U riznici dečijih pesama nastalih za 50 godina manifestacije „Pesnička štafeta“ u zrenjaninskoj gradskoj bibioteci sačuvani su i radovi danas značajnih ljudi

Uglješa Šajtinac, vojođanskosvetski pisac (i za decu)

„Pašće noć. Doći će ptice, odneće svu strahotu iz ravnice koja je nastala u toku dana najavljujući zoru ako to već ne učine neke lovačke puške. Izgubiće se u nebeskim virovima belih oblaka.“

Ovako je osamdesetih pisao učenik  razreda VI-4, OŠ „Vladislav Nazor“ iz Zrenjanina, Uglješa Šajtinac. U pitanju je njegov tekst „Ledina“ sa kojim je tada osvojio drugo mesto na „Pesničkoj štafeti“.

Njegov prepoznatljiv i autentičan način pripovedanja u slikama o vojvođanskoj ravnici koji je započeo tada i danas je jednako snažan i upečatljiv. On se, kaže, ne seća detalja sa manifestacije „osim, možda, da je to bilo u fiskulturnoj sali“ i da je „cvrčao parket i kad čitaš sve zvoni“. Ko ga poznaje, dok čita redove mladog pisca Uglješe, može čuti u glavi taj njegov odrasli, prepoznatljiv, glas. Za Autonomiju kaže da je to u redu sve dok taj glas ne počne da proganja:  

„Imao sam dara, imao sam i od koga, a posle sam sve više i više od sebe zahtevao tako da danas retko još sebi nešto mogu da dam. Ali, desi se. Nisam uvek imao dobre ocene. Neki nastavnici nisu podnosili takvu vrstu drskosti, da ti imaš svoju rečenicu. Konkretno, u slučaju ovog rada koji si pronašla, podršku i tada i uvek, mislim jedinu te vrste po iskrenosti, imao sam u osnovnoj školi od nastavnice jezika i književnosti Mirjane Vranješ i prethodno u nižim razredima od učiteljice Mirjane Gavrilović“.

Kao afirmisani dramaturg i pisac, Uglješa je 2022. godine bio gostujući pisac manifestacije. Jedan od najupečatljivijih trenutaka svih „Pesničkih štafeta“ je kada ga je na ples u parku u Itebeju jedna preslatka devojčica pozvala da plešu na Balaševićevu „Prvu ljubav“. Ovaj gest bio je iznenađenje za sve, Uglješu naročito:  

„Naglasio bih da pamtim da se ’preslatka devojčica’ zove Dunja. Iznenadila me je, nego šta. Verujem da će u najboljem smislu, Dunja uvek iznenađivati. Nisam bio spreman. Ne umem da plešem. Izvukla je celu stvar. Hvala joj zauvek. Manifestacija je sad već tradicija tradicije, škole se spremaju, nastavnici znaju šta sledi. Koliko su ti ljudi stvarno motivisani da daju sve od sebe u okolnostima u kojima inače rade, bojim se da nisu. Jer su i kultura i obrazovanje u ovom trenutku balast progresa. Ja decu nisam morao da učim, mi smo se družili uz poeziju i priče. Ni deca mene nisu morala da uče, ipak, podsetila su me da je detinjstvo još uvek moguće, iako i to teži uništenju“.

„Pesnička štafeta“ je u nekim selima u kojima je kao pisac za decu bio, jedini kulturni događaj u godini. Tada svi dođu da vide pesnika.

Žalosno je da je pesnik jedini kulturni događaj ma koliko da je volšeban, kaže Uglješa i dodaje: „Možda je i težnja da se vidi, proveri, da li to još uvek i stvarno postoji ono što ljude natera da dođu i uvere se svojim očima. Glas i reč, slika i nadahnuće, mogu da traju kratko, mogu da traju večno. Štafeta ili kako god da nazovemo ovo osobito drugovanje pisaca i dece mogli bi biti endemska pojava u naporima da se održi smisao našeg celokupnog postojanja. Istina. Ako društvo koje se razvija u smeru skupog laganja ne bude imalo ovakve protivteže onda će svu tu dragu, milu, osećajnu i čulno nežnu decu jeftino da uposli za potrebe razvoja te iste skupe laži. Odrasli treba da se menjaju a deca da se paze i da ih slušamo“.

