Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Tragovi u snegu

Izdvajamo 25. jan 2023.
4 min čitanja

"Pred predlogom EU maske padaju"

Ključni problem bivše države, kosovski problem – koji ako nije bio glavni uzrok njenog nestanka, bez sumnje je bio okidač, casus belli, koji je pokrenuo krvavi haos u kojem je Jugoslavija nestala – čini se da je na vododelnici.

Ili će najzad biti rešen – makar i na oktroisan, na  nametnut način – ili će i dalje ostati težak malignitet koji  ’region’ drži u očajnom stanju ni rata, ni mira, što itekako muči i Evropu (njen demokratski, EU deo). Ako ništa drugo, kamen joj je u cipeli, kao što je ’nerešiv problem’ između Izraela i Palestinaca kamen u cipeli na globalnom nivou.  Reč je o nemačko-francuskom, odnosno planu EU za rešavanje ’nerešivog kosovskog problema’, kojeg podržava SAD.

Nakon predugih cile-mile jalovih pokušaja da se problem reši, iznuđenim agresivnim presingom EU i SAD Beogradu i Prištini ponuđen je predlog rešenja ’nerešivog spora’ po principu uzmi ili ostavi.

Ušančene strane, kako se čini, nemaju ni prostora ni vremena da dalje izvrdavaju. Uz možda minimalne dopune i preciziranja – što neće promeniti suštinu predloga – strane u sporu prihvatiće ili odbiti ponudu.

Strana koja odbije predlog – u to ne treba sumnjati – platiće visoku cenu. Voljom svojih upravljačkih elita, Srbija se takvih cena zbog pogrešnih izbora iha, ha naplaćala.

Suština predloga je da je Kosovo de fakto – za uticajniji deo sveta i de jure – nezavisna država, priznala to Srbija ili ne, sa imperativnim nalogom Prištini da formira ono što je već sadržano u davno potpisanom Brisleskom sporazumu – Zajednicu srpskih opština.

Ovom nalogu Priština se opire bojeći se trojanskog konja Srbije, imajući u vidu sadašnju BiH. Priština se boji replike Republike Srpske na Kosovu. Oko imperativnog naloga sa respektabilnh adresa sad razbija glavu, iako problem Zajednice srpskih opština – ili kako god se zvao pristojan institucionalni oblik zaštite interesa srpskog naroda – nije nerešiv.

To što se u Prištini tvrdi da je formiranje takve zajednice suprotno ustavu Kosova, u rangu je srpskih tvrdnji da je Kosovo po ustavu sastavni deo Srbije. Znači, što je babama milo, to im se i snilo. Tako im je l’da piše u ustavima.

U situaciji velike etničke polarizacije i obostranih nacionalističkih zadrtosti, srpskoj zajednici na Kosovu treba obezbediti institucionalni okvir iskazivanja nediskrimisanog subjektiviteta, ali ne u formi koja bi Kosovo pretvorila u BiH. Replika Republike Srpske – vidimo iz iskustva dejtonske BiH – nije dobra ni za Albance, ni za Srbe, ni za pripadnike građana drugih nacionalnosti. Balkan, sa svojim mračnim atavističkim talozima, je ovo. Svaka mogućnost izvrdavanja normalnosti ovde se obilato koristi.

Kad je reč o spskom poimanju Zajednice srpskih opština, od ključne je važnosti da takva zajednica ne treba da bude kopija Republike Srpske. Paradržave konstruisane u Beogradu – nije samo Republika Srpska –  suštinski ne štite interese velike većine Srba zbog kojih su kobajagi osnovane ili bi da se osnivaju. To su de fakto institucionalni zabrani u kojem caruju ’profesionalni Srbi’ vođeni isključivo ličnim interesima, koji su na daljinskom upravljaču beogradskih znamo kakvih centrala.

Ne potvrđuje li to iskustvo Republike Srpske u BiH? Ne potvrđuje li to uostalom i iskustvo  postojeće Srpske liste na Kosovu? Srbima na Kosovu – i u drugim susednim državama gde žive – treba obezbediti mnogostranu povezanost sa Srbijom, ali na način da svoje egzistencijalne interese samostalno utvrđuju i za njih se bore prvenstveno tamo gde žive.

