Takva je prema građanima – onima prvog i onima drugog, odnosno inog reda – Srbija. Doduše ne od juče, ali od kad u svemu Srbijom gospodari jedan čovek, pogotovo je takva.

Zaslugom katastrofalnih gluposti, zaslugom svojih elita – sram bilo školovanih ljudi što su dozvolili da gluposti zacare nad razumom – Srbija je dotakla dno. I u egzistencijalnom, i u moralnom smislu. Kad se razori društvo i država, kad se pogube konci i kad zacare gluposti, drukčije i ne može biti. Izabranima – onima koji imaju potencijala da kako-tako priprete vlastodršcima – Srbija je izdašna majka. Boraniji – onima od kojih brutalnoj vlasti ne preti opasnost – okrutna je maćeha.

Podsetimo se na mudrog Valtazara (Baltazara) Bogišića – što se grbo rodi, ni vrijeme ne ispravi. Nigde se to valjda ne može pokazati tačnije, kao u slučaju mutnih (polu)tajnih ugovora koje su srpske vlasti – mimo uvida javnosti, mimo ili uz bitno narušavanje zakonskih procedura – sklapale i sklapaju sa stranim investitorima.

Navodimo samo kardinalne primere: prodaja mimo tendera NIS-a (i čitavog preskupog gasnog aranžmana pogodnog za korupciju enormnih razmera) ruskim državnim kompanijama, pod kontrolom Putinovih oligarha (budalast i preskup greh Koštunice i Tadića koji dolazi i tek će doći na naplatu); dovođenje Fijata u Srbiju bez javno obznanjenih uslova (nepoznata prava i obaveze ugovornih strana, državne subvencije, poreske olakšice Fijatu, nadležnost sudova u slučaju sporova i sl. – greh Tadićeve infantilne vlasti); dovođenje južnokorejskih firmi pod takođe javnosti nepoznatim uslovima (obaveze države, obaveze stranih firmi, regulisanje rizika poslovanja – Vučićev model dovođenja stranih investitora); smutno ugovaranje velikih poslova sa Kinom (Smederevo, Bor, Majdanpek, Zrenjanin, veliki radovi na putnoj infrastrukturi – autoputevi, železnice, mostovi – Vučićeva od očiju javnosti sklonjena posla)…

Veliki državni poslovi ugovarani su i ugovaraju se mimo procedura koje su obavezujuće u uređenom delu sveta – u EU pre svega, kojoj Srbija navodno teži. Tako ugovarani poslovi su Eldorado za korupciju koja razara društvo. U takvim državama zaštićeni pojedinci i interesni lobiji obe šake drže u medu. Znamo kakvo je pravosuđe u Srbiji.

Vratimo se na građane prvog i drugog reda (postoje i oni trećerazredni, skrajnuti i zaboravljeni životare u nedođijama kako znaju i umeju). Vratimo se izabranima i – što’no se žargonski kaže – boraniji i odnosu države prema njima.

Radnici Fijat Srbije iz Kragujevca ne snose odgovornost za ugovoreni aranžman dolaska Fijata u Srbiju. Na njima je bilo da rade poverene im poslove. Na menadžmentu, na upravi firme – većinski zastupljeni predstavnici Fijata, manjinski predstavnici države Srbije – je bilo da obezbedi održivo poslovanje. Međutim, projekat je doživeo kolaps. Ostati na samo jednom modelu automobila, za bilo kojeg proizvođača automobila znači neminavno ključ u bravu, stečaj. Javnost ne zna ko je u ovom – po svemu po Srbiju preskupom projektu – zakazao. Država Srbija ili Fijat (sada uklopljen u konzorcijum Stelantis).

Obećava se novi model automobila, ali tek za dve godine. Lipši magare do zelene trave. Veliki broj radnika je proglašen tehnološkim viškom, a onima koji su zainteresovani da ostanu u fabrici kad krene proizvodnja novog modela, ponuđen je dvogodišnji rad u inostranstvu. Dobro organizovani radnici su se pobunili, zapretili blokadom Kragujevca, Beograda, na jedan dan – na nekoliko sati – blokirali su autoput kod Sava centra, odbili su nastavak jalovih razgovora sa zakonski nadležnim a de faktom nenadležnim ličnostima (ministarka industrije, ministar finansija, predsednica Vlade) i uputili se pravo kod zna se koga – kod onog kod kojeg su u Srbiji, mimo svih zakona i ustava, i nož, i pogača. Za samo nekoliko dana od Vučića, koji se opsesivno plaši ulice protiv njega, dobiše skoro baš sve što su tražili.

