Koja nacionalna trauma, koje žrtve su sledeći na redu za nacionalističku zloupotrebu?

Svestan blago je reći nemoralnosti komentarisanja – pogotovo javnog – knjiga koje nisu pročitane, filmova i pozorišnih predstava koje nisu viđene, bilo kakvih javnih fenomena bez dovoljnog poznavanja činjenica o njima, pisac ovog teksta ipak preuzima rizik da prekrši to pravilo i da se samo ovlaš dotakne filma („Oluja“) kojeg nije video, a o kojem se u javnosti govori. Razlog je jednostavan – koga su zmije ujedale i ujedaju, i guštera se boji. Preciznije, živimo u društvu i državi u kojima više od tri decenije dominiraju laži, podvale i obmane sa – po društvo i državu, po region – pogubnim posledicama. Dokaz – stanje današnje Srbije. I regiona.

Simulakrum države u kojoj caruju laži, obmane i kriminal dakako nije vezan samo za Vučića, na šta se skoro isključivo fokusira infantilna Vučićeva opozicija. Vučića i mnoge srpske kleronacionalističke mračnjake, po pravilu neobuzdane kleptomane i lopurde – a ima ih iha, ha sličnih Vučiću – stvorio je simulakrum kojeg je u kolaboraciji sa nacional-šovinističkom elitom onomad utemeljio Milošević. Kontinuitet tog zla koje se neprekidno regeneriše, traje bezmalo četrdeset godina, bez obzira koji je izvikani nacionalni ’mesija’ na čelu države i društva.

Sumanuto je nastojanje kleronacionalista da se njihova „istina“ o traumatičnim stranama prošlosti ukleše u kamen, te jednom za svagda postane dogma o kojoj se među je l’da ’pravim Srbima, pravim rodoljubima’, ne raspravlja. Cilj je da laži i poluistine – na kojima kriminalni kleronacionalistički polusvet parazitira – zarobe narod, koji će kreatore laži i njihove operativce uzdići na nivo je l’da hrabrih glasnika ’istine’, bajagi podmuklo skrivane od strane što obezboženih komunista, što slabo utemeljenih Srba, što stranih ’mrzitelja Srba’ i njihovih ovdašnjih sluga. Iako se čini da u tom zapravo zločinačkom naumu prema vlastitoj kulturi i vlastitom narodu kleronacionalisti uspevaju, za nadati se je da će njihovo klesanje ’istine’ u kamenu završiti kao škrabotine po pesku. Valjda će se Srbija jednom izvući iz zla laži i samoobmana, valjda će, ako ne sadašnje onda nove generacije obnoviti moral kao esencijalno važnu nacionalnu vrednost i valjda će uzdići Srbiju iz civilizacijskog posrnuća, te je vratiti u zajednicu odgovornih prosvećenih društava.

Da je trauma Srbije, Srba – kao i svih naroda bivše Jugoslavije, pa i šire, Balkana, Evrope uostalom, sveta – mnogo, nesporna je činjenica. Antologija srpskih što starijih, što novijih nevolja i nesreća je prebogata. Imajući u vidu ovdašnje čini se nesavladivo tribalno nasleđe, čini se nažalost još nezavršena. Uostalom kao i evropska antologija zla, u šta nas uverava varvarstvo koje upravo razara Ukrajinu.

Živeti sa nerazjašnjenim – ili falš ’razjašnjenim’ – traumama pojedinca ili društva je bolest, koja lako eksplodira u zlo. Svako društvo – srpsko nije izuzetak – koje pretenduje na moralno i egzistencijalno zdravlje, na spokojan i miran život, na ugled i poštovanje, mora se na pošten način suočaviti sa starim i novijim traumama. Prvenstveno se mora suočiti sa vlastitim doprinosom svojim traumama, da bi mogla govoriti – pošteno, činjenično – i odgovornosti drugih za te traume.

Ništa opasnije, ništa nemoralnije i toksičnije nema od oportunog šibicarenja u tom ne lakom – suočavanje sa traumama – ali za moralno zdravlje naroda i države neophodnom poslu, kojeg pošteno mogu obaviti – ili ga predvoditi – samo moralno utemeljeni i prosvećeni ljudi odani povrh svega istini i pravdi. Šibicarsko stvaranje od sebe kulta isključivo martirstva, stradalništva ’na pravdi boga’ a od drugih vekovne arhineprijatelje, čak genetske zločince, opak je otrov koji se šibicarima i narodima koji nasednu na te gadosti neminovno obijaju o glavu. Umesto da se istinom i nespornim činjenicama – ma koliko da su ponekad neprijatne, da brišu manipulativno proglašene svete ’zapise u kamenu’ – traume razjašnjavaju i uslovno rečeno razumno pamte i prevazilaze (koliko je to moguće), traume se dodatno zagađuju i opterećuju dodatnim zlom. Umesto da se moralno zdravlje naroda (društva i države) poboljšava, morbidnom propagandom dodatno se pogoršava.

Treba li Srbija – trebaju li Srbi – da se posle osamdesetak godina još bave Jasenovcem, nedavnim ’Bljeskom“ i ’’Olujom’, stradanjima Srba ne samo u poslednjim, nego i kroz istoriju ranijim ratovima? Trebaju li komemorirati stradanja žrtava, pisati nove istorijske studije, monografije, objavljivati nova saznanja; treba li beletristika da koristi motive trauma, treba li o njima snimati filmove, pisati pozorišne komade, organizovati stručne rasprave…? Ako se poznatim činjenicama može dodati nešto zaista novo i do sada nepoznato a dokazivo istinito, ili ako se poznate stvari na neki inovativan način mogu problematizovati ne padajući u banalnost i ne odstupajući od činjenica, dakako da trebaju. Kao i svaki narod.

