Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Ne radi se ovde o Đokoviću, o nama je reč

Autonomija 08. jan 2022.
3 min čitanja

O tome kako bizaran slučaj, u kojem je akter obogotvoreni sportista, kao na dlanu pokazuje sliku današnje od iracionalizma i samoobmana obolele Srbije. Moglo se o tome čitati na ovom portalu, razumno se o tome pisalo, pa ipak, zbog poražavajuće slike Srbije oko tog slučaja, evo još ponešto. Recimo odmah da ovde u prvom planu nije toliko Novak Đoković, koliko društvo i država iz kojih potiče. Naravno da će biti reči i oko toga, kako je Đoković žrtva navedene bolesti kojoj i sam nije odolio. Nepromišljenost, neodgovornost, bahatost i banalnost – naziv je bolesti Srbije, koja je dugotrajnim trajanjem razorila društvo i u rđavu poziciju dovodi mnoge svoje talentovane izdanke.

Đoković je dakle zadržan u karantinskom smeštaju – ne u zatvoru, kako se ovde odmah dramatizuje – dok mu se ne reši žalba na zabranu ulaska u Australiju uzrokovanu nedostatkom adekvatne dokumentacije propisane od strane te države povodom Covid pandemije. To je u skoro unisonom besu na noge diglo Srbiju, potisnuvši ne u drugi, nego u deseti plan, silne po život građana kud i kamo važnije probleme u kojima Srbija grca (zbog ovog božićnog poklona Vučić i kamarila prezadovoljno trljaju bradu).

Sprovođenje zakona od strane državnih organa Australije – možda i njihovom greškom nejasane situacije, jer Đoković navodno ima potrebno medicinsko izuzeće potvrđeno od tamošnje teniske organizacije – ovde se doživljava kao atak na svetinju Srba i Srbije, doživljava se kao mrzilačka zavera protiv Đokovića jer je Srbin, e kako bi se pogodovalo njegovim konkurentima i konačno ga se detroniziralo sa teniskog trona, čime bi se naudilo Srbiji protiv koje se Zapadni svet je l’ da urotio. Treba li reći koliko se takvim glupostima Srbija po ko zna koji put bruka pred svetom, treba li reći koliko takvim glupostima Srbija i euforijom pogubljeni navijači de facto bacaju ljagu i na Đokovićev ugled, čemu je – istine radi – Đoković sam najviše doprineo i doprinosi. Kako je T. Pančić jednostavno napisao – dečko, trebao si se vakcinisati. Ili sa nepouzdanom dokumentacijom ne kretati na dalek put.

Od hladne glave, promišljenosti i lične odgovornosti nema pouzdanijeg oslonca i u usponima i u padovima, ne samo velikim sportistima, nego bilo kojoj uspešnoj i svetski poznatoj ličnosti. Kao i običnim smrtnicima. Ovo čemu ovih dana svedočimo daleko je od bilo kakve pomoći teniseru. Naprotiv, sve to nanosi štetu i ruši ugled i njemu, i njegovoj porodici, i Srbiji, i svima koji oko toga prave halabuku.

Aktuelni slučaj sa Đokovićem treba da podseti na nešto drugo, na nešto šire i za uspešne osobe poreklom iz Srbije koje su se u svetu afirmisale u bilo kojoj delatnosti – na nešto ozbiljnije. Od takvih ličnosti Srbija kakva je danas očekuje da svoje uspehe i postignuća u svetu koriste za pranje obraza i spašavanje časti Srbije, da svojim uspesima kompenzuju sve njezine – rđavom politikom koja traje više od trideset godina – uzrokovane poraze, frustracije i jade. Preveliki se teret tim uspešnim osobama tovari na pleća. Stavljaju se pred nemoguću misiju. Ovakvoj Srbiji je van pameti prosta činjenica da se čast, obraz i ugled bilo kojeg naroda i države mogu obezbediti isključivo razumnom i ogdovornom politikom, sređenim društvom u kojem se između ostalog – kao u Australiji na primer – poštuju zakoni bez izuzetaka, a ne tavorenjem u razorenom društvu u kojem caruju prostakluk, bezakonje i kriminal.

Pred u svetu uspešnim pojedincima poreklom iz Srbije, kojima se nemoralno nameće breme spašavanja ugleda i časti nacije i države, tri su mogućnosti: pomiriti se sa nametnutimn teretom, prihvatiti ga pa se pod njim slomiti i neminovno završiti u banalnosti; jasno i glasno se distancirati od nemoralnih ambicija koje im na leđa tovari propala politika, što sa sobom donosi status nacionalnog otpadništva i prezir; cinculiranje između navedenih opcija, što donosi nelagodu i duboko narušava samopoštovanje. Drugih alternativa nema.

Mnogi uspešni pojedinci zbog raznih razloga pristaju na prvu opciju, pristaju na nemoguću misiju spašavanja časti i obraza nacije i države, dok istovremeno čast i obraz nacije i države krimnalna politika ruži na sve načine. Nemoguća misija nameće se naročito sportistima i umetnicima – zbog njihove popularnosti – pa šta ko od njih od navedenih alternativa izabere. Pred tim ispitom mnogi emotivno pucaju i padaju. Svedočimo li upravo jednom takvom padu?

(Autonomija, foto: Pixabay)