Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Militaristički snovi despotskog uma

Autonomija 19. jan 2024.
4 min čitanja

Ne pitajući za cenu obmana

U strukturi autoritarnog i totalitarnog (despotskog) uma, dominira patološka volja za moć. Intezitet patologije razvrstava te umove u autoritarne i totalitarne, sa ne baš jasnom linijom razdvajanja. Da pojednostavimo, autoritarni um, kad se dočepa vlasti državu i društvo bi da svede na kasarnu, a totatlitarni bi da ih svede na logor. U tome je otprilike razlika među njima. Autoritarna volja za moć imanentno teži da dosegne veću, totalitarnu poziciju, koliko god joj okolnosti dozvoljavaju. Obrnuto – da totalitarna moć teži da pređe u autoritarnu, blažu, ili pak da odustane od nekontrolisane moći – je isključeno. Mirnim putem to se ne događa. Reteriranje sa autoritarne i pogotovo totalitarne moći pod bilo kakvu kontrolu – demokratskim ili, u gorem slučaju, revolucionarnim promenama – patološki umovi doživljavaju kao lični slom. Za njih je to, što bi se reklo, smak sveta.

U razuđenoj nomeklaturi sredstva koja obezbeđuju uspostavljanje i održavanje nedemokratskih poredaka, autoritarnih, totalitarnih – populistička ideologija, kontrola javnog mnenja (stroga kontrola medijskog prostora), potčinjavanje institucija, neinstitucionalno raspolaganje javnim finasijama, itd. – najviše mesto zauzima potpuna režimska kontrola snaga prinude (vojska, policija i sigurnosne služe, tajne službe). Nedemokratski režimi od njih, kao i od verskih zajednica koje se – u parazitskoj egzistenciji vođene hedonizmom i vlastoljubljem, sližu sa režimom – prave kultove, obezbeđujući im razne privilegije za račun bespogovorne lojalnosti. Svedočimo tome ne od juče u Srbiji.

Nominalno demokratske poretke sa parlamentarizmom i višestranačjem (ne samo Srbija, Mađarska), a realno nedemokratske (mutirali u de fakto jednopartizam sa vođom na čelu), karakteriše jačanje duha militarizma, klerikalizma, duha konzervativizma. U ateističkim varijantama nedemokratskih poredaka (primer Severne Koreje), duh klerikalizma zamenjuje duh brutalne navodno klasne (negde i rasne) ideologije.

Gde je Srbija u tom kolopletu?

Suočena sa razobličenom izbornom pljačkom, sa masovnom krađom izbornih glasova korišćenjem lopovsko-banditskih metoda, vlast u Srbiji – njezino sve i svja Vučić – u javnost plasira bombastične koske, e da se pažnja javnosti usmeri sa izbornog banditizma na budalaštine plasirane za lakovernu javnost. Jednu od njih formalno je obznanio Miloš Vučević, ministar odbrane i odnedavno predsednik de fakto Vučićeve privatne SNS. Bespogovorni Vučićev trbuhozborac Vučević, obznanio je da je u Srbiji nužno vratiti obavezno služenje vojnog roka. Zbog je l’ da svog dostojanstva i nacionalnog ponosa, zbog svog slobodarstva, Srbija i srpstvo su sa svih strana ugroženi od ala i vrana. Da bi trbuhozborčeva najava dodatne militarizacije Srbije bila što uverljivija, da bi dobila dodatnu težinu, poziva se na stav Generalštaba Vojske Srbije. Onog generalštaba koji – zakićen odlikovanjima – prečesto poput krpenih lutaka kao pokisao stoji iza ministara tipa Aleksandara Vulina, Bratislava Gašića, Zorana Đorđevića i sličnih stručnih i moralnih gromada, Vučićevih izabranika (žalosna nam majka i nama, i vojsci, i odbrani države). Što bi se reklo, sve moj do moga onih što se u Vučićevom vilajetu rotiraju sa jednog na drugo ministarsko mesto. Uostalom, može li iko u Vučićevom vilajetu dospeti na neko važno i odgovorno državno mesto a da ne suspenduje vlastito dostojanstvo, mozak i jezik, a da ne suspenduje obraz? Onim veselnicima koji sve to poslušno urade ali baš vidljivo brljave i po meri autokrate, za utehu sleduju diplomatske službe i plandovanje na egzotičnim destinacijama.