Bitni su – zapravo od ključnog značaja su – motivi zbog koji se traume održavaju u javnom životu. Moralna je katastrofa ako je reč o politikantstvu, ako istina i samo dokaziva istina nisu u prvom planu. Moralna je katastrofa ako su motivi mitomanske laži o svojoj neporočnoj uzvišenosti i isključivo ’na pravdi boga’ mučeništvu s jedne i širenje rđavih stereotipa o drugima, o njihovom genetskom antisrpstvu i zločinstvu s druge strane, što se nažalost normalizovalo u srpskom dominantnom – kako se to kaže – novovremenom narativu, trovanom lažima poslednjih decenija.

Primera politikantskog suočavanja sa traumama – pogotovo sa onim najvećim – u Srbiji je premnogo. To jača postojeće i kod novih generacija širi kleronacionalističke resantimane. Otud u Srbiji toliko ekstremne profašističke desnice. Od Miloševića i njegovih intelektualno-crkvenih kolaboranata do danas, srpska kultura je nažalost većim delom potonula u nacionalistički kal i nesreću.
Filmska zloupotreba trauma i mitova – pogotovo žrtava – u nacionalističke svrhe ovde nije novina, od ’istorijskog spektakla’ „Boj na Kosovu“ (1989.g, scenarista akademik Ljubomir Simović), de fakto u funkciji jačanja oluje srpskog nacionalizma, do „Dare iz Jasenovca“ u funkciji revitalizacije nacionalističkog resantimana prema Hrvatima i Hrvatskoj.

Da li je ista namena i filma „Oluja“, tek ćemo da vidimo. Loše osećanje izaziva činjenica da je ’stručni tim’ državnog Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja, film – nakon što su za njega producenti organizovali specijalnu projekciju – odmah preporučio Ministarstvu prosvete da ga uvrsti u školske programe osnovnih i srednjih škola. Da dodamo još malo ironičnog crnjaka – za predškolske ustanove, za dečije vrtiće, doduše nisu ništa rekli.

Ustaljena je to šema – znamo po iskustvu „Dare iz Jasenovca“ – koja izaziva opravdanu sumnju da se radi o sirovom politikanstvu kojim će, vidimo, biti masovno izloženi i đaci.

Ako uvodni kadrovi filma počinju recimo sa obogotvorenim pesnikom, akademikom – sa šeširom ala Šarlok Holms – koji pred početak rata u bivšoj zemlji za Srbe u Hrvatskoj, teatralno kakav jeste, huškački govori da su „ostaci zaklanog naroda“; ako počinju sa skupom tvoraca Memoranduma SANU, koji u nekom od akademijinih salona opušteno kafenišu pušeći mirišljave duvane i smišljajući tekst o tome kako su Srbi u SFRJ potčinjeni, kako su žrtva drugih naroda, kako su avnojevske („komunističke“) granice republika nepravedne; ako počinju sa mešetarenjem viđenijih ’srboljuba’ raznih fela iz Beograda po Lici, Baniji, Kordunu i dalmatinskom zaleđu gde žive – gde su do „Oluje“ živeli – Srbi, trujući ih nacionalističkim lažima; ako počinju sa skrivenim planovima srpskih službi bezbednosti i ako nakon takvog uvoda u film pokažu šta se zaista dešavalo na terenu “samoproglašene“ (u Beogradu osmišljene) Republike Srpske Krajine, pa u završnici filma pokažu maltene biblijske prizore egzodusa Srba pred „Olujom“ a da niko od očeva „Oluje“ iz Beograda reč jednu ne kaže o vlastitom doprinosu toj epohalnoj nesreći, ako prikažu nepregledne kolone jada i čemera koje u bežaniji traže spas dok im kreatori stradanja iz Beograda ne dozvoljavaju da uđu u stolni srpski grad nego ih silom šalju na Kosovo, pred novo stradanje i novu bežaniju, film možda i nije gola nacionalistička propaganda, što bi potpisnika ovih redova izuzetno obradovalo. U protivnom, trovanju naroda Srbije lažima i obmanama nema kraja. Time i našoj nesreći.

A da u Srbiji ima nepotkupljivih filmskih autora sa čvrstim moralnim stavom koji bi se znali pošteno nositi sa traumom „Oluje“ – koji film o sudbini Srba u Hrvatskoj ne bi počeli sa događajima u Hrvatskoj tokom proleća i leta ’95. ili na našminkan način i ranije, nego bi ga počeli sa događajima pre svega u Beogradu od negde ’85. pa nadalje – zaključno sa traktorskim egzodusom Srba nakon brutalnog sloma iluzije da su u Hrvatskoj osnovali srpsku državu – u to ne treba sumnjati. Ognjen Glavonić je na primer snimio filmove „Dubina dva“ (2016.g) i „Teret“ (2018.g) kojima je pokazao mračne tajne i zlo srpske nacionalističke politike vezano za Kosovo. E, al’ Ognjen nije režimski autor, niti su njegovi gorki ali otrežnjujući filmovi za škole. Pa ni za javne projekcije. Takvi i slični umetničko-dokumentarni poduhvati zabašuruju se i prećutkuju svim sredstvima, pa nam je danas to što nam je – jad i nadasve moralna beda.

(Autonomija, foto: N1)