U odnosu na druge radnike – u odnosnu na stotine hiljada drugorazrednih građana koji su u drugim državnim firmama ostajali bez posla – dobiše dobre otpremnine, neki zaposlenje u drugim državnim preduzećima bez obzira trebaju li tim preduzećima ili ne, dok su oni koji su prihvatili da rade u inostranstvu dobili za to povoljnije uslove. Glavni mag Srbije im je sve to obezbedio na račun svih poreskih obveznika, razume se.

Da se razumemo – radnike i sve zaposlene treba pomoći, ali jednako sve, a ne samo one koji rade u privilegovanim preduzećima poput recimo namenske industrije, elektroprivrede, Telekoma, onih – posebno privilegovanih – zaposlenika u Službama bezbednosti gde su uposlenici čak i iznad prvog reda, oni su građani ekstra reda. Treba li podsećati na njihovo, kao i zaposlenicima u vojsci i policiji – u pretorijanskoj gardi režima – obezbeđenje stanova po ekstra privilegovanim uslovima, što je nemoralno, što je de fakto kriminal u odnosu na sve ostale građane.

Privilegovano obezbeđenje stanova ili drugih nekretnina bilo kome uvek je izvor manipulacija. Mnogi zaposleni iz navedenog reda ekstra građana, stambeno već obezbeđeni – manipulacijama i falsifikatima dočepali su se novih nekretnina po, mediji izveštavaju, prosečnoj ceni od 500 evra po kvadratu, da bi ih odmah čim su nekretnine (stanovi) završene rentirali po toj i većoj mesečnoj rati. Ako u državi zaista treba nekog stimulisati za rad najodgovornijih poslova, to se rešava kroz plate ili beneficirani staž a ne privilegovanim rešavanjem stambenih pitanja. Rešavanje stambenog pitanja mora biti jednako za sve građane – tržište nekrektnina za sve – a stimulacije za poslove od posebnog značaja regulisati kroz druge javno obznanjene vidove. Društva koja ne počivaju na tim principima su kriminalizovana društva.

Zbog načina i brzine rešavanja njihovih problema radnici Fijat Srbija očito pripadaju izabranima. A šta je sa radnicima – na primer –iz propalih državnih preduzeća iz Kuršumlije, koji godinama ne mogu da ostvare svoja prava sudskim odlukama potvrđena i konačno dobiju plate koje su im ostale dužne firme otišle u stečaj? Nekidan su – njih stotink od oko 900 oštećenih – stupili u štrajk glađu u prostorijama skupštine opštine, apelujući na predsednika Srbije da i njima – poput radnika Fijat Srbije – pomogne da dođu do pravde. Hoće li i njima izaći u susret tako hitro i tako povoljno, kao radnicima Fijat Srbije, radnicima prve kategorije, ili će ih ignorisati jer pripadaju radnicima druge ili ine kategorije, odnosno boranije koja mu ne može ugroziti rejting, jer boranija nema moći da blokira autoput u sred Beograda?

Takvih kao što su bespomoćni radnici iz kuršumlijskih propalih preduzeća u Srbiji je stotine hiljada, čiji problemi – problemi boranije – ni izbliza nisu tako brzo i tako povoljno rešavani, kao što se rešavaju problemi izabranih firmi (ovde nekih navedenih). Srbija je – njezina korumpirana vlast – prema izabranima zaista izdašna majka, a prema boraniji je okrutna maćeha. Ko ne veruje, neka pita bivše radnike recimo Severa iz Subotice, Pobede, Jugoalata i Jugodenta iz Novog Sada (a u ovom gradu, kao i u drugim mestima Srbije, ima ih još iha, ha takvih), DMB, IMR iz Rakovice, Goše iz Smederevske palanke, MIN- a iz Niša… Daleko bi nas dovelo nabrajanje.

(Autonomija, foto: Pixabay)