Ima li veće ljudske sramote, o kojoj govori razulareni Vučić u iskonstruisanom skandalu o benignom detalju privatnog života Đorđa Miketića, od strasno ispoljavane šovinističke mržnje i ratnog huškanja po zločinačkoj logici 100 za jednog, zbog koje su pale mnoge nedužne ljudske glave? S kojim pravom o ljudskoj sramoti nakon premračne prošlosti Vučić uopšte govori?

Radikalština oličena u Njemu koristi apsolutno sva sredstva da sačuva vlast. Ništa joj(mu) nije sveto. Nepatvorena je to šešeljevska ideologija i praksa, koja se preko deset godina punim kapacitetom in vivo realizuje nad nama, nad ostacima razorenog srpskog društva. A nije da je nismo poznavali. Naravno, njezin zločinački karkter poznat je onima koji su sačuvali bar trunku razuma i čovečnosti. Radikalština je varvarstvo pokazala 90-tih, tokom poslednjih ratova, tada primarno usmereno prema susednim narodima, koje je – na našu nacionalnu sramotu – nailazilo na masovnu podršku. Potvrđivali su to svi izbori na kojima je učestvovala predvođena jahačima apokalipse. Dobijala je stotine i stotine hiljada glasova nesrećnika, koji su u zlu upakovanom u nakazni bajagi patriotizam, videli svetlost i izbavljenje iz bede u koju ih je baš Milošević-Šešeljeva radikalština gurala.

Sumanuto podržavajući radikale preimenovane u naprednjake, nesrećnici su podržavali i podržavaju najgore među nama. Podržavali su i podržavaju malignitet, koji se – po logici patologije – nije mogao niti može zaustaviti samo na susedima. Dok je radikalština hulila i ratovala protiv suseda, razarala i – de fakto – razorila i svoj matični organizam, Srbiju. Kad su se kola zla prema susednim narodima slomila – kad je čitav srpski narod suočen sa porazima, sramotom i stradanjima (tamo gde se budalasto poduhvatio da sprovodi Milošević-Šešeljevske zločinačke tzv. državotvoračke planove) – zlo se razobručilo u kući u kojoj je stvoreno i iz koje je krenulo u zločinački pir. Pod vlašću nepatvorenog radikala Vučića opsesivno opsednutim voljom za neograničenom vlasti i moći, bajagi evropeizirana radikalština razobručila se u Srbiji. U predizbornim vremenima – koja nastaju po Vučićevoj volji a ne po slovu zakona – doživljava ekstazu. Kako će na kraju završiti radikalština, Srbija i svi mi, teško je predvideti. Jedno je sigurno, ne sluti na dobro. Da bi sačuvala nekontrolisanu vlast i moć, radikalština je spremna da zapali Srbiju.

Slučaj Miketić – terali zeca, isterali lisicu

Doskoro široj javnosti malo poznat Đorđe Miketić – mlađi Beograđanin koji se uključio u javni politički angažman na proevropskoj opozicionoj strani – ovih se dana našao u žiži javnosti ionako prepunoj gadilukom kojeg zbog odbrane vlasti po svaku cenu proizvodi vladajući režim. Pred predstojeće izbore oseća se ugroženim. Silne bajke i laži o navodnom procvatu Srbije, koje služe da zabašure kriminal, ogromne pljačke, povezanost sa podzemljem i organizovanim kriminalom, izgleda više nisu dovoljne. Car se pokazuje da je sve više go. A kad je tako, koriste se dodatni mehanizmi sluđivanja javnosti, sluđivanja niščih. Javna satanizacija onih – posebno poznatih ličnosti i uopšte svih onih koji unose svetlo u ovdašnju tešku pomrčinu (od svetla režim strepi kao đavo od krsta) – standardna je gadost kojom se radikalština, režim, Vučić, obilato služe.

Elem, Vučić je u bezmalo svakodnevnom gostovanju na skandaloznoj televiziji za sluđivanje (trovanje) naroda – u svojstvu predsednika republike! – uputio javnu de fakto pretnju Miketiću (koji kritički istupa protiv laži i podvala režima), da zna mnoge stvari, koje su – kako je rekao – ljudska sramota. I onako pozerski, melodramski, da deluje uverljivje na svetinu, dodao kako i Miketić zna, da on – predsednik republike koji po ustavu ima jasno ograničena ovlašćenja – zna za Miketićevu je l’ da ljudsku sramotu. Sutradan je Miketić sa nepoznatog mu broja telefona dobio poruku sa intimnom fotografijom iz privatnog života, što je bila poruka da umukne u kritici režima. On se odmah javno oglasio, sve sa intimnom fotografijom, i gostovao na režimu nepodobnoj televiziji da objasni iskonstruisan skandal. Pre izvesnog vremena nestao mu je kompjuter sa ličnim podacima i zapisima, što je već samo po sebi indikativno.

