Od utopije sumanutih fantazama srpskog nacionalizma s kraja prošlog veka – moćne i velike (do sinjeg mora) srpske države meda i mleka i obećanog švedskog standarda, do realnosti – do distopije, okljaštrene države jada i čemera, nije prošlo puno vremena.

Ako bismo računali samo vreme kardinalnog srpskog nacionalnog i državnog sloma – vreme Miloševića – taj period je nekih četrnaest-petnaest godina. Imajući u vidu stepen propalosti države i društva, u istorijskim razmerama to je kratak period. S druge strane, znajući opačinu nacionalističke zadrtosti koja je temeljno inficirala Srbiju i Srbe, znajući destruktivnu moć tog pijanstva, period sunovrata Srbije i srpskog društva i nije kratak.

Da je čovek u Srbiji kojim slučajem zaspao krajem osamdesetih, ili pak početkom devedesetih prošlog, a da se probudio početkom treće decenije ovog veka, ne bi primetio velike razlike što se tiče političkog, mentalnog i moralnog stanja nacije izemeđu vemena kad je zaspao i kad se probudio. Ista teška bolest samoobmana, etabliranih laži i bezočnih manipulacija i onda i sada. Kao da se u međuvremenu baš ništa nije dogodilo, kao da zlo nije poharalo region, odnosno bivšu državu, kao da nije ojadilo Srbiju.

Doduše, neke kreatore i korifeje zla, neke očeve srpskog sloma i tragedije regiona probuđeni dugogodišnji spavač ne bi zatekao, ali bi u punoj vitalnosti zatekao njihove ideje i praksu kao i zadrte naslednike zlih demijurga koji su nas za dugo, dugo, zavili u crno.

Problem Kosova, recimo, taj ključni problem Srbije i regiona, to primarno izvorište svih drugih problema uključujući zatrovanost nacionalizmom i šovinizmom, uključujući stravične ratove i razaranje bivše države, ne da nije brzo rešen – kako je obećavao Milošević uzdižući se do nivoa nacionalnog kulta i mal’ ne mesije, ne hajući za upozorenja o opasnosti „olako obećane brzine“ u rešavanju tog problema (razumni Dragiša Pavlović na sudbinskoj 8. sednici CK SKS septembra 1987.), nego je mrtvi čvor još više stegnut. Nerešen, Srbiji je – sadašnjim i ne bude li pameti i budućim generacijama – vodenički kamen oko vrata. Miloševićeva olako obećana brzina, koja se oslanjala isključivo na političko i oružano nasilje, rezultirala je time da je Kosovo danas de fakto nezavisna država priznata od demokratskog sveta, budalastim srpskim nacionalistima koji sve rade protiv interesa Srbije i Srba uprkos.

U ratovima poraženi srpski nacionalizam se dakle pravi lud, pa opstrukcijama preko instaliranih delova Službi na severu Kosova – što nije Vučićevo delo, on je nasledio vođenje izgubljenog rata i prilagodio ga svom šibicarenju (famozna Srpska lista) – nastavlja preskupe iluzije (uz enormni kriminal) pa uprkos realnosti tvrdi da car nije go. Jer tako, bože moj, piše u Ustavu Srbije (mal’ ne rekoh na tarabi). Nerešen kosovski problem je tačka kristalizacije i hranilište srpskog ne samo po susede opakog, nego i po Srbe suicidnog nacionalizma. Za njegov zamrznut status zalažu se bezmalo sve političke stranke, nacionalna inteligencija i pogotovo Srpska pravoslavna crkva, najtvrdoglaviji kačilac vodeničkog kamenja o vrat Srbije. Na doslednosti nacionalističkom pristupu kosovskom problemu (i stalnom provociranju suseda) u Srbiji se dobija ili gubi vlast, ugled i čast. To bolesno stanje zateklo bi čoveka koji bi se u Srbiji probudio posle dugih prespavanih godina.

Kad je reč o severnozapadnim arhineprijateljima srpskog nacionalizma, Sloveniji i pogotovo Hrvatskoj, šta bi zateklo probuđenog višegodišnjeg spavača? Bilo bi iznenađenja, jer eno arhineprijatelja – uz veliku zavist srpskih nacionalista – nezavisnih država integrisanih u društvo najuređenijih država, članica ekskluzivnog kruga EU – šengenske i evro zone, sa kud i kamo većim standardom građana i međunarodnim ugledom od pogubljene Srbije.

Kad su krajem osamdesetih i početkom devedesetih Slovenci i Hrvati decidirano odbili Miloševićevo političko, a potom i oružano nasilje – tobože u „odbrani Jugoslavije“ ukidanjem njezinih jedino mogućih održivih principa, AVNOJ-evskih – srpski nacionalizam je grmio da će Slovenci i Hrvati gladovati u mraku, jer ih jel’da Vojvodina više neće hraniti za sitne novce ni Srbija budzašto snabdevati strujom. Oni su, Slovenci i Hrvati, tobože parazitirali u Jugoslaviji na teret zna se koga – Srbije. Danas Srbija po enormnim cenama uvozi struju, a Vojvodina – jedna od najplodnijih žitnica Evrope – voljom srpskog nacionalizma svedena je na puku sirotinju. Slovenija i Hrvatska ni blizu ne kubure kao Srbija sa strujom i hranom. Toliko o nacionalističkim budalaštinama.

Uprkos pustoši koja je ostala iza njega, čoveka posle dugog sna u Srbiji bi dočekao neugasli srpski nacionalizam, vitalan i hiperaktivan kao i ranije, samo sa bitno smanjenim ratnim resursima. Desetkovali su ih minuli ratovi i izmenjene međunarodne okolnosti. Sad mešetari po BiH i Crnoj Gori, nanoseći tamošnjim državama i društvima nemire i nespokoj. U BiH igra na kartu ratno-zločinačkog plena Republike Srpske – tog dodatnog hranilišta nacionalizma i preteške kamenčine o vratu tamošnjih u zlo gurnutih Srba, što preskupo plaćaju živeći u bolesnim fantazmima da su „dobili slobodu u svojoj državi“. Bedu u kojoj žive pegla nacionalizam i klerikalizam. U Crnoj Gori se igra na kartu metodološki inovirane a suštinski iste Miloševićeve „žute grede“, koju su umesto „mladih i lepih“ miloševićevaca iz 1988, pre dve godine u litijama organizovali i predvodili sveštenici Srpske pravoslavne crkve po uzusima velikodržavnog nacionalizma. Hristova nauka u tome niti je bilo, niti ima. Proces destrukcije Crne Gore uveliko je odmakao. Beogradske i kremaljske centrale zla se raduju, ali zaboravljaju da je Crna Gore za sve koji su pretendovali i koji pretenduju da je pokore, bila i ostala pretvrd orah.

Ništa dakle novo i lepo ne bi dočekalo višegodišnjeg spavača u Srbiji kad bi se probudio. Naprotiv. Srbija je institucionalno i moralno razorena, iznutra zarobljena samovlašćem, kriminalizovana jednako kao i pre tridesetak godina, ako ne i gore. Uz to, sumanuto se svrstala na pogrešnu stranu istorije, uz zločinca Putina, nanoseći Srbiji dodatnu sramotu i možda još nešto jednako gorko – novu izolaciju od demokratskog sveta, prema kojem je inače iz svoje infantilne pozicije mrziteljski raspoložena. Mladost i pamet je masovno napuštaju.

Od olako obećane brzine, od budalastih nacionalističkih laži o medu i mleku koji samo što nisu, do stvarnog jada i čemera kratak je put.

(Autonomija)