Skip to main content

PAVLE RADIĆ: O zlu počinjenom u naše ime Evropska prestonica kulture sramno ćuti

Autori 18. jul 2022.
5 min čitanja

"O zlu kojem smo bili savremenici, a neki i saučesnici"

Videla žaba da se potkiva konj, pa i ona digla nogu. Tako i naprednjački (radikalski) okupirani Novi Sad. Naprasno u evropejce preobraćeni radikali saznali da grad koji se izabere za Evropsku prestonicu kulture pomažu izdašni evropski fondovi, pa što se radikali u evropskim odelima – kroz razne „projekte“ – iz tih fondova ne bi omastili.

Usput, to sa Evropskom prestonicom kulture učinilo im se baš kul. Isto kao i zadriglo negovanje radikalštine, a družiti se po fensi kafićima, voziti prestižna zapadna kola i drpati evre gde god se stigne, uz gromopucateljno slavljenje srpstva, porodičnih vrednosti, crkve (dakako SPC), mrzeći i ružeći Zapad i njegove je l’da trule vrednosti a slaveći Putina i nacionalistički mitologizovanu duhovnost Rusije.

Ali eto, zbog stranaca, zbog donosioca odluka u evropskim fondovima, treba na kratko promeniti retoriku, na mobitelima utišati „Spremte se, spremte četnici“, sinekurama privući račundžije koje ponešto znaju o identitetima i kulturama, koji znaju nešto od stranih jezika, oformiti „projektne timove“, prileći na sisu ne samo evropskih fondova nego i na gradski, pokrajinski i ako se može na republički budžet i – utaljenu naprednjačku bratiju bog da vidi. Tako pritvorno prema Evropi, prema birokratizovanim donositeljima odluka u evropskim fondovima koji ne ulaze u suštinu projekata i kredibilnost njihovih autora. A prema unutra, prema gradu i građanima, prema njegovim odavno zgaženim vrednostima i razorenom identitetu (koji je nekad zaista bio skoro pa idealan za Evropsku prestonicu kulture) – zna se kako. Radikalski oštro.

Sve što se može poćiriličiti, srbizovati po radikalskoj meri (znači poprostačiti i oskrnaviti), u sve institucije – naročito tamo gde se vrti novac poreskih obveznika – instalirati radikalski (naprednjački) kadar bez obzira na falš kompetencije (lažne diplome i moralna mizerija onih koji imaju validne diplome ali nemaju obraza).

E sad, tu je mali problem – kako pred birokratizovanim Evropljanima donosiocima odluka zabašuriti nepatvorenu radikalštinu, kako izigravati evropejstvo, otvorenost i kosmopolitizam, kako uveriti strance da je preobraćenje šešeljevaca u evropejstvo stvarno, a ne pritvorno? O tom licemerju – o hiper licemerju njihovog gurua Vučića – mogli bi se pisati eseji.

Bilo kako bilo, u središnjici smo godine Evropske prestonice kulture. Nekako se skrpilo programskih „događanja“ pripremanih tako da se u njima kojim slučajem ne bi otvorila neka po Novi Sad – po njegovu nekad osobenu kulturu i srednjoevropski identitet – više nego traumatična pitanja: sveopšto poprostačenje, primitivna srbizacija i zatiranje nekada skoro na svakom koraku vidljivih multikulturnih srednjoevropskih vrednosti. O urbanističkom haosu i sistemskoj korupciji koje razaraju socijalnu i kulturnu strukturu grada, koje razaraju egzistencijalni i naročito moralni poredak, da se i ne govori. Oko toga ćutati i samo ćutati, ili – ako se ta pitanja slučajno nametnu – uporno sve činjenice pobijati. Ako i to ne pomaže, pribeći oprobanom radikasko-naprednjačkom maniru uporne zamene teza. On te pita jedno, ti mu pričaš nešto skroz drugo. Pa ko duže izdrži.

Na u vrele julske dane kultnom mestu grada, šetalištu kraj Dunava nazvanom po Jovanu Dejanoviću – čuvenom gradonačelniku pod kojim je Novi Sad izrastao u velik i uglavnom planski sređen grad (koji je, Jovan Dejanović, uzgred rečeno bio antipod radikalštine i naprednjaštine ali su oni, šlepajući se uz njegovo ime i ugled, šetalište nazvali po njemu) – istaknuti su panoi koji građanima šalju je l’da didaktičke i moralne poruke.

