Javno izvinjenje predsednika Češke Republike Miloša Zemana Srbiji i srpskom narodu izrečeno Vučiću prilikom njegove zvanične posete Češkoj – zbog toga što je u svojstvu premijera Češke 1999. dao saglasnost Češke za NATO intervenciju protiv tadašnje Savezne Republike Jugoslavije – iznenadilo je ne samo srpsku, nego i regionalnu pa i svetsku političku javnost. Dakako onu sve malobrojniju (svetsku), koja još ima interesa da prati beskrajnu trakavicu ovdašnjeg političkog i egzistencijalnog košmara, o kojeg bi neki strani (istočni) centri moći da se okoriste.

(Ne)očekivanim gestom Zeman je jedne – blago je reći – oduševio i očarao, a druge neprijatno iznenadio. Treba li reći da je oduševio sve domaće i strane – vidimo da i takvih ima – poštovaoce Miloševićeve zločinačke politike, a razočarao brojne žrtve te politike kako među susednim narodima i državama, tako i među Srbima koji imaju jasnu svest o katastrofi do koje nas je dovela Miloševićeva politika. Uključujući u tu katastrofu i NATO intervenciju 1999. godine.

Istog dana posle Zemanovog izvinjenja ushićenom Vučiću – jednom od gorljivih protagonista Miloševićeve ratne politike i to onom među najradikalnijim, šešeljevskim – oglasio se češki ministar spoljnih poslova Jakub Kulhanek izjavom da je Zeman izvinjenje izrazio samo u svoje ime u svojstvu građanina, a ne u ime Češke Republike. To je kasnije ponovio i premijer Češke Andrej Babiš. Toliko o usklađenosti češke državne politike.

Šta Zemanovo izvinjenje znači Srbima?
Kako kome. Za većinu, za one zatrovane nacionalizmom i miloševićizmom u suštini znači isto što i Handkeova apologija Miloševićeve politike. Znači melem na duševnu ranu nastalu ratnim porazima, znači implicitnu aboliciju katastrofalne politike koja je uzrokovala ratove i zločine, koja je proizvela ludilo iz kojeg do danas – glavni akteri aktuelne vlasti i njezini propagandisti to potvrđuju – nismo izašli. Za takve to znači još jedan tepih preko postojećeg tepiha, ispod kojeg se čuva i šminka zločinačka politika devedesetih. Oni smrad te zločinačke politike ispod tepiha koji će nas podaviti, ne osećaju. Ako i osećaju, njima ta politika ne smrdi nego miriše.

Da se razumemo. Da je Zeman izrazio žaljenje zbog stradanja nedužnih žrtava i razaranje Srbije tokom NATO intervencije za koju je Češka (Zeman) dala saglasnost, niko razuman ne bi imao reč jednu osporavanja. Nesporno da je NATO intervencija izazvala nedužne žrtve, razaranja i patnje u Srbiji. U čemu je onda sa ovim izvinjenjem problem? U tome što regenerisana miloševićevska aktuelna politika – kao i izvorna joj zločinačka iz devedesetih koju baštini – NATO intervenciju izvlači iz konteksta ukupnog ratnog razaranja Jugoslavije; što Miloševićevu politiku oslobađa odgovornosti za silne žrtve, razaranja i etnička čišćenja u regionu i što je abolira od odgovornosti što je do NATO intervencije uopšte došlo; što prećutkuje šta je NATO intervenciji prethodilo i šta ju je izazvalo, što manipuliše da je NATO intervencija ničim izazvana obest mrzitelja Srba i Srbije.

Takvoj politici u kojoj i danas živimo Zemanovo izvinjenje je vetar u jedra. Može se nacionalna politika voditi i tako, može se lagati, manipulisati, prećutkivati, ali smo onda na terenu izvorne miloševićevske propagande i laži. Znamo – preciznije, trebalo bi da znamao, ali nažalost izgleda većinski ne znamo i ne želimo znati – do čega nas je to dovelo. Dovelo nas je do čamotinje, beznađa i povremne budalaste radosti kad neko takvoj politici – recimo explicite poput Handkea ili implicite poput sada Zemana – oda priznanje, pa se sluđena manipulisana masa raduje takvoj podršci ludosti poput gladnog kučeta kad mu neko u prolazu baci oglodanu kost od koje nema vajde.

Oni iz sveta – poznata imena iz politike, kulture, verskih zajednica i drugih oblasti javnog života – koji pothranjuju srpske političke zablude koje su rezultirale zločinima i prema drugim i prema vlastitom narodu, nisu prijatelji Srba i Srbije ma koliko se za to iz raznih razloga predstavljali. Prosvećeni Srbi, pravi patrioti – koji drže do moralnog poretka i razuma u svakom, a u vlastitom društvu naročito a vide da toga poslednjih decenija ovde nema – to znaju. Za njih koji drže do stvarnih a ne nacionalnih i državnih interesa primitivno izvikanih od strane najgorih među nama, izvinjenje Zemana izraženo Vučiću (kao i Handkeova apologija Miloševićeve zločinačke politike) je sipanje soli na srpsku ranu, pa se s razlogom pitaju šta u stvari Zeman (i Handke) ima protiv Srba i Srbije kad njihovim zabludama koje Srbe uništavaju na ovaj ili onaj način odaju priznanje?

(Autonomija)