Nasilnici ne mogu bez razbijanja. Kad ne mogu razbijat komšiluk, razbijaju vlastitu kuću.

Ista politička brutalnost, beskrupuloznost, isto nebiranje sredstva da se po svaku cenu uzurpira moć – što je razorilo Jugoslaviju – sada razara Srbiju. Uostalom sadašnji razarači Srbije politički su učenici i ideološki sledbenici glavnih razarača Jugoslavije – Miloševića i Šešelja, s tim što je sada među razaračima Srbije u prvom planu Šešeljev najbolji đak, a Miloševićev mu je potrčko. Trojac dopunjava najbolji đak Mire Marković, prosto da se zna da je reč o kontinuitetu zla iz devedesetih iza kojeg ostaju ruševine društva i države.

Za one koji nisu bili rođeni ili su bili deca pa ne znaju kako je razorena bivša velika država, ovo što se događa u Srbiji pokazna je vežba, na manjem uzorku, kako se to radi. Najpre se mračnjaci zaslugom slabosti društva i demagogijom dočepaju moći, pa krenu rušiti sve oko sebe – ustav, zakone, institucije, procedure, moral, razum i odgovornost. Što ne mogu milom, bez ikakvih skrupula ruše silom. Sve bi da izokrenu i isprevrću udovoljavajući svojim destruktivnim i nadasve koruptivnim nagonima. Iza njih ostaju razoreni društvo i država, cvetna polja preko kojih su prošla jata skakavaca. Milošević je uz sebe imao JNA, Vučić računa da uz sebe ima policiju i vojsku. I ’lojaliste’ kojima – da l’ su fikcija ili realnost – straši građane. Doduše ’lojalisti’ možda nisu Vučićeva izmišljotina, nije li Milošević imao paramilitarne bande pod svojom kontrolom, pa što i Vučić ne bi imao svoje. Medije informisanja, trovačnice naroda, Vučić je pokorio – čast malobrojnim izuzecima – na način da bi mu i Milošević pozavideo. I sa trovačnica se ne skida. Tu je razlika između njega i Miloševića, ovaj nije imao ni blizu takav egotrip, egzibicionističiki poremećaj, poput Vučića. Preko trovačnica beskrupuloznici mase drže u manipulativnoj narkozi. U lukavstvu i podlom klevetanju ljudi crtajući im mete na čelu, Vučić je nadmašio Miloševića koji je nastupao brutalno ali ogoljeno, bez glumatanja. Doduše oni na koje se Milošević namerio, fizički su nestajali. Da ih ne nabrajamo.

U razaranju Jugoslavije Miloševiću su otpor pružali – i pobedili ga uprkos njegovoj umišljenosti u snagu i moć – pripadnici drugih naroda, republika, koji nisu pristajali na njegove ucene. Otkačili su se od paranoika i njegovog nasilja plaćajući neko veću, neko manju cenu.

Ko sadašnjim rušiocima Srbije pruža otpor?

Ono malo nezavisnih medija, časnih profesionalaca koji nisu i ne žele da prodaju dušu đavolu, bez obzira na teror režima kojem se izlažu.

Opozicija onakva, kakva je. Može joj se sa strane – voajerski gledajući iz fotelja – svašta može prigovoriti, ali Srbija nema bolju. Pod permanentnim terorom vlasti u Srbiji nije ni bilo moguće organizovati bolju i uticajniju opoziciju. Svaki opozicioni angažman, kerberi režima – tabloidno štampano i elektronsko đubre za ljudima nelojalnim režimu upropašćavanje života – u startu se ne samo provlače kroz blato, nego su nepoćudnici egzistencijalno ugroženi. Biti aktivan opozicionar u Vučićevoj Srbiji znači biti na sve načine šikaniran i ugrožavan.

Hoće li pobunjeni studenti i oni koji ih podržavaju biti ona neočekivana sila u Srbiji koja se iznenada pojavila i oslobađa zarobljenu državu od rušitelja i upropastitelja? Sami je neće moći osloboditi. Bez veće pomoći onih koji iz fotelja navijaju za njih i njihove profesore, prosvetne radnike, poljoprivrednike, advokate i druge pobunjene građane, iznenadna svetlost, radost i nada koju su probudili studenti može lako da zgasne.

Ne treba smetnuti s uma da su rušitelji spremni na sve da svelost, radost i nadu brutalno ugase. To im je u krvi, u metabolizmu. Ne podnose svetlost, radost i nadu. Mrak, pljačke i zlo su njihovo carstvo. Ako im se i ovog puta dozvoli da ugase nadu, onda za dugo, dugo vremena laku noć Srbijo.

(Autonomija/foto: Vojin Ivkov)