Malo građana Srbije zna za Sečanj, još manje zna da je to selo – sedište istoimene opštine – u Banatu, uz granicu sa Rumunijom. A dogodilo se da je to malo poznato provincijsko mesto nenadano izbilo u žižu javnosti zahvaljujući jednoj samosvojnoj i dostojanstvenoj ženi.

Potpuno svesna gde i u kakvom ambijentu živi, direktorka tamošnje osnovne škole Olivera Marjanović stala je ispred kleronacionalističkog moloha koji davi Srbiju i jasno i razgovetno rekla: Prikladno obeležavanje dana Svetog Save u školi kojoj je na čelu, da. Mantije, tamjan, slavski kolač, molitve i metanisanje – u školi ne. Onima kojima je do toga, do crkvenih obreda – čast svakom – eno crkve. Srbija je po ustavu sekularno društvo, pa ako je po ustavu, neka bude i u praksi.

Direktorka škole koja je stala pred kleronacionalističku ordiju i – poštujući ustav Srbije – rekla NE onom čemu nije mesto u svetovnoj školi, istinska je ovovremena heroina. Nažalost.

Nažalost zbog toga što bi takav gest trebao bit normalan, obavezujući, za sva nominalno odgovorna lica ne samo u školama, nego u svim javnim ustanovama, jer su one – škole, bolnice, javna uprava, predškolske ustanove… – namenjene svim građanima i u njima nema mesta za obavljanje verskih obreda. Za to postoje crkve, džamije i sinagoge, pa kome je do vere ima gde da ide. Time se čuva dignitet i javnih ustanova, i iskrene vere.

Pošto je u današnjoj Srbiji gaženje ustava k’o reći dobar dan – izuzev kad je reč o preambuli o Kosovu i Metohiji koja ima tretman svetinje u koju se bezmalo svi kunu – to je sasvim normalan gest direktorke škole doživljen kao velika jeres koja je uzbudila i pobunila lokalne vernike. O crkvi, SPC, kojoj se u Srbiji sve povlađuje, da i ne govorimo.

Zato je normalan postupak direktorke škole u Sečnju zaista hrabrost i – nažalost koliko se zna – u Srbiji jedinstven slučaj. Dirnula je u nezakonite crkvene obrede u školama – koje istine radi nije nametnula isključivo crkva, nego su joj to svesrdno omogućili servilni političari u borbi za rejting, za vlast – braneći ustavom definisanu sekularnost društva.

Može li se zamisliti u današnjoj Srbiji takav ili sličan gest samopoštovanja i građanske hrabrosti kakav je pokazala Olivera Marjanović – gest odbrane prosvećenosti na mestu gde bi prosvećenost trebalo da je imperativ – nekog od hiljada i hiljada vaspitno-prosvetnih radnika, počevši od predškolskih ustanova, osnovnih i srednjih škola, do univerziteta? Teško, srozanost je ovde normalizovana. Na nju više niko ne obraća pažnju, pa crkva ni od koga neupozoravana i neograničavana ne samo sa prosvetom radi malte ne šta hoće.

Kako smo dotle dospeli? Kukavičluk li je poniznih u pitanju? Njihova beslovesnost i potpuna utonulost u banalnost? Oportunizam li je sebrova u pitanju? Šta god da je u pitanju, reč je o jadu i bedi iz kojih će se Srbija teško izvući.

Otpor sunovratu u prosveti na suštinski važnom pitanju, na njenom sekularnom statusu, spao je – koliko vidimo – na jednu jedinu direktorku škole i to ne u prestonom Beogradu, ne u Novom Sadu koji bi da je „srpska Atina“, ne u univerzitetskim centrima Nišu i Kragujevcu, ne u drugim gradovima gde bi trebalo da je nešto solidnija koncentarcija formalno visoko obrazovanih građana, nego u malom provincijskom Sečnju, što’no se kaže bogu iza leđa. Pred tom činjenicom neka se stide i Beograd, i Novi Sad, i Niš, i Kragujevac i svi gradovi pa i sela Srbije.

U prosveti nije malo sindikalnih organizacija i drugih prosvetnih organa. Malo, malo pa neki od sindikata štrajkuju, obustavljaju ili skraćuju nastavu, što je u redu, treba da se bore za dostojanstven položaj. Žalosno je, međutim, što ih mimo legitimnih materijalnih interesa, plata, ne interesuju (ili slabo interesuju) drugi kapitalno važni problemi prosvete, poput kvaliteta školskih programa i srozavanja nivoa obrazovnih postignuća. Ili recimo odbrana škola i šlolskih programa od klerikalizacije i agresivnih pritisaka crkve, koja bi da gospodari obrazovanjem.

Poznat je nedavni slučaj kad se Sinod SPC bukvalno sprdao sa Senatom Beogradskog univerziteta povodom problema na Bogoslovskom fakultetu. Treba li podsećati na pritisak crkve na državne organe – koji hitro i bespogovorno izvršavaju sve crkvene naloge – da se iz udžbenika biologije maknu naučni stavovi o rodu i polu?

O pritisku drugih nacionalista – čijim se zahtevima kao i zahtevima crkve hitno izlazi u susret – da se u udžbenicima istorije istine zamenjuju falsifikatima, da i ne govorimo.

Tragično je što u ovom kalu stasavaju deca, pa se čudimo otkud u Srbiji tolika eksplozija desničarenja. O kakvoj prosvećenoj Evropi – ovakvi kakvi smo – uopšte govorimo? Doduše govori se sve manje i manje, Evropa ovde postaje stvar prezira. Od nje smo daleko svetlosnim godinama. Ona, EU, u jednom, a Srbija sa svojim kleronacionalističkim slepilom i drugim anahronizmima u potpuno drugom smeru. A htela bi da živi kao što se živi u Evropi. Malo morgen.

Hoće li šamar heroine Olivere Marjanović prostakluku bar nekog ovde osvestiti, ili će Olivera Marjanović na crnu listu nepoćudnih sa svim posledicama prezrenih, a Srbija mirno – svakog čuda za tri dana dosta – nastaviti tavoriti u crnilu?

(Autonomija)