetine fenomenalnih ljudi i stručnjaka koji izborne procese imaju u malom prstu.

Stotine ljudi je radilo na terenu, u kampanji od vrata do vrata, desetine onih koji su radili u call-centrima i na svaki drugi način, pre svega kroz ulične akcije i door-to-door aktivnosti. Građanski zborovi su, do jednoga, bili na nogama, a mnogo manjih stranaka i pokreta je sve svoje resurse stavilo na raspolaganje u ovoj borbi. Da ne govorim o ekspertima, stručnjacima i znalcima iz različitih oblasti, koji svoja znanja, ekspertize i veštine nesebično dele sa studentima i svima koji su uključeni u procese edukacija na raznim nivoima.

Iznenađuje me verovanje da su sve ovo što nam se dešavalo realizovali samo studenti, da ne banalizujem i kažem deca. Kada se podvuče crta, u ovom procesu je direktno učestvovalo više desetina hiljada ljudi, tako da su smešna i potpuno suvišna diletantska “smatranja” da “deca nemaju pojma šta rade i da nemaju plan za budućnost”

Kada se podvuče crta, u ovom procesu je direktno učestvovalo više desetina hiljada ljudi, tako da su smešna i potpuno suvišna diletantska “smatranja” da “deca nemaju pojma šta rade i da nemaju plan za budućnost”. Ništa pogrešnije od takvog malodušnog i omalovažavajućeg stava koji, zapravo, više govori o onima koji takve ideje promovišu.

Kada govorim o učešću ogromnog broja ljudi u procesima promena ovog toksičnog režima, na ovom mestu imam potrebu da kažem da ova borba ne traje samo poslednje dve godine, već da ova mladost stoji na ramenima svih onih koji su se pobunili protiv ratova 90-ih, stoje na ramenima hrabrih ljudi koji nisu pristajali da ćute o ratnim razaranjima i ratnim zločinima, o ljudima koji su svesno prihvatili da budu na marginama ili čak da budu mete režima Slobodana Miloševića i radikala.

Ovo što danas vidimo i percipiramo kao mirnu, studentsku revoluciju, početkom ratnih razaranja i raspada Jugoslavije započeli su brojni, izuzetni ljudi koji su pregoreli u svojim nastojanjima da Srbija bude normalna država i, u najmanju ruku, nečasno je i netačno da se njihova uloga zanemari i zaboravi.

Sledeće, suština svega što smo doživeli i što nas tek čeka nije puko ispunjavanje želja i infantilnih očekivanja “da živimo bolje”, već da kroz izuzetno teške, zahtevne i na momente razarajuće procese svi mi učimo i iz sebe izvlačimo snagu za koju nismo ni sanjali da imamo. Suština svega ovoga je da kao kolektiv, kao društvo koje je godinama bilo zapušteno, apatično i razvaljeno, slomimo unutrašnje barijere i granice, suština je da izađemo iz zona komfora i svoje živote uzmemo u svoje ruke.

Mnogima, pa i onima najblagonaklonijima, promiče ključni uvid – u poslednje dve godine se desio kumulativni efekat u kome su se posložila višedecenijska nastojanja da od Srbije načinimo “zemlju za sve naše ljude”. Taj kumulativni efekat se manifestovao u ove dve godine u kojima smo toliko napredovali, toliko naučili i toliko evoluirali da nam se desio, bukvalno, kvantni skok u nesvesnim matricama. Naše kolektivno nesvesno je napravilo, u nestvarno kratkom vremenu, evolutivni iskorak, posle kojega ništa u ovoj zemlji neće biti isto.

Šesto, ovo što su mnogi građani Srbije, predvođeni studentima, uradili, ova mirna evolucija/revolucija, to insistiranje na, može se reći, gandijevskim metodama (dok u demokratskoj EU vidimo sasvim drugačije slike), nešto je što nikada ranije nije viđeno na ovim prostorima. Jednoga dana, reći ću čak vrlo skoro, ovakav model će se proučavati širom sveta na fakultetima sociologije, političkih nauka i istorije. Imamo razloga, uz sve manjkavosti, da budemo ponosni na našu sjajnu omladinu, ali da budemo ponosni i na sve nas koji smo razumeli zahteve vremena.

Srbija ovih dana celom svetu drži lekcije iz hrabrosti, časti, ali i iz razumevanja demokratskih procesa, kao i ličnog i kolektivnog uzdizanja. Ponoviću ono što sam više puta javno govorila ili pisala – da se nikada nisam osećala ovako ponosnom na Srbiju i sve njene građane/ke kao ove poslednje dve godine, a o ovim poslednjim danima da i ne govorim.

