Ako je suditi po obeležavanju stogodišnjice Sarajevskog atentata i početka Prvog svetskog rata, Srbija suštinski ne razume ideju ujedinjene Evrope, uprkos proklamovanoj želji da što pre postane njezin punopravni član. Srbija se plaši onog što simbolizuje ujedinjenu Evropu, to jest trezvenog odnosa prema traumatičnoj prošlosti i razumnog odnosa prema sadašnjosti i budućnosti. Vrednosti ujedinjene Evrope ne razumeju dominantni političari, kultura i crkva. Pokazali su to neodlaskom u Sarajevo i odlaskom u Andrićgrad. Govorima javnih ličnosti kojima se obnavljaju inferiorne stare mantre namenjene za unutrašnju upotrebu, za po kući.

Kako se približavala stogodišnjica atentata u Sarajevu i početka Prvog svetskog rata, inferiorni odnos i provincijalni strahovi Srbije postajali su sve vidljiviji. U nastupima političara, istoričara, publicista, u kulturi, u crkvenoj praksi. Srbija se autistično okrenula sebi i svojim okamenjenim klišeima, bez kojih kao da ne može. Sa okamenjenim klišeima, sa starim predrasudama o sebi i drugima, ne može se napred. Pogotovo ne u ujedinjenu Evropu, kojoj deklarativno težimo. Evropa se i ujedinila najpre zahvaljujući spremnoti da se prevaziđu sukobljeni mitološki (nacionalističkih) klišei, koji su vazda bili rodno mesto konflikata i ratnih politika. Njihovom kritičkom propitivanju i modernoj reinterpretaciji na bazi širih, univerzalnih iskustava. Ne odrićući se pritom svojih zasebnih identiteta. Na taj način su mitovi lišeni degenerisanih nacio-centričnih eksplozivnih sadržaja. Prvenstveno nacionalističke mitomanije, zadrtosti i militarizma.

Strahovi i nervoza Srbije povodom navedenih godišnjica prvenstveno su vezani baš za postojeće nacionalističke stereotipe. Da ih ko na ovaj ili onaj način ne dovede u pitanje, u sumnju. Iako u međunarodnoj istoriografiji koja se bavi uzrocima Prvog svetskog rata ima stavova koji kritički govore o ulozi srpske politike i njezinih nekontrolisanih centara moći (vojska, „Crna ruka“), teško je reći da je iko ozbiljan na radikalno način doveo u pitanje stare ocene o konfliktnim odnosima evropskih zemalja koji su generisali Prvi svetski rat. Povod za njegov početak, Sarajevski atentat, valjda nije sporan ni za objektivne srpske istoričare.

Nije bilo objektivnog razloga za neodlazak srpskih predstavnika u Sarajevo na zajedničko komemoriranje. Naprotiv, bila je to odlična prilika da se sa stogodišnje distance i sa srpske strane kažu razumne reči o vremenu kad se događaj zbio. Da se demonstrira otvorenost za zajedničko sagledavanje tragične prošlosti, koja je donela velike tragedije svim zaraćenim akterima. Da se upozori na današnju odgovornost da se tragedije više ne ponavljaju. Ni na regionalnom, a kamoli na globalnom nivou. Da se otišlo u Sarajevo, to bi bio veliki gest Srbije u simboličnom, političkom i kulturnom smislu. Da se otišlo, ali se nije otišlo. Današnja Srbija na to nije spremna. Ona se opredelila za Dodika i Kusturicu, za Andrićgrad, za taj simbol besmislenog prkosa i zadrtosti iz devedesetih. Srbija se pokazala uplašenom i inferiornom. Pokazala je da nema samopouzdanja. Gde nema samopouzdanja, tu je frustriranost. I bauljanje mimo sveta.

(Autonomija)