Koliko god sprdanje vlasti sa Zaštitnikom građana bilo bedno, cinici bi rekli da u njemu ima nešto i dobro. Da se vidi ko smo i kakvi smo. I vlast i građani.
Vlast se, da izvinite, uneredila na instituciju koja građane treba da štiti upravo od uneređivanja onih koji drmaju zemljom i imaju svu moć u svojim rukama. Udarajući po Zaštitniku građana, vlast je u stvari bezobrazno pljunula na građane, na ideju pravne države, na ideju evropske Srbije, na naivnu veru da će se društvo u kojem živimo nekada upristojiti. Time je još jednom Vučićev režim pokazao pritvorni karakter. Građani su nažalost pokazali odsustvo elementarnog samopoštovanja, jer je ruganje sa Sašom Jankovićem prošlo skoro bez ikakvog otpora. A Zaštitnik građana je hteo da radi ono zbog čega i postoji, da brani interese građana. Moralno obamrla javnost se manje-više svela na nesuvislu svetinu koja zblanuto prati tamo neki sukob „nekog zaštitnika građana“ i vojske, vojne službe bezbednosti. Ej bre vojske, koja uz crkvu jelda ima najveći ugled u Srbiji! Malo ko je shvatio da ponižavajući Zaštitnika građana, vlast ponižava svakog od nas.
Nakon što je uštrojila medije – odavno svedene na servilne propagandne biltene – vlast je frontalno krenula sa „upodobljavanjem“ ostalih koliko-toliko autonomnih delova institucionalno-pravnog poretka. Na udaru se našla i advokatura. Posle silnih nasrtaja da je potčini, da je ponizi, da je podredi monopolizovanom notarijatu (probranoj kasti izabranoj političkom samovoljom), vlast je pred advokatima nevoljno priznala poraz. To je do sada jedina gorka pilula koju je progutala. Ne treba gajiti iluzije da će se sa porazom pomiriti, da ne čeka priliku za osvetu. Kako drukčije, nego kompromitacijom advokatskih institucija i kadrova koji se nisu povinovali nasilju vlasti. Za to postoje uhodani mehanizmi. Izmišljanje afera i provlačenje nepoćudnih kroz blato. Na raspolaganju su uštrojeni mediji i… nekontrolisane službe bezbednosti. Civilne i vojne, svejedno. Zato se Zaštitniku građana, ili bilo kome drugom, ne dozvoljava da ih kontroliše. Navodno su sužbe „reorganizovane i očišćene od mračnog nasleđa“. U stvarnosti, prepune miloševićovštine i dalje su oružje vlasti, sadašnje kao i prethodnih. Kako da sad vlast, i njezin neprikosnoveni lider koji se žaca na svaku kritički reč – a kojem se podanička nomenklatura nesmiljeno podređuje – dozvoli da se sazna kako je počeo sporni incident na Paradi ponosa? Na upozorenje Zaštitnika građana – koji se odvažio da ispita incident i ponašanje svih aktera – da Ministrstvo odbrane i VBA ignorišu njegove zahteve za utvrđivanje činjenica, uskopistila se čitava pretorijanska garda. Stala je u odbranu neodbranjivog. Uskopistili se i nadležni i nenadležni ministari, uštrojeni mediji, poslanici Narodne skupštine (kolika je vaša plata Zaštitniče građana?!), podobni analitičari, i parlamentarni Odbor za kontrolu službi bezbednosti. Da se tamo stvari glajhšaltuju i gurnu pod tepih. Nomenklatura tamo ima većinu. Ne prezaju ni od čega, od kleveta i ličnog vređanja Zaštitnika, nepoštovanja institucije, nepoštovanja zakona i Ustava. Sve što u demokratskom društvu treba štititi, svode na farsu. Institucija Zaštitnika građana besramno je provučena kroz blato. Da vlast pokaže ko je ko i upozori druge ako se drznu da autonomno rade posao za koji su izabrani i plaćeni.
Ko je sledeći na redu? Poverenik za informacije od javnog značaja i tajnosti podataka? Državna revizorska institucija, ako se drzne da stvarno a ne našminkano proveri zabrane javnih preduzeća i ugovore sa recimo arapskim emiratima o „Air Serbiji“, „Beogradu na vodi“ i svega što se zaključuje mimo očiju javnosti? Posle ovog kroz šta je prošao Zaštitnik građana, ko će se usuditi da dirne u katakombe ličnih i grupnih interesa, koji kompromitujući državu opstaju uprkos moru demokratskih fraza i tobože reformi?
Treba pročitati zaključke parlamentarnog Odbora za kontrolu službi bezbednosti, objavljene na režimskom Tanjugu, pa videti o čemu se radi. Sramni zaključci nisu slučajni. Umesto nepristrasne civilne ličnosti, na čelu Odbora je bivši čelnik VBA, „najmlađi general srpske vojske“ Momir Stojanović („Danas“, 28. 1). Treba li sumnjati da su devedesetih činove u vojsci i položaje u službama najbrže dobijali predani miloševićevci? Zbog valjda ranijeg penzionisanja, general je tužio državu i uz generalsku penziju dobio odštetu od 30 hiljada evra. Mašala! Na teret građana, dakako. Tako se zbrinjava bulumenta samozvanih patriota kad se smenjaju vlasti i „upodobljavaju“ službe. Zašto zbog eventualnog kršenja zakona odštetu generalu nije platio onaj ko je zakon prekršio, a ne građani? Ako nije imao uslova za penziju, zašto nije raspoređen na drugo mesto da tamo radi do penzije? Hajdučije i pljačke građana pri smeni vlasti je napretek. Silesija je raznih nadoknada i odšteta i u javnim preduzećia, i institucijama. Zbog pljačke poreskih obveznika niko ne odgovara. Za to vreme stotine i stotine hiljada radnika ostalih bez posla, bez socijalnog i zdravstvenog osiguranja, sa neizvesnim izgledima za bilo kakvu penziju, o bilo kakvom obeštećenju mogu samo sanjati.
Skoro sve što imaju demokratska društva, nominalno ima i Srbija. Ali kao prazne ljušture, kao forme bez sadržaja. Kad institucije treba realno verifikovati a procedure primeniti, kao što vidimo sve se pretvara u farse. O kakvoj se onda Evropi, EU, ovde uopšte govori? Od nje smo daleko svetlosnim godinama.
P.S.
Dok završavam tekst, vesti javljaju da je Fond za humanitarno pravo obznanio da ima dokaze da je za zločine nad Albancima sahranjenim u masovnoj grobnici Rudnica, odgovoran načelnik Generalštaba vojske Srbije Ljubiša Diković. Bio je komandant motorizovane brigade Vojske Srbije i Crne Gore u reonu u kojem su, i kad su, zločini počinjeni.
Ma koliko bili čuvani, kosturi iz ormanima kad-tad počmu ispadati. Danas jedan, sutra drugi, prekosutra treći… Džabe će se nomenklatura opet uskopistiti i umesto provere tvrdnji, svim sredstvima napasti nosioce loših vesti. Nije je briga što generacijama rođenim posle masovnih zločina u nasleđe ostavlja strašnu moralnu hipoteku. Ne govori li to bolje o njezinom beščašću, od bilo čega drugog? I beščašću njihovih prethodnika, koji su takođe kosture krili u ormanima. Uh.
(Autonomija)