U javnosti se nametnuo zaključak, da je u ceo slučaj umešana BIA (služba državne bezbednosti) koja se protivzakonito bavi špijuniranjem privatnog života opozicionara. BIA se preventivno oglasila, saopštavajući javnosti da je sporna fotografija samo deo iz šireg video zapisa, te upozorila Miketića da ne svaljuje na nju odgovornost za protivzakonito delovanje. Kao šlag na tortu – bez imalo pameti – dodala je da Miketić ne napada predsednika Vučića, da opozicinar ne kritikuje nosioca vlasti. Skandal se nastavlja novim besramnim istupanjem Vučića na trovačkoj televiziji, pa dodatno baca blato na Miketića. Implicite šalje upozorenje svakom, ko se usudi da javno razobličuje režimske laži i manupulacije.

Nije potrebno puno pameti da se shvati ko kreira skandal i javno blati opozicionara Đorđa Miketića i ko – kroz njegov proizveden slučaj – preti svakom kritički osvešćenom građaninu koji se usudi da razobličava bedu vladajuće radikalštine. Otkud moralno i političko pravo predsednika republike ustavom jasno ograničenih nadležnosti, da zadire u privatni život građana? Otkud pravo i ko instruiše BIA – i ostale službe bezbednosti- da prati privatni život građana, ako oni privatnim životom ne ugrožavaju bezbednost društva i države? To kako privatno žive, njihovo je suvereno pravo koje niko nema pravo da nadzire. Pompezno objavljivanje detalja iz privatnog života građana – pogotovo kako to na podmukli način čini Vučić i njemu upodobljena BIA – zločin je koji bi se u svakom uređenom društvu zakonski sankcionisao.

Iskonstruisani slučaj Miketić je razobličio drastičnu zloupotrebu funkcije beskrajno osiljenog predsednika republike i privatizovane službe bezbednosti koja mu slugari, umesto da se bavi zakonom određenim poslovima. Iskonstruisani slučaj Miketić je skandal nad skandalima nezamisliv za uređena društva.

Radikal Vučić je terajući zeca, isterao lisicu i pokazao izopačenost režima u kojem je sve privatizovao.

Slučaj najava podmetutih bombi

Predizborno je vreme, svega i svačega smo svedoci. Režim je odavno zarobio televizije sa nacionalnim frekvencijama i sa njih Vučić i kamarila ne silaze. Ničeg se ne stide. Laži, maži, petljaj, klevetaj, satanizuj ljude i upropašćuj im živote. Podmeću noge opoziciji – kakva god da je – gde god stignu. Uskraćuju im sale i javne prostore namenjene svim građanima, medijski prostor, kontrolišu im po posebnoj proceduri, bez žurbe, autobuse, automobile kad krenu na teren… Novčanim bajagi darovima korumpiraju penzinere, studente, čak đake, socijalno ugrožene… Nije ih briga što država realnih para nema, zadužuju zemlju u inostranstvu. Dug i kamate ostavljaju novim generacijama.

Zna radikalština da je strah građana najbolji ambijent da lažovi i demagozi osvajaju i čuvaju vlast. Ako straha nema, ako građani vide da nema realne pretnje ni od jednog suseda (radikalština stalno tvrdi suprotno), strah treba izmisliti. Slično je bilo kad god se lopovska vlast osetila ugrožena.

Poslednjih dana ne prođe dan da nema nema vesti da su negde poslate najave o podmetutim bombama i eksplozivnim sredstvima. Škole, javne ustanove, autobusi gradskog prevoza… Nema sumnje da se svesno uznemirenje građana i širenje straha organizuje iz skrivenih centara. Cilj je skrenuti pažnju sa predizbornih poruka, prvenstveno opozicije. Kad su građani uznemireni i uplašeni, glasaće – kao i recimo 90-tih – za one koji autoritativno govore kako brinu za sigurnost naroda, kako im je njegova bezbednost i bezbednost njegove imovine sveta obaveza.

Zna se kome su dostupni uticajni mediji, posebno televizije sa nacionalnom frekvencijom. Zna se ko demagoški umiruje narod i širi spokoj. Zna se da opozicija tamo nema pristupa, pa kako građani da glasaju za nju, kad ne znaju šta ona govori između ostalog i o tom problemu. E sad – da se vlasi ne dosete – vlast implicite odgovornost za uznemiravanje građana svaljuje na „neodgovorne ljude“ (na one koji je l’ da ne vole Srbiju, zna režim i govori narodu koji su to), kako povodom najave podmetanja eksploziva na vozila Gradskog saobraćajnog preduzeća u Beogradu objašnjava Aleksandar Šapić, kandidat SNS za obnovu gradonačelničke funkcije. Drugim rečima, građanima se implicite ukazuje na odgovornost opozicije, koja – po vladajućem režimu – bi da uništi Srbiju.

U odbrani vlasti, moći, prostakluka, kriminala i pljački, radikalštini ništa nije sveto. Ni poštovanje ljudskog dostojanstva i privatnih života, ni mir i spokoj građana ionako ugroženih – velike većine, režimska kasta živi u izobilju – egzstencijalnom bedom.

(Autonomija, foto: N1)