Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Poltronski igrokaz autokrati

Autonomija 07. mar 2021.
3 min čitanja

Ovde ništa nije sveto. Ne preza se ni od čega, ni od zloupotrebe ratnih žrtava u nacionalističke, ni od zloupotrebe dece u vlastodržačke svrhe.

Deca sa Kosova, iz Gračanice, valjda prezasićena svakim izobiljem i spokojem samoinicijativno su je l’ da poželela da posete Beograd baš na rođendan Aleksandra Vučića kako bi mu čestitala rođendan, što je – gle!- radosno iznenađena Kancelarija za KiM svesrdno podržala ispunjavajući deci želju organizujući im put u Beograd i susret sa voljenim predsednikom. Sve se dakle može, kad se srpska srca slože, ona mala i ona velika. Ko je rekao i ko sad spominje bezočnu manipilaciju decom i poltronsko pothranjivanje beskrajne sujete beskrupuloznog autokrate? Zar ima ikog zaslužnijeg od nedremanog Vučića kome deca ne samo sa Kosova – srpska, naravno – mogu da pokažu ljubav? I ako ćemo pravo, ne samo deca, nego i staro i mlado, sve što diše srpski.

Blaženu sliku pokazivanja dečje ljubavi prema svemogućem srpskom spasitelju – pozdravna reč devojčice i prigodna pesma dece u narodnoj nošnji kraj velike rođendanske torte (u nacionalnim bojama ukrašenu nacionalnim grbom, dakako) – pokazale su televizije sa nacionalnom frekfrencijom, na šta su kultmajstori i onaj kome se kult gradi i ciljali. On, Vučić – kakvim ga je bog pametnog, skromnog i radišnog dao – voljen je dakle od svih, od dece do starijeg sveta. Sve je na ovom rođendanskom – kako se ono kaže, iventu – bilo dirljivo, spontano, onako kako su kultgraditelji i zamislili.

Šta u stvari reći za ovu propagandnu mizeruju u organizaciji Vučićevih poltrona, u koju su uvučena nedužna deca sa Kosova (kad god se igra na žicu nacionalne patetike Kosovo je neizbežno)? Samo poslednji diletanti mogu misliti da je ovaj igrokaz priređen autokrati mogao proći bez Vučićeve podrške. Kakve crne dečije želje sred kosovske čamotinje i nespokoja, zar je i u najboljim životnim prilikama deci uopšte stalo do predsedničkih rođendana, do rođendana političara?

Blago bi bilo reći da je to bila samo vulgarna parada kiča. Reč je o nečem dubljem, ozbiljnijem. Reč je o vlastodržačkoj patologiji s jedne i spremnosti velikog dela masa da tu patologiju prima sa odobravanjem (ili u najboljem slučaju ravnodušno) s druge strane. Malo je onih u društvu koji u tom banalnom činu vide znake ozbiljne društvene poremećenosti.

Obuzet voljom za moći Vlastodržac gubi tlo pod nogama, pa mu i pored ogromne propagandne mašinerije i sijaset kultmajstora sve više nedostaje neprekidnog divljenja i obožavanja. Kako bi pokojni Balašević rekao, ko se na to navuče, sa te igle teško se skida. Očigledno je da Vlastodržac sve više strepi da neko iz mase – koju inače ne voli ma koliko joj laskao i podilazio, koju prezire, koje se boji – ne vikne da je car go; da ne vikne da je vlastodržac bezočni manipulant koji državu i društvo premrežene korupcijom, kriminalom i bandama povezanim sa vlastima drži u očajnom stanju; da nam decu i unučad tera u svet a one koji ostaju srozava u sve veću bedu i beznađe. Kao i svaki neobuzdani vlastodržac najviše investira u vojsku i policiju, u organe bezbednosti na koje računa kao na pretorijansku gardu, mada i od njih – vidi se ovih dana – intimno strepi jer mu se bande povezane sa organima bezbednosti otimaju kontroli. Prosveta, zdravstvo, nauka, kultura, socijalno staranje su mu poslednja rupa na svirali. Živi od patetičnih rituala i opsena, pri čemu ne preza ni od čega. Ni od zloupotreba ratnih žrtava, ni od zloupotrebe dece.

Deca iz Gračanice dovučena na Vučićev rođendan su nevina, nedužna. Krivica je na onima koji ih zloupotrebljavaju, na političarima poltronima ali i na roditeljima koji dozvoljavaju da im deca budu zloupotrebljavana. Na roditeljima objektivno manje – mnogi su dovedeni u očajnu egzistencijalnu situaciju, pa pred pritiskom besramnih političara mnogi skrušeno povijaju glavu. Druge alternative, pogotovo oni na Kosovu, skoro da nemaju.

(Autonomija)