I za kraj, nimalo ne idealizujem ni situaciju, ni SL (gde imam nekoliko bliskih ljudi i sjajnih prijatelja, ali i neke s kojima ni kafu ne bih popila), ni Studentski pokret, a ni stanje stvari u celoj Srbiji, ali ni globalno.

Volela bih da umesto stalnog pljuvanja preko tarabe, naše komšije vide i onu bolju stranu onoga što nam se dešava – da desetine mladih na ulicama gradova Srbije kreče grafite mržnje i murale i stensile sa likom osuđenog ratnog zločinca, Ratka Mladića

Međutim, ono što mi je držalo glavu svih ovih godina iznad vode je svest da se sve menja i da je sve i uvek za naše najviše dobro, svest da učimo, napredujemo i da se menjamo kao kolektivitet, svest da imamo sjajne, blistave pojedince koji mogu biti novi lideri, ali i da svako od nas može postati lider u sopstvenom životu ili mikro okruženju. Znam da nas čeka još mnogo teških trenutaka, zlu aždaju ni blizu nismo sklonili sa vlasti i još ćemo belaja od njih doživeti.

Znam da mnogi od nas neće biti zadovoljni kadrovskim rešenjima, načinima i metodama kojima će se neki društveni problemi rešavati, mnogima od nas se neće svideti koketiranje s nacionalističkim nasleđem i demonima iz prošlosti. Levičarima se neće svideti desničarski kadrovi, a desničari će u nesvest padati od pominjanja nezavisnosti Kosova, genocida u Srebrenici, ratova 90-ih i naše odgovornosti za iste, etc, etc…

Važno mi je i da apelujem na okruženje, posebno na građane Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Crne Gore kao i Kosova, da ih zamolim za strpljenje i razumevanje procesa oslobađanja Srbije od demona nacionalizma i neofašizma. Srbija se nije kvarila za deset dana, neće se u tako kratkom roku ni popraviti. Sve nas čeka mučan i bolan proces denacifikacije i suočavanja s prošlošću, a za to su potrebne institucije, slobodni mediji i korenite promene u obrazovnom sistemu.

Mladi u Srbiji, a to je posebna zamerka komšija, zaista ne znaju ništa o ratovima 90-ih, nisu, fakat, imali gde i od koga nauče. Poslednjih 15 godina smo na delu imali potpunu i podmuklu fašizaciju javnog prostora, razaranje medija i obrazovnog sistema, devastaciju kulturnih institucija i u takvom okruženju mladi Srbije nisu ni mogli da saznaju o ratnim zločinima čiji je vinovnik država u kojoj živimo.

Volela bih da umesto stalnog pljuvanja preko tarabe, naše komšije vide i onu bolju stranu onoga što nam se dešava – da desetine mladih na ulicama gradova Srbije kreče grafite mržnje i murale i stensile sa likom osuđenog ratnog zločinca, Ratka Mladića. Znam da nekome ko je izgubio nekoga od članova porodice to nije mnogo utešno, ali od nečega mora da se počne. Sigurna sam da će se izlečenje Srbije neminovno preliti na region, a svima nama je neophodno da konačno počnemo da živimo u boljem i demokratskijem okruženju.

Onima koji su, uprkos svemu, i dalje nestrpljivi i bezobalno kritički nastrojeni, predlažem da se sete ko i šta nam je bilo preko puta i da sve nakon njih jeste mnogo bolje od notornog zla koje nas je toliko dugo držalo u svojim kandžama. I volela bih da vidim sa svih strana malo više entuzijazma u maštanju i stvaranju bolje Srbije, jer ne biva da se stvara nova i svetla Srbija, a da većina u nju unosi svoje sumnje, frustracije i mrakove.

Kako reče onomad drug Mahatma – budite upravo vi svet kakvog biste želeli da vidite oko sebe. Priroda, ergo i ljudska društva kao deo prirodnih ustrojstava, ima svoja pravila, svoje zakone, svoje procese i vreme potrebno za zrenje. Zato prigrlimo, s radošću, svest o tome da budemo deo promena, jer univerzum je otvoren samo za one koji smelo koračaju ka budućnosti.

Srećno nam bilo u mesecima pred nama, kako nama u Srbiji, tako i svima u okruženju, vreme je da batalimo mračanje, vreme je za delanje u sebi, na sebi i najbliskijem okruženju, ali tako što ćemo, pre svega, upaliti svoja unutrašnja svetla. Tek tako i tek tada, dugo očekivani dan, tu zoru za novu i bolju Srbiju, nećemo dočekati spolja, jer svetlo i tama su uvek i isključivo u nama samima. A, kada se mnogo svetla upali u nama, onda će i Srbija zasvetleti…

(Portal Novosti)