Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Slavljenje ratnog i poratnog banditizma

Autonomija 05. jan 2024.
4 min čitanja

O 9. januaru u RS, nacionalističkim prostakluk-paradama inata i kiča

I to čudo – da neko slavi vlastitu katastrofu, civilizacijsku pogubljenost, egzistencijalnu bedu i sramotu – postoji. Svakog 9.januara potvrđuje ga ono što se naziva Republika Srpska (RS). Da stvar bude gora, ta izopačenost se normalizovala kao neupitno mesto u dominantnom ne samo BH srpstvu. Sindrom je to teške društvene bolesti i poremećenosti, simbol višedecenijske nakazne politike, kulture i morala (ne samo u RS, nego i u Srbiji, ocu, majci i tutoru RS).

Teško svakom društvu koje dotle dospe. A dotle su dospeli BH Srbi vođeni u svemu naopakom politikom kreiranom izvorno ne u BiH, nego u Beogradu. Njihova tragedija – kao i Srba u Hrvatskoj, Crnoj Gori pa i na Kosovu – je to što nisu izgradili čvrst politički integritet i subjektivitet vezan za svoju domovinu, za svoj zavičaj, koji bi bio otporan na maligni uticaj političkog Beograda, duboko posrnulog u zlo nacionalizma i velikodržavnih tlapnji pod ne samo Miloševićevim režimom. Srbi u BiH su – kao uostalom Srbi u čitavom ’regionu’ – zbog odsustva otpornosti na pogubne uticaje iz ’matične države’, platili i plaćaju stravičnu cenu. Na njima, na njihovoj sudbini, slomila su se i lome kola nacionalističkog ludila. Ako su Srbi – u Srbiji i u ’regionu’ – i od koga zaista ugroženi, a jesu, ugroženi su isključivo od svojih banditskih režima sraslih sa gramzivom crkvom, koja je – najblaže rečeno – zaboravila jevanđelja, koja zbog vulgarnog srbovanja za njih ne haje.

Zadržimo se na bizarnosti paradržave RS, koju je – sumanuto žrtvujući sudbinu BH Srba (dakako i drugih tamošnjih naroda) – zločinima stvorio Milošević, odnosno srpski nacionalizam kojeg je on potpalio i instrumentalizovao. Razobručene korumpirane osione vođe paradržave – koja ništa dobro niti je mogla, niti može doneti BH Srbima – nametnule su surogat slavu 9. januar kao Dan RS, e da bi se kako-tako našao smisao suludog rata koji je celu BiH uvalio u katastrofu. Tog datuma 1992. godine nacionalističko rukovodstvo Srba (Karadžić, Koljević, Mladić, Plavšićka i ostala pročetnička kamarila podsticana, instruisana, obilato materijalno i kadrovski pomagana iz Beograda) izabralo je rat, umesto razumnog puta jedinstvene BiH u mirnu tranziciju i modernizaciju. Zbog potonjih brojnih zločina i genocida, izabralo je i sramotu, te – sledstveno svemu navedenom – i egzistencijalnu bedu. Sve to pod ostrašćenom nacionalističkom egidom ’borbe za slobodu srpskog naroda u BiH’. Slobodu od koga? Od čega? Ko ih je napao i ugrožavao?

Pokazalo se da je vladajuća ratna nacionalistička ološ srpskog naroda u BH, sve samo haški osuđenici – crevima povezana za istu takvu tadašnju ološ u Beogradu – izabrala slobodu nažalost od razuma i odgovornosti; slobodu od morala i dobrih običaja, zgazivši ih i svodeći ih na sprdnju. Katastrofa za sve narode BiH je naravno bila neminovna, posebno za tamošnje Srbe, jer su pored velikih stradanja na sebe navukli i veliku moralnu hipoteku teških zločina i genocida u Srebrenici. U površnom i neozbiljnom Dejtonu je iskamčena paradržava RS – od nacionalista i ratnih zločinaca izvikana kao bajagi ostvarenje vekovne težnje srpskog naroda u BiH za slobodom – što ne može prikriti očitu egzistencijalnu pogubljenost i upropašćenost tamošnjeg srpskog naroda. Do nepodnošljivosti vulgarno inat srbovanje – sramota za autentičnu BH srpsku kulturu i tradiciju – kao ni preskupe kičerske vašarske manifestacije poput ne samo obeležavanja 9. januara, pokazuju nivo duhovne, moralne i materijalne srozanosti u ’izvojevanoj i krvlju plaćenoj slobodi’.

Na nacionalističkim prostakluk-paradama inata i kiča, bajagi demonstracijimama nacionalnog ponosa i slobodarstva, na tim Potemkinovim kulisama je l’da zajedništva i prosperiteta (za zblanut naivne i manipulisane mase) teatralno se okuplja vladajuća svetovna i crkvena bagra (iz Banjaluke, Beograda i Podgorice), ogrezla u frazama kvazi patriotizma i ’vraćanja izvornim srpskim korenima’. Reč jedna se ne može čuti o realnom životu naroda – o egzistencijalnoj bedi, o sirotinji mnoštva ratnih i poratnih gubitnika, o urušenom institucionalnom i moralnom poretku, o tome da su zakoni svedeni na sprdnju, da diktator iz Laktaša – formalni i neformalni bog i batina koji odlučuje o svemu, kao i uzori mu u Beogradu i Moskvi – provocira nove sukobe neprekidno bacajući so na još nezarasle ratne rane. Samo kičerski paramilitarni defilei (sirotinjski, ali po uzoru na idola Putina), gromoglasni govori i ponavljanje večno istih fraza o nacionalnom dostojastvu, srpskoj časti i tradiciji, bla, bla, bla. Posle kič parade, sirotinji razlaz a banda iz salona Banjaluke, Beograda i Podgorice na ja’njetinu i bogat kafanski dernek (dakako o trošku sirotinje). Na to se svodi nacionalistički inat Dan RS, je l’da, Dan slave i ponosa.

Dok bande slave srpsko rodoljublje, slobodarstvo i dostojanstvo, iz carstva je l’da ’krvlju ostvarene slobode RS’ neprekidne kolone mladosti i pameti teku ka Zapadu, tražeći iole slobodan i dostojanstven život. Ne beže iz paradržavnog zabrana samo zato da ne postanu topovsko meso mogućih novih sukoba, koje diktator iz Laktaša neprekidno provocira. Beže i zbog toga jer bandu više ne mogu da gledaju. Ima i onih koji iz paradržave hrle na Istok, u Srbiju, onih koji voze luksuzne automobile i džipove, da tamo – uglavnom u Beogradu i Novom Sadu – ojačaju svoj fond luksuznih nekretnina. Da imaju gde da na vreme sklone, da prostite, svoje guzice bude li ponovo potekla krv u BiH u koju će, dođe li to toga – daleko bilo – kao i 1992. gurnuti sluđenu i izmanipulisanu sirotinju.

Treba li vladajućoj bandi u Banjaluci i nesrećnoj srpskoj sirotinji čestitati Dan RS? Treba li slaviti dan izbora puta u katastrofu i opštu pogubljenost, dan ustoličenja ratnog i poratnog banditizma? Vladajuća banda – u Banjaluci jednako kao i u Beogradu – doduše ima razloga za slavlje. Zahvaljujući zlu i sramoti, od nikogovića (nitkova) postali su nove age i begovi. A šta da slavi sirotinja? Od nekad pristojnih građana sa relativno uljudnim i predvidljivim životom, zbog zla u koje su uvaljeni odlukama bande 9. januara 1992.g postali su uboga sirotinja nad kojom se pljačkaška banda bezočno iživljava. Mnogi nisu dočekali ni to, u suludoj ratnoj katastrofi otišli su pod zemlju. Brojni su postali bogalji unesrećeni za čitav život. Mnoštvo ih je izbeglo u svet daleko od domovine i zavičaja. Od onih koji su u paradržavi ostali, mnogi – oni koji imaju mladost, snagu i dostojanstvo – iz pustohije beže u svet glavom bez obzira.

E da, ponovimo još jednom. Nije isto biti Srbin pre i posle Miloševića. Nije isto biti bosanskohercegovački Srbin pre i posle Karadžića, Mladića i aktuelnog Dodika. Posle zlotvora nije se lako nositi sa stigmom civilizacijskih poraza i sramote.

(Autonomija/foto: Beta)