O vladajućem režimu, replici zla iz 90-tih, manje-više sve je već rečeno. Ovde je reč o opoziciji  i potrebama njezine kritičke opservacije. Bez cipelarenja, ali i bez pardona prema vrednostima za koje se opozicija zalaže.  

Od kada je u Srbiji na jedvite jade obnovljen višepartizam 1990. i od kad je atrofirani monoideološki poredak dotadašnju klasnu ideologiju zamenio militantnim nacionalizmom srljajući u ratno zlo, deo ozbiljne nenacionalističke javnosti nije blagonaklono gledao na kritički odnos prema opoziciji Miloševićevom režimu. Govorilo se da je pored Miloševićevog brutalnog odnosa prema njoj, kakva god da je bila, neumesno u opoziciji tražiti dlaku u jajetu jer ionako trpi režimsku harangu. Drugim rečima, od Miloševićevog vremena – a tako je do danas – govorilo se da nije moralno, nije politički pragmatično, pored režimskog terora opoziciju cipelariti i iz vanrežimskog polja. Time se, je li, direktno ide na ruku brutalnom režimu i onemogućava demokratizacija Srbije. Možda je to donekle i tačno, ali strateški gledano time se fatalna bolest Srbije – dubinski nacionalizam i konzervativizam koji su  proželi bezmalo svu političku, intelektualnu, kulturnu i naročito crkvenu elitu – održava u zaštićenoj niši opozicije, ako je  ona lišena kritičke opservacije. Truležni  pragmatizam – gledanje kroz prste opoziciji bez obzira na njene programske anahronizme i gluposti – neminovno  dolazi na naplatu. Nelečeno manje zlo, kad se dočepa vlasti, brzo izraste u veliko. Opozicija koja na ovaj ili onaj način boluje od iste bolesti kao i onomad Miloševićev a sada Vučićev režim, kad-tad će doći na vlast. Šta se dobija smenama na vlasti od iste bolesti zaraženih vladajućih i opozicinih kasti, pokazuje postpetooktobarska Srbija. Oni koji se ne libe da na dosledan način imaju kritičan odnos i prema glupostima vlasti i prema glupostima opozicije, od dela nenacionalističke javnosti smataju se ’korisnim idiotima režima’. Je li to baš tako?

O onovremenoj opoziciji Miloševićevom režimu izlišno je sada govoriti. Može samo toliko, da se upozori kako se iz njenih pre svega programskih sadržaja, iz njezine obuzetosti nacionalizmom bez obzira na različite načine njegovog manifestovanja – čast izuzecima – kao i Miloševićev režim,  ništa nije naučilo. Ne učiti iz  grešaka prošlosti ne odnosi se danas samo na opoziciju Vučićevom režimu, odnosi se na celokupno srpsko društvo. Neizvlačenje pouka iz zabluda prošlosti je tragedija Srbije.

U Srbiji opterećenoj mračnim nasleđem 90-tih i u vlasti, i u opozicji (čast malobrojnim marginalizovanim izuzecima) ne postoji ni hrabrost, ni odlučnost da se to nasleđe koje davi društvo razumno rešava. Ne postoje realistične vizije oslobađanja teškog balasta rđave politike, što opterećuje i sadašnje i što će opterećivati ko zna koliko budućih generacija. Ozbiljnoj opoziciji, prosvećenoj opoziciji, to bi trebalo da bude izazovno polje gde će pokazati radikalan otklon od zabluda i pogubne mitomanije. Ko je među sadašnjom opozicijom na tom tragu? Manje-više sve je to – dakako kao i vlast – na ovaj ili onaj način još u glibu devedesetih.

Ko od opozicije na primer nudi rešenje problema nad problemima, kosovskog problema, polazeći od realnosti a ne od oveštalih gubitničkih mantri „Kosovo je srce Srbije“? Ko ne ignoriše činjenicu da je Kosovo rđavom politikom za Srbiju – uprkos preambuli Ustava – davno izgubljeno? Ko od njih shvata da sumanuto održavanje statusa quo Srbiju skupo košta i da će je – bude li se insistiralo na održavanju problema u zaleđenom stanju – tek koštati? Fraze i opšta mesta o demokratiji, boljem životu, borbi protiv kriminala i korupcije ništa ne znače, ako se onaj ko o tome govori budalasto drži „nacionalnih crvenih linija“ kao okamenjene dogme koju su izvikali nacionalisti upropastitelji. „Nacionalne crvene linije“ su defakto odbrana Miloševićevog nasleđa. Kako se opozicija Vučiću odnosi prema tom nasleđu?

Ne ulazeći šire u detalje budalaština opozicionih programa krojenih po formi što tvrđeg, što mekšeg kleronacionalizma, izdvojimo zalaganje nekih parlamentarnih stranaka da se o pitanju prihvatanja dogovorenog(???) rešenja o Kosovu u Srbiji organizuje referendum. Da, jelda, narod kaže šta o tome misli. Crkva (SPC) – koja je ovakva kakva je glavno sidro nacionalizma i konzervativizma – o tome se rezolutno oglasila da se ni defakto, ni de jure ne sme odustati od Kosova. Opsenari zamišljaju da je Kosovo još u Srbiji. Iz parazitske pozicije i nebrige šta će biti sa Srbijom, crkva odbija suočavanje sa realnošću, sa defakto i de jure nezavisnim Kosovom, šta god o tome mislila Srbija i SPC.

Onima koji traže referendum na pamet ne pada da, recimo, traže referendum građana kojih se to najviše tiče, onih negde blizu dva miliona stanovnika Kosova koji su kao srce Srbije. Ili je za nacionaliste samo teritorija Kosova srce Srbije, a ne i Albanci kojih je na Kosovu oko 90 procenata? Oni traže referendum samo u Srbiji – i među Srbima na Kosovu – iz udobnih populističkih pozicija pa da posle takvog referenduma i dalje na tarabi slavodobitno piše „Kosovo je srce Srbije“. Štono se kaže: realan život drumom, nacionalistički opsenari šumom.

Iracionalan odnos prema kosovskom problemu samo je deo infantilnosti opozicije. Doduše, ne svih na isti način budalisanja. Tu je bolesno rusofilstvo (putinomanija), mržnja prema zapadu i njegovim vrednostima, njegovim integracijama (ima nekih razlika među strankama); tu je nepoverenje i neretko sumanuto podgrevanje mržnje prema susedima i skoro unisono neskrivena pretenzija za paternalizmom nad Srbima koji žive u susednim državama. O odnosu prema nedavnoj ratnoj prošlosti i na ovaj ili onaj način čuvanju Miloševićevog nasleđa, da i ne govorimo.

Mogu li razumni ljudi, oni koji misle dobro Srbiji i čitavom regionu, ostati ravnodušni pred očitom političkom bolešću onih koji će kad-tad zameniti Vučićev režim? Treba li o njihovim programima i vrednostima javno govoriti i na gluposti upozoravati? I ako se dobronamerno upozorava, je li to cipelarenje opozicije? Kako god to neko shvatio, reč je o tome da se o rđavim stvarima koje utiču na život ljudi, na život zajednice, u suštini o zlu kao takvom, bilo da je reč o vladajućem(im) režimu, bilo političkoj opoziciji, bilo intelektualnoj, crkvenoj, kulturnoj i inoj zajednici, mora govoriti. To je moralni imperativ, taman neko kritičare rđave stvarnosti opozicije maliciozno naziva ’korisnim idiotima režima’, što je besmislica po sebi.  

(Autonomija, foto: Wikimedia)