Darko Šper, Novinar, borac na prvu i od početka

„Da li bi to“ je pesma sa kojom je Darko 1987. osvojio treće mesto na „Pesničkoj štafeti“. Vesela pesmica se na kraju menja, pa se u poslednja četiri stiha mogu prepoznati Darkova današnja razmišljanja i poimanje sveta. Prepoznatljiv štos, osmeh i obavezna ozbiljna pouka na kraju je danas, kao i onda, jednako vidljiva u svakom susretu sa njim.

Još uvek zna pesmu napamet i seća se do detalja svega što se događalo te godine kada je njegova pesmica ušla u finale takmičenja.

„’Pesnička štafeta’ je uvek bila prestižna manifestacija u Zrenjaninu. Kada se u šestom razredu pojavila informacija da će Dragan Lukić doći na turneju u sve zrenjaninske škole, nekako mi se za jedan dan ta pesma pojavila u glavi. Napisao sam je i predao. Toga dana kada je bilo takmičenje u prostoriji boravka koji bio je pun dece iz svih viših razreda naše škole. Sedeo sam u poslednjem redu i pred sam kraj sam nastupio. Već posle prve strofe su počeli da se smeju, pošto je u rimi i do samog kraja duhovita. Negde mi je kliknulo ’ako se svi tako smeju, onda je ta moja pesma možda i dobra’. Smejao se i Dragan Lukić. Naravno da mi je bilo drago kada su saopštili da sam pobedio. Bio sam dete, šesti razred. Puno mi je značilo. Značilo je i mojoj nastavnici srpskog jezika koja me je pred svima pohvalila. Dobio sam i tu peticu, to je fora kao kad nastupaš za hor, pa ne moraš da odgovaraš muzičko, tako ja nisam imao obaveze prema srpskom jeziku neko vreme.“

Finale je, seća se, bilo u prepunom Domu mladosti, sadašnjem Kulturnom centru. Bili su prisutni najbolji mladi pesnici iz svih zrenjaniskin osnovnih škola. Dragan Lukić je prozivao dobitnike, među njima i Darka. Pitao ga je: „A ti si onaj što je napisao onu pesmu o fazonima i forama“:

„Tako se ta moja pesnička epizoda završila. Nikada nakon toga nisam napisao ni jednu pesmu. To je bio taj trenutak inspiracije baš Draganom Lukićem jer sam njega voleo da gledam u Školskom programu TV Beograd, gde je bio čest gost. Ja sam njega, u stvari, obožavao. Valjda je i ta pesma u rimi kako je on svoje pesme pisao. Skroz sam to potisnuo. Vrlo su me lepo iznenadili ljudi iz Bibioteke kada su me nazvali. Čim su mi rekli da je ove godine 50 godina ’Pesničke štafete’ odmah mi je bilo nešto sumnjivo. A kad su mi rekli da imaju originalni rukopis te moje pesme, onda mi je sve bilo jasno. Draža mi je ta pesma od sigurno stotine drugih tekstova koje sam napisao jer se bavim toksičnim temama koje nisu prijatne, nisu vesele i govore o anomalijama društva u kojem živimo. Ova pesma je ipak pesma mog detinjstva, i o nekim šaljivijim temama. Mada, sam kraj pesme je upozoravajući i govori o tim stvarima o kojima se bavim sada u svojoj profesionalnoj karijeri. Verujte da mi 1987. nije bilo ni na kraj pameti da će naše prostore Jugoslavije, te zemlje koju je predstavljao i taj Dragan Lukić, zadesiti građanski ratovi i da ćemo da se pretvorimo u monstrume i da ćemo da preživimo to što smo preživeli. Ne mogu da kažem da sam to predosećao jer zaista nisam. Uvek sam se distancirao od toga. Šta više, prezirem ih. Verovatno zato što je moj pokojni deda prošao kroz te strahote Drugog svetskog rata i u dovoljnoj meri mi je pričao šta se sve dešavalo. Kasnije sam tokom školovanja, koje je onda bilo mnogo kvalitetnije, saznao kroz istoriju Jugoslavije kroz kakve strahote je naš narod prošao da bismo osvojili slobodu koju smo uspeli da useremo kao retko ko na planeti Zemlji“.