Elem, u siromašnoj Srbiji javnost se bavi – najmanje stručna, od nje Vučić i vučićevci beže kao đavo od krsta – najavom vraćanja vojne obaveze. Koja je argumentacija za dodatnu militarizaciju, tim mokrim snovima autoritarnih i totalitarnih vlastodržaca? Ko zaista ugrožava Srbiju ovakvu kakva je, s koje strane joj preti opasnost? Susedi? Koji? Gde su argumenti – izuzimajući nacionalističke i klerikalne tlapnje – za to? Gde su ozbiljne studije lokalnog, regionalnog i globalnog bezbedosnog stanja, kud smeraju bezbedosni izazovi? Budalasto – zapravo populistički, promiloševićevski, nacionalistički i proputinovski – izvikana i ’proglašena’ vojna neutralnost sa de fakto priklanjanjem Putinovoj Rusiji, nije ništa drugo nego samoobmana kafanskog nivoa. U najavi dodatne militarizacije nema traga ozbiljnih bezbedosnih studija i na bazi njih predloga strateških odluka. A šta drugo očekivati i od ministara onakvog spomenutog kova, koji se smenjuju na čelu ministarstva odbrane. I šta onda očekivati od onako servilnog generalštaba, koji u zavisnosti od političkih potreba vlastodržaca ad hok predlaže ove ili one mere ne obrazlažući ih iole suvislim razlozima?

Ako i izostavimo politikantsku nacionalističku trakavicu kako svi, posebno susedi sa svojim zapadnim je l’ da antisrpskim sponzorima ništa drugo ne rade, nego gledaju kako da što više ojade Srbiju i Srbe, da li se iko ozbiljno pita koliko će dodatna militarizacija (ako se usvoji), koštati građane Srbije? Kome će zbog toga biti smanjena davanja, ko će platiti cenu takve budalaste nepromišljenosti? Zdravstvo? Prosveta? Druge javne službe? Penzioneri? Socijalno ugroženi? Elementarno ulaganje u zastrašujuće zapuštenu ekologiju, u vapijuće potrebno sređivanje komunalne infrastrukture kako gradova, još više sela? Misli li iko na vlasti o elementarnom zbrinjavanju hiljada i hiljada staračkih domaćinstava prepuštenih takoreći samima sebi u zapuštenim ruralnim krajevima sve praznije Srbije?

Javnost od trbuhozborca Vučevića, kao ni od bilo kog drugog, nije čula zašto je postojeći sistem profesionalne vojske nedovoljan za Srbiju? Gde se podbacilo? U standardu njezinih pripadnika? U njegovoj neprivlačnosti mladim i sposobnim kadrovima ne samo zbog nestimulativnih primanja, nego zbog drugih razloga – zbog neadekvatne (kompromitantne) kadrovske politike, uzdizanja u hijerarhiji nesposobnih a servilnih, zbog raširene neodgovornosti i paraderstva, zbog javašluka i kriminala? Zbog nedovoljne i funkcionalno zastarele vojne opreme i naoružanja? Trbuhozborac o tome ništa ne kaže. Niti to ozbiljno problematizuju mediji pod režimskom kontrolom.

U suočavanju sa problemima realnog života, u šibicarskom begu od njih – čemu populistički pribegavaju autoritarni i totalitarni režimi kao modusu operandi – najlakše je ad hok izvaljivati budalaštine za zblanute mase, ne pitajući za cenu obmana. Autoritarci i totalitarci sanjaju militarističke snove – što veće, što snažnije i što poslušnije vojska, policija i tajne službe (dakako i servilna crkva) – osnov su neograničenog samovlašća, parazitizma i kreposti volje za moći.

A narod, a građani? Koji narod? Koji građani? Mislite na stoku sitnih zuba, rezonuju despoti, autokrati I totalitarci.

(Autonomija/foto: Pixabay)