Građane koji pate u despotijama muči pitanje – koliko traju despotski režimi? Koliko će u Srbiji trajati svevlašće Vučića i naplavine svega i svačega što SNS simbolizuje?

Načelan odgovor da trajanje autoritarnih i totalitarnih režima zavisi od ekonomskog i socijalnog stanja društva, od njegovog kulturološkog iskustva i konteksta međunarodnih okolnosti, neće puno utešiti one koji trpe despotiju.

Ima li bar malo pouzdanijih znakova koji bi označili približavanje kraja despotiji najgorih, koji bi građanima osnažili nadu u izbavljenje iz patnje? Ima, iskustvenih. To su vidljivi znaci sve ubrzanijeg i sve radikalnijeg gubitka čak i elementarne racionalnosti režima i njegovo srozavanje u potpunu banalnost; to je razobručeno propagandno proizvođenje fiktivne nasuprot realne stvarnosti. To su pouzdani znaci nezaustavljivog unutrašnjeg raspadanja (truljenja) režima, koji se definitivnom slomu približava onoliko brzo koliko je bezočnija njegova iracionalnost i propagandna bestijalnost.

Oni stariji i promišljeniji u Srbiji znaju o čemu je reč. Sećaju se gubljenja bilo kakvih kriterijuma Miloševićevog režima u propagandnom proizvođenju paralelne stvarnosti koja sa jadom i bedom realnog života nije imala blage veze. Bilo je to vreme sveopšteg beščašća. Opozicija je klevetana – izdajnici, soroševci, strani plaćenici, nacionalni izrodi koji hoće da ponize srpski narod. Pripisivane su joj enormne strane pare, izdajnički kontakti sa zapadnim zemljama, namera prodaje Kosova i Metohije, ponižavanje pred srpskim neprijateljima… Po Miloševićevoj propagandi, opozicija je spremala opšti haos i bezumlje.

Slušamo li to i danas? SPS-ovske, JUL-ovske i SRS-ovske laži su dosegle takav nivo bezočnosti da su postale kontraproduktivne za režim. Vremenom je sve više građana shvatalo da su klevetanja opozicije prevršila svaku meru i da su oni koji su se samoprozvali spasiteljima srpstsva i Srbije u stvari notorni lažovi i manipulanti. Bio je to znak nadolazećeg brzog sloma Miloševićevog režima.

Kako se Vučićev režim odnosi prema stanju u društvu, prema institucijama i demokratskim procedurama, prema ono malo profesionalnih medija, prema kritički intoniranim glasovima uglednih javnih ličnosti i građanskih udruženja, prema opozicionim strankama? Ubrzava li se i radikalizuje li se propagandna paranoja slično kao pred slom Miloševićevog režima? Po onome čemu svedočimo, ubrzava i radikalizuje, i to veoma evidentno.

Predizbornu kampanju za predsednika Srbije Vučić i trbuhozborci (na kojima bi mu pozavidio i Milošević), pokrenuli su bezočnim klevetanjem Vučićevih oponenata u izbornoj trci. Da bi se što više suzio medijski prostor za iznošenje kritike Vučića i njegovog načina vladanja, suspendovan je rad Narodne skupštine. Protivkandidati se po metodi Miloševićevih propagandista nazivaju smutljivcima, plaćenim enormnim parama nepoznatog porekla (neka se svetina glođe oko toga ko ih plaća), instruišu ih strane ambasade (neka se svetina i oko toga glođe, ruska ambasada se izuzima)… Protivkandidati jelda prizivaju haos i bezumlje, ako se dokopaju vlasti, izdaće svetinju Kosovo i Metohiju, poniziće srpski narod, na vlast će vratiti tajkune, proizvešće ukrajinski i makedonski scenario…

Baš na trabunjanju o ukrajinskom i makedonskom scenariju Vučićev režim sam sebi puca u noge. Nisu svi građani maloumni da ne znaju da je masovna pobuna građana u Kijevu i Skoplju bila uperena protiv korumpiranih autokratskih režima (kakav je i u Srbiji), a ne da su to bili scenariji organizovani izvan Ukrajine i Makedonije sa namerom da ih destabilizuju i razore. Primitivna zamena teza o građanskim pobunama u Ukrajini i Makedoniji koja se koliko vidimo i čujemo Vučiću i propagandistima čini efektnom, skupo će ih koštati. Ako ne na ovim, onda sigurno na sledećim izborima koje nećemo dugo čekati. Ne može se sve građane bezočno lagati sve vreme.

Klevetanje Vučićevih opozicionih protivkandidata na predstojećim predsedničkim izborima doseglo je nivo bezočnosti Miloševićevog režima pred slom. Da li će slom Vučićevog režima brzo uslediti, to ćemo viditi. Vidljivo je da je režim ophrvan strahom i da pada u paranoju.

Ključno pitanje je da li će Vučić i SNS ako izgube izbore, sada ili sledeći put, prihvatiti poraz i funkciju predsednika Srbije mirno prepustiti pobedniku, opozicionom kandidatu? To pitanje izaziva veliku zebnju.

(Autonomija, foto: Beta)