Najgora stvar koja se mogla – i koja se dogodila Srbima u ’regionu’ – je da su lakoverno postali desubjektivizirani poslušnici i vernici opsena beogradskih nacionalista, lažnih mesija. Posle više nego gorkog iskustva, u Hrvatskoj su se Srbi od toga čini se donekle izlečili. Vazalstvo bilo kome pa i ’matičnioj državi’ – temeljeno na totalitarističkoj budalaštini o svesrpskom jedinstvu kojim se upravlja iz jednog centra – preskupo se plaća.

Iznenađujuće žustro ponuđeni predlog EU i Vašingtona, kao da je iznenadio srpsku javnost i doveo je u situaciju kao kad padne sneg – svako na njemu pokaže svoj pravi, a ne pritvorni trag.

Preko noći je porasla politička temperatura. Malo je onih koji ne komentarišu još uvek nedovoljno poznate detalje predloga rešenja tog za Srbe (i ’region’) problema nad problemima, te majke bezmalo svih srpskih posrnuća i stranputica.

Notorni Vučić – kojem u svemu što radi i kako se ponaša treba biti opozicija, ali ne u nameri da makar silom prilika prihvati predlog rešenja kamena oko vrata Srbije – rogobatno, ružno i zamenom teza, što mu je manir, pokušava da pridobije podršku ne samo u svojoj kleronacionalističkoj stranci, nego i šire. Pokušava da pridobije podršku drugih političkih stranaka,  građanski opredeljene javnosti, uglednih javnih ličnosti, koga god kome je nacionalističkog mrcaverenja s kosovskim problemom preko glave.

Razumni ljudi – ako daju podršku ponuđenom predlgi EU koju je Vučić navodno spreman da prihvati – ne aboliraju ga za njegovo osiono autokratsko ponašanje, nego podržavaju ono što im se čini da je dobro za Srbiju i napaćeni region. Ako je Vučić zaista spreman da rizikuje autokratski položaj i prihvati ono što se većinskoj Srbiji čini neprihvatljvo – čemu je baš on dao veliki doprinos – ne treba mu oko toga praviti probleme i oponirati mu. Razum treba da nadvlada emocije.

Pitanje je da li će Vučić dobiti potrebnu podršku, posebno imajući u vidu zadrt stav crkve (SPC), tog jezgra konzervativizma i nacionalizma koje živi od  ritualne beatifikacije Kosova kao svoje uporišne tačke, pred kojom i Boga zaboravlja.

Ono što je za razborite građane neprijatno iznenađenje, jeste stav političara i javnih ličnosti koji su slovili da razumeju suštinu propalosti Srbije; koji su naizgled bili okrenuti demokratskim vrednostima i modernizaciji društva sa otklonom od zavodljive otrovne nacionalističke i klerikalne demagodije i mitomanije.

Pred predlogom EU maske padaju i pokazuju se prava lica. U (metaforičkom) snegu – predlogu EU – svako ostavlja svoje prave, a ne pritvorne tragove. Jedan od najžustrijih zagovornika da se predlog EU odbaci, da se ne ide u je l’da izdaju Kosova, da se ne ide ispod famoznih crvenih linija, bivši je predsednik Srbije i nekadašnji čelnik Demokratske stranke Boris Tadić (zašto li je ono ta stranka propala?). Pretvorio se u ostrašćenog protivnika prihvatanja predloga i postao malte ne guru kleronacionalističke antievropske desnice. Šta ti je život!

Rasplet dileme prihvatiti ili odbiti ponuđeni predlog EU je neizvestan. Srbija je opet pred hamletovskim pitanjem – biti ili ne biti, prihvatiti predlog EU ili ga odbiti.

Opredeliti se za obnovu normalnog života i srećniju budućnost novih generacija i prihvatiti predlog (neće biti boljeg), ili voljom zadrtih kleronacionalista mitomana, čiji ideološki očevi dobro zbrinuti uživaju u Beogradu, Novom Sadu i drugde,  te odbiti predlog i ostati zarobljenik mitomanskih suicidnih budalaština zbog koji Srbija demagoški kopni i izumire – pitanje je sad!

Hoće li Srbija po ko zna koji put i ovog puta nepogrešivo izabrati  po nju i po Srbe bilo gde da žive, najgore rešenje? Hoće li i dalje verovati bajkama kleronacionalističkih alhemičara, koji obećavaju da će se „promeniti geopolitičke okolnosti koje će omogućiti Srbiji da vrati svoje Kosovo i Metohiju“. Lipši magare do zelene trave.

(Autonomija, foto: Pixabay)