Biće da su poruke pre svega namenjene strancima, kojih u ove dane ima dosta što zbog Egzita, što zbog vremena godišnjih odmora. Cilj poruka je očito izigravati kosmopolitizam, prosvećenost, izigravati humanizam. A zapravo cilj je zabašuriti radikalsko-naprednjački nacionalizam, šovinizam, prostakluk i zlo koje je ta ideologija – u simbiozi sa Miloševićem – sejala i do danas seje na prostorima ex-Jugoslavije.

Šta je ako nije licemerje, kad se na jednom panou – na šetalištu kod ulaza na plažu Štrand – građani podsećaju na holokaust i zlo koje holokaust simbolizuje ? Zašto licemerje? Zato što se spominje holokaust, opšte mesto o zlu, o onečovečenju, znano ne samo u Evropi nego globalno, a u Evropskoj prestonici kulture nigde se apsolutno ne spominje ovdašnje zlo na koje preba podsetiti kako ovde moralno obamrle građane, tako i slabo upoznate strance.

Ovih julskih dana, na primer, obeležena je godišnjica genocida u Srebrenici izvršenog pod srpskim znamenjima, o čemu ovde postoji uporna zavera ćutanja i negiranja a skoro čitava Evropa 11.jul obeležava s pijatetom sećajući se žrtava.

Nije li dakle licemerje u Evropskoj prestonici kulture markirati opšte mesto o holokaustu, a prećutati i reč jednu ne reći o zlu počinjenom u naše ime na samo stotinak i nešto više kilometara od ugodnog novosadskog šetališta?

Nije li licemerje opominjati na holokaust, a jednom rečju ili simbolom ne podsetiti na zločin ubistva tuzlanske mladosti: njih 75 pobijenih eksplozijom jedne namerno ispaljene granate u centar grada 25. maja ’95.godine?

Nije li licemerje likom na panou podsećati na Vili Branta, koji je smogao snage za pokajanje zbog zla nacista počinjenog pod Hitlerovim režimom u nemačko ime, a tolerisati sijaset murala i grafita u Novom Sadu posvećenih osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću koji se slavi kao heroj ili zbrinjavanje ratnih zločinaca u Srbiji, pa i u Novom Sadu, između ostalih i generala vojske RS Đukića koji je u BiH osuđen zbog pobijene tuzlanske mladosti, ali je iz izbegao u Srbiju (u Beograd) koja ga je primila i brine o njegovim spokojnim penzionerskim danima?

Šta je sve to, ako nije licemerno prikrivanje radikalštine?

Na jednom panou – valjda glumeći evropejstvo – istaknuta je Kišova dijagnoza nacionalizma kao pojedinačne i kolektivne paranoje, a valjda se nigde tako prezicno ne može potvrditi istinitost Kišove tvrdnje kao u naprednjačkoj-radikalskoj ideologiji i praksi.

Kraj spomenika žrtvama racije koje su januara ’42. pobili mađarski fašisti – pokazuju se slike spomen obeležja u Norveškoj gde je bio logor za jugoslovenske internirce (na panou piše srpske), a nema ni jednog podsećanja na masovne grobnice žrtava zločinstava izvršenih pod srpskim znamenjem iz ratova ’90-tih.

Spomenimo samo najveću masovnu grobnicu za Bošnjake i Hrvate – Tomašicu kraj Prijedora – ili masovnu grobnicu za pobijene Albance u Batajnici, u hladnjačama dovezenih sa Kosova pa gurnute u Dunav, a kad se to nekako otkrilo, leševi su tajno prebačeni i pobacani u masovnu grobnicu na policijskom poligonu, e da bi se zločinstva – o kojima se ovde do danas ne govori, o kojima vlada zavera ćutanja – sakrila po logici nema tela žrtava, nije bilo zločina.

Evropska prestonica kulture izigravajući evropejstvo i otvorenost, izigravajući humanizam, odlučila se da panoima odašilje moralne poduke, a o zlu takoreći tik pored nas, kojem smo bili savremenici – neki i saučesnici – sramno ćuti.

(Autonomija)