Sva je prilika da će Srbija brzo morati da se opredeli – ili bez glumatanja evropske vrednosti i integracije ili istočne autokratije i “strateško partnerstvo” sa njima. Oboje čini se – prema nekim najavama iz Vašingtona i Brisela – više neće moći. Spoljnopolitičkom šibicarenju Srbije pod firmom jednako dobre saradnje sa svim centrima moći bez obzira na drastične razlike u društvenim vrednostima, obrascima vladanja i naročito kvalitetu života građana (sedenje na četiri stolice – EU, Rusija, SAD, Kina), dolaskom Bajdena u Belu kuću čini se da će brzo odzvoniti. Barem što se tiče SAD, a sledstveno tome verovatno i EU, što bi praktično za ovakvu Srbiju – ne promeni li se, u šta je u skoro vreme teško verovati – značilo zbogom Evropo.

Žargonski rečeno, kleronacionalistički napaljeno srpstvo – a takvo je na sramotu dominantne političke, kulturne i verske takozvane elite od Miloševića do danas izrazito većinsko uprkos tome što su nacionalizam i klerikalizam belodana paranoja i siguran put u propast – posle poraza Donalda Trampa na predsedničkim izborima je u neraspoloženju. Razočarenje je vidljivo i kod Vučićeve vlasti, i kod ideološki joj slične opozicije, i kod “nacionalno odgovorne” elite.

Zašto su razočarani Trampovim porazom i zaziru od Bajdena? Zato što su, ne bez razloga, verovali da im ostanak američke verzije Šešelja u Beloj kući olakšava produženje dosadašnjeg ponašanja – da uz našminkanu i tobože uljuđenu Miloševićevu politiku nastave po starom: na unutrašnjem planu despotija a na regionalnom tvrdoglavo nastavljanje politike stavljanja regiona pod svoju političku i što veću teritorijalnu kontrolu ne obazirući se na interese drugih naroda u regionu, bez obzira što su zbog tih suludih i neostvarivih ambicija upropastili i kompromitovali Srbiju.

U EU bi da se nekako ušunjaju samo zbog materijalne koristi ne menjajući kod sebe anahroni sistem vrednosti civilizacijski u sređenim državama odavno prevaziđen. Sa obogotvorenom Putinovom jednako anahronom nedemokratskom Rusijom kao i drugim autokratijama bi da ostanu u zagrljaju i bliskim obilno koruptivnim odnosima.

Ta šibicarska domišljatost seže od Koštunice i Tadića do evo Vučića, s tim što je Tadić pored famoznih “crvenih linija” u regionalnoj politici autor i čuvene četiri stolice u odnosima sa ostatkom sveta (koautor sa nekadašnjim pulenom mu Vukom Jeremićem?).

Elem, provincijalni kleronacionalistički diletanti uvaljeni u koruptivnom sistemu a ograničeni žabljom perspektivom verovali su da će Tramp – za Srbiju, Srbe i uopšte čitav region pa i Evropu potpuno nezainteresovan, koji teško da zna ko su Srbi, gde je Srbija, slično kao što verovatno niti ima interesa, niti predstavu o ostalim ovdašnjim malim narodima i državicama – ostane li u Beloj kući i dalje u ime najuticajnije države sveta tolerisati srpsko spoljnopolitičko budalisanje sa više stolica (unutrašnja tiranija Srbije Trampa pogotovo ne interesuje).

Plašili su se i plaše Baidena koji za razliku od Trampa za crno uglavnom kaže da je crno, za belo da je belo, za loše da je loše, za dobro da je dobro, što kad je reč o Srbiji i njezinoj baštinjenoj promiloševićevskoj politici znači rušenje sedenja na više stolica. A plaše se da ni unutrašnji despotski poredak, za razliku od Trampa, neće ostaviti na miru. Svesni Bajdenovih namera da se pozabavi i zaleđenim stanjem bede takozvanog Zapadnog Balkana, da najpre sa politički pritvornim Beogradom istera stvari na čistac, odmah su krenuli u propagandnu pljuvačinu miloševićevskog tipa. Za početak po Bajdenovim savetnicima, dobrim znalcima ovdašnjih regionalnih prilika koji su pred Komitetom za spoljne poslove Predstavničkog doma američkog Kongresa govorili o problemima regiona (“Krvava baba se vraća da završi ono što je započela 1999. godine”; “DRAMATIČNO: Ako Vučić ne prizna Kosovo i ne uništi Republiku Srpsku, spremaju mu kraj!”; “ENGEL BESRAMNO PRETI SRBIJI: Ako ne priznate lažnu državu, ništa od Evrope!”; “OLBRAJTOVA SE VRAĆA NA MESTO ZLOČINA” i “ENGEL BESRAMNO PRETI SRBIJI”… samo su neki od originalnih naslova Vučićeve propagandne mašinerije koja je komentarisala izlaganja Elia Engela predsedavajućeg Komiteta za spoljne poslove, te Medlin Olbrajt, Danijela Servera i Januša Bugajskog).

Razlog mržnje i pljuvačine je u dlaku isti kao i u Miloševićevoj propagandi – ne sviđaju im se ocene uzroka zaleđenosti regiona u poluratnom stanju, plus što ministarku spoljnih poslova SAD iz vremena NATO bombardovanja Srbije M. Olbrajt nepromenjena miloševićevska propaganda smatra glavnim sukrivcem za bombardovanje, a da se ni jednom jedinom rečju ništa ne kaže o uzrocima bombardovanja Srbje, kako i zašto je do njega došlo. Tako to rade šibicari. Je li teško pogoditi na čiju štetu?

(Autonomija, foto: Pixabay)