Skip to main content

PAVLE RADIĆ: Trijumf ništavila

Autonomija 23. nov 2020.
2 min čitanja

Još ponešto. D.Stupar je na ovom portalu napisao skoro sve što je trebalo – o paranoji povodom smrti crkvenih ljudi od osamdesetdve i devedeset godina svetački kićenih biografija, kojima u stvarnim biografijama itekako ne manjka mraka.

Smrti i sahrane obogotvorenih velikodostojnika SPC pokazuju ono što trijumf ništavila želi da prikrije: srozanost crkve (SPC) u kojoj je sve manje Boga i jevanđelja a sve više hedonizma i punoće sebe i bolest bezmalo celog društva pod uticajem dominