Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Upekla zvezda i mi pod njom

Autonomija 25. jul 2022.
4 min čitanja

Julske su, a koliko sutra će avgustovske vrućine. Suša prži i desetkuje letinu, obesmišljava muku seljačku. Plaća se to – i tek će se plaćati – što kroz nestašice, što kroz enormne cene hrane, energije, svega i svačega. Špic je sezone godišnjih odmora, što se – između ostalog – vidi i po medijima informisanja koji muku muče kako da popune programske šeme. Početak školske godine i šokovi – zbog troškova opremanja đaka i studenata – čekaju roditelje po povratku sa odmora, one koji imaju sreće da si priušte odlazak na odmore. O šokovima i muci onih koji to sebi ne mogu priuštiti, da i ne govorimo.

Na globalnom nivou varvarstva Putina u Ukrajini nekako padaju u drugi plan ne samo globalnih vesti, nego i interesa građana (skopčano jedno sa drugim). Rat, zločini i patnje Ukrajinaca postaju normalnost na koju se svet svikava. Komformistička javnost demokratskog sveta, koja se u početku Putinovih zločina nad Ukrajinom s razlogom zgražavala i na mnogo načina solidarilasala sa žrtvom agresije, gužva se sad što na prenapučenim plažama Mediterana, što na drugim svetskim kul destinacijama. Zlo, smrt i razaranja su, je l’ da. tamo negde drugde, valja se odmoriti (ništa novo, banalnost brzog svikavanja ljudi na zlo, konstanta je  istorije; zar je bilo drukčije dok je Miloševićevo ratno ludilo ’90-tih haralo ex-jugoslovenskim prostorima; setimo se naročito Bosne i Hercegovine). Požari haraju i pustoše velike površine južnoevropskim zemljama (i zapadne obale SAD), pretvarajući ih takoreći u mesečev pejsaš. Cena klimatskih promena neumitno dolazi. I tek će dolaziti na naplatu.

A Srbija po ovim, što bi se reklo, pasjim vrućinama? Ništa novo, samopredana volji šarlatana tavori živeći u iluzijama da živi u najboljem mogućem svetu, kako je – sudeći po dominantnom mnenju građana vrlo uspešno – ubeđuju šarlatani i vladajuća kriminalna kamarila. Malo kome je ovde jasno da je suština naše višedecenijske agonije i civilizacijskog srozavanja naveštena i utemeljena Miloševićevim „događanjem naroda“, u čijim pogubnim fazama živimo trideset i kusur godina. Od tada, od početnog furioznog „događanja naroda“ – tog stampeda laži i prostakluka – ovde se ne razaznaje laž od istine, čestitost od nemorala i banditizma, pravi patriotizam od nacionalizma, šovinizma i posledično zločinstva. Ne raspoznaje se prosvećenost od prostakluka svedenog na bajagi negovanje „tradicionalnih srpskih domaćinskih vrednosti“ (nikako ne potcenjujemo izvorne narodne običaje i tradiciju, osobenu kulturološku vrednost svakog naroda; naprotiv;  ali to sa oprostačenjem svega i svačega – legitimacijskim obeležjem „događanja naroda“ – nema veze).

Jedna od najtežih posledica „događanja naroda“ – kontrarevolucije koju je organizovala i sprovodila nacionalistička ološ – jeste da je prognana i prezrena prosvećenost (slučaj potpune marginalizacije i čak prezrenja velikog Dositeja Obradovića, ista sudbina zadesila je i mnoge druge srpske prosvećene ličnosti). „Događanje naroda“ je diglo na pijedestal, je l’ da, pravog srpstva – kojim treba da su prožeti svi „pravi“ Srbi, koje je, je l’ da, bio sludio titoizam i Srbima podmetnuti komunizam – u suštini prostakluk, primitivizam, enormne pljačke i kriminal. Vidimo dokle su nas doveli „pravi“ Srbi – do nacionalističkog ludila, ratnog zločinstva i egzistencijalnog očajanja. Šta se drugo onda i moglo očekivati, nego da se ta i tako srozana Srbija pred svetom dodatno kompromituje podrškom ogromne većine – i elite, i njenih duhom niščih podanika – zločinačkoj Putinovoj agresiji na Ukrajinu? Da tragedija i sramota budu veći, Srbija će – svoju budućnost – sva je prilika za dugo vezati uz zločinački režim u Kremlju, definitivno ubijajući svaku nadu da će ovde u dogledno vreme svanuti bolji dani.

U ovakvoj Srbiji ipak postoji neko – postoji stalež, kasta –  ko o svemu navedenom što se događa ne mora da brine. Je li teško pogoditi o kojoj kasti – o  kojoj državi u državi koja ama baš nikom ne polaže račune iako je na sisi poreskih obveznika građana – je reč? Je li teško pogoditi da je to Srpska pravoslavna crkva (SPC)?  Nema toga što traži, a da joj vlast – ova kao i sve prethodne, postpetooktobarske – ne ispuni. U snishodljivosti ovih ili onih vladajućih novo(ne)vernika, SPC se daruje i ono što ne traži. Za nju pak, za njezine nezajažljive nikad kontrolisane prohteve, uvek su dostupne „budžetske rezerve“. Za mnoge gradove i naselja po Srbiji koji kubure sa pitkom vodom, sa osnovnom komunalnom infrastrukturom, sa dostupnošću kvalitetnih medicinskih usluga, sa oronulim školama i nedostatkom obdaništa, sa zbrinjavanjem elementarnih životnih potreba, vrata „budžetskih rezervi“ su zamandaljena. Prema otuđenim kriminalizovanim kastama – crkvenim i svetovnim, vladajućim – Srbija je izdašna majka. Prema siromašnim zaboravljenim podanicima je ohola maćeha.

E sad, SPC – sinodu i patrijarhu – ni kašika u medu nije dovoljna. Oni bi svima – čak i deci, đacima – da kontrolišu duše, da ih učine svojim bespogovornim podanicima koji će metanisati pred svakom (ali samo pravoslavnom) mantijom, zazirući od iskustva prosvećenog sveta. Nezadovoljni su, je l’ da, tretmanom veronauke u školama, nezadovoljni su nekim direktorima škola koji ometaju nastavu veronauke. Ma ’ajde! Oni bi – oholi i zauzeti brigom o sebi, o svojim privilegijama i hedonizmu – da dobiju poštovanje i neupitan moralni i intelektualni ugled baš svih građana. Kao da smo svi ovde sisali vesla, kao da ne znamo šta je jevanđeljizacija, a šta su njezini surogati šireni sa oltara i svugde dostupnih javnih mesta. Jevanđeljske poruke i nauk svedoče se delima. Sve ostalo –  raskošni populistički rituali i oveštale fraze – pritvornost su za zblanuti neuke, kojih je ovde nažalost oho, ho.

Ovakva kakva je, SPC je sa niz moralnih hipoteka jedan – ako ne i temeljni – činilac zarobljenosti Srbije u antimodernizmu, prostakluku i beznađu. S njom ovakvom Srbiji nema Evrope (EU). Doduše, nije ona glavni krivac zbog toga. Zasluga je to koliko njena, toliko i vladajućih neprosvećenih a kriminalu i svakakvom nepočinstvu sklonih vladajućih kasta. Aktuelnih, ali i prethodnih. Greh postpetooktobarskih vlast je u tom smislu velik, golem. Na tom nepoloženom civilizacijskom ispitu, pale su sve nade i očekivanja onih koji su Petog oktobra želeli bolju Srbiju. 

Zvezda je baš upekla, ne zna se kad će osvežiti. A i kad osveži, kad normalno prodišemo, naše muke neće prestati. To je zato što nisu toliko od prolaznih nebeskih mena, nego od ovde čini se neprolaznih ljudskih budalaština.

(Autonomija)