Darko kaže da kada su mu ponudili iz Bibioteke da mu pošalju pesmicu da se podseti kako bi govorio o manifestaciji „kao iz topa“ rekao da nema potrebe jer – pesmicu zna:

„Mada, imam drugi primerak te pesme. Znam je napamet ceo život. I neke druge radove, iz drugih oblasti i žanrova, znam prilično dobro. Sećam se ne samo pesmice. Sećam se da sam imao natapiranu frizuru sa repovima. Da sam slušao Duran Duran. Bio sam zaluđen sportom. Već sam se i zaljubljivao. Mi tada nismo bili svi isti. Svako je imao svoje sfere interesovanja. Onda nas je to teralo da sami istražujemo, dolazimo do nekih vrednosti sa kojima se poistovećujemo. Danas su mogućnosti veće, ali te inovacije, pogotovo tehnološke, klincima ne dozvoljavaju da ispolje svoje istraživačke sposobnosti i svoj intelekt upotrebe na bolji način. Možda se varam, ali isto koristim te tehničke mogućnosti u svom radu, ali ono što je u glavi – to je u glavi, i to neko prepoznaje. I zato smo valjda ljudi i zato smo posebni svako za sebe. Mojim klincima je sve to oko ’Pesničke štafete’ naravno smešno, ali im je s druge strane i drago. Moja ćerka je nadarena za književnost. Ide na ta takmičenja i dobija i neke nagrade, i ne može da mi veruje da sam ja nagrađen za pesmu jer se vrlo često dešava da kad nešto pričam ili komuniciram, ona pažljivo sluša i ispravlja svaku moju pogrešno izgovorenu reč. Valjda zato što voli srpski jezik i književnost. Voleo sam i ja, ali srpsko-hrvatski jezik.“

U pedesetogodišnjoj arhivi „Pesničke štafete“, vidi se da su radovi uglavnom prvo kucani na pisaćoj mašini, kasnije na kompjuteru. Malo je onih pisanih rukom autora. Među njima je i Darkov. Opet, to tako liči na njega danas:

„To što je pesma pisana rukom je vrlo zanimljivo. Pisaću mašinu sam imao uvek jer je moj tata često koristio za svoj posao. Ali, nije mi ni na kraj pamieti bilo da svoj rad pišem na mašini. Imao sam solidan rukopis, uvek sam voleo više latinicu nego ćirilicu. Mislim da je to pismo i lakše za čitanje. Svi koji su sada videli tu pesmu mogli su bez problema da pročitaju to što sam napisao. Tako da, eto, rukopis je ipak rukopis. Danas imamo veštačku inteligenciju. Možda da sam danas mogao samo da dam tih nekoliko pojmova, pa da mi ih izađe pesma vrlo slična onoj. Naravno, šalim se. Ali, to su bila neka druga vremena. Ja sam voleo da pišem.“

Za neke od vrednosti koje spominje u svojoj pesmi, Darko je nedavno bio na ulici držeći transparent. Reč je o protestu novinara nakon ukidanja presude ubicama novinaru Slavku Ćuruviji. Još jednom, u prvom redu i u borbi za pravdu. Kaže da nije u pitanju dečački san o borbi za bolji svet, nego posledica vremena u kojem živimo:

„Bavim se jednom izuzetno opasnom profesijom. Troje naših kolega je to platilo glavom. Između ostalih, i Slavko Ćuruvja. Bilo je zaista potresno. Takve stvari ne smemo nikada da zaboravimo. Stalno treba da opominjemo. To na svakom koraku govorim zato što je vrlo opasno baviti se novinarstvom, i tada i danas. I sve je opasnije. Na vlasti imamo iste one, tj. taj državni aparat, koji je svojevremeno i ubio Slavka Ćuruviju. A ja živim svoj dečački san. Sigurno. Jer sam kao mali maštao, doduše, da budem sportski novinar jer sam uvek voleo sport i pratio ga. Igrom slučaja sam završio u Omladinskoj redakciji Radio Zrenjanina. Posle sam prošao neke škole novinarstva i inficiran sam tim zanimanjem do danas. Ponosan sam na to što radim posao koji volim. Ali ponavljam, koji je opasan, koji je slabo plaćen i koji daje mogućnost svima da te kritikuju besomučno, do krajnjih granica, bez obzira na to da li si napisao istinu ili ne. To je ono što mi smeta i to se trudim da ostavim publici i uopšte se ne mešam. Dovoljno mi je to šta misle moje bliske kolege i medijska zajednica“.

Ivana Gordić Perc (Autonomija, foto: Gradska narodna biblioteka „Žarko Zrenjanin“)