Prođe inat parada nacionalističkog prostakluka i kiča u Banjaluci i Istočnom Sarajevu. Prođe pokušaj maskiranja jada i bede Republike Srpske glamuroznim mimohodom policije (paravojske), vatrogasaca, boračkih udruženja, golubara, Putinovih Noćnih vukova, njihovih srpskih kopija  i kojekoga, glavnom ulicom onog što se perverzno zove Istočnim Sarajevom.

Prođoše svečane akademija i liturgija, doduše ovog puta bez patrijarha SPC koji je neizostavan u svim ovakvim nacionalističkim drskostima i budalaštinama. Ne sam Porfirije, da se razumemo, on smerno nastavlja tradiciju prethodnika. Podržavaocima zla je  podeljeno ordenje paradržave, uručene su nagrade i priznanja. Nije se škrtarilo, nedostajuće pare nadomestiće Beograd, odnosno poreski obveznici Srbije. Prođe 9. januar, Dan RS, koji se obeležava kao je l’ da biblijsko svetlo slobode srpskog naroda BiH koju mu donesoše Karadžić, Mladić, Krajišnik, Plavšićka, Ekmedžić i drugi haški uznici, uz kreaciju i bratsku pomoć s istočne strane Drine. 

Prođe prkos obeležavanje dana koji – maknemo li se ma i za jotu od nacionalističke paranoje – znači dan početka civilizacijskog sunovrata BH Srba, u šta su bezdušno gurnuti sa strane. U zlo, samosatiranje i veliku sramotu zbog brutalnog napada na susede nesrbe, gurnuti su od beogradskih centrala, e da bi se je l’ da i u BiH zaokružili i krvlju markirali „srpski istorijski prostori“.

Tamošnjim Srbima – jednako kao i onima u Hrvatskoj, Crnoj Gori i na Kosovu – beogradski velikodržavni kartografi namenili su ulogu terenskih izvođača radova u sumanutom projektu objedinjavanja „srpskih istorijskih prostora“.

U Hrvatskoj je taj projekat krahirao, pretenciozni kartografi  grdno su se preračunali precenjujući svoje, a nadmeno potcenjujući hrvatske državotvorne identitetske snage i potencijale. Kako su tamo, u Hrvatskoj, prošli nesrećni izvođači objedinjavanja „srpskih istorijskih prostora“, dobro je poznato. Ili se možda zaboravilo, što je u neprolaznom nacionalističkom pijanstvu sasvim moguće. Štaviše, prirodno. 

Istu nadmenost koju su pokazivali prema Hrvatskoj, fanatizovani beogradski kartografi opsednuti „srpskim istorijskim prostorima“ pokazuju i prema BiH, Crnoj Gori i Kosovu. Nije reč o tome da u tim državama s drugim narodima ne žive i Srbi. Reč je o tome što megalomanski kartografi te prostore, ili njihove delove, tretiraju ekskluzivno srpskim, te ih kao takve nastoje podvesti pod ekskluzivnu srpsku jurisdikciju, ne hajući je li to moguće i koliko taj avanturizam  košta narod(e).

Ta ludost, kao što znamo, ne prolazi bez puno krvi i velikog zla. Kako će proći izvođači radova u navedenim susednim zemljama na objedinjavanju  „srpskih prostora“ – ako se od ludila ne odustane, a trenutno je stanje ni rata ni mira – tek ćemo da vidimo. Ako se projekat zla nastavi, sva je prilika da neće proći bolje od nesrećnika na istom zadatku u Hrvatskoj. Ako ih, daleko bilo, zadesi ista sudbina – a zadesiće ih ako se ne promeni pre svega pogubna beogradska nacionalistička paradigma – da li će i onda kartografi koji bi u srbovanju  smerali što ’no se kaže do Tokija, proći kao i onda kad im je projekt u Hrvatskoj krahirao? Dlaka sa glave nije im falila, a ponajviše njihovim zaslugama Srbi u Hrvatskoj su doživili katastrofu. 

Ako se to desi, biće to još jedan dokaz šta se događa narodu kad njime zagospodari ološ opsednuta mesijanstvom i, dakako, pljačkom. Događalo se to i većim i bogatijim narodima od Srba. Ne događa li se to civilizacijsko posrnuće danas s Putinovom Rusijom, po takoreći istom modelu kao i kod Srba (objedinjavanje „ruskih istorijskih prostora“)? 

To što radi i kako se ponaša Milorad Dodik koji je kabadahijski zajahao srpski narod u BiH – u RS pre svega, kao i Vučić u Srbiji – malo je reći da je skandalozno. To je zločinstvo. Istina bez krvi i razaranja, ali bude li nastavio da se ponaša kako se ponaša, ni to nije isključeno. On je, da prostite, svoju guzicu i guzice svojih bližnjih obilato obezbedio na sigurnim lokacijama, poput nekadašnjih prvaka takozvane Republike Srpske Krajine, koji su se u ludosti bahatili svojevremeno i u Kninu tapšani i svesrdno podržavani od bande na vlasti u Beogradu, budući da su od nje tamo i instalirani.

Kakav god da je Dodik i kakva god da mu je u RS politička alternativa –  a uglavnom je nažalost nikakva, ogrezla u Karadžić-Mladićevskoj bolesnoj idolatriji poneka i gore od Dodika, čemu svedoči mladi gradonačelnik Banjaluke D. Stanivuković, nekad zvezda Dodikove opozicije  –  ne znači da nevolje i nesreće BiH dolaze iz Banjaluke. Sva banjalučka vladajuća i opoziciona bulumenta, sav taj nacionalistički i klerikalni pročetnički bašibozuk, taj nesrećni usud srpskog naroda BiH (dakako i Srbije), na daljinskom je upravljaču Beograda. I Moskve. To – za sada – određuje sudbinu BH Srba i to je ono što davi BiH, ne dajući joj da ljudski prodiše.

Dok god se Beograd ne oslobodi od zla  nacionalističkih fantazama i anahronog klerikalizma, dok god u njemu ne prevlada razum i odgovornost pre svega prema sudbini srpskog naroda – koji je zbog zarobljenosti kleronacionalističkim zlom u očajnoj situaciji i svekolikoj pogubljenosti, dok god ne spozna vlastitu odgovornost i prema sudbini susednih naroda – iz njega će preko daljinskog upravljača u Banjaluci  (u Crnoj Gori, na severu Kosova) isijavati zlo kao trajni izvor nestabilnosti i nesređenosti BiH, odnosno Crne Gore i Kosova. O nesređenosti i rasulu Srbije da i ne govorimo.

Posle svake bezočne drskosti i prizivanja novog zla iz političke Banjaluke, povika je s razlogom na onog ko zlo priziva, na  Dodika. A zapravo nacionalistički Beograd (i isti takav Kremlj) je taj koji Dodikovim rukama BiH drž za vrat i steže. Što bi se reklo, povika na vuka, a lisica meso nosi.

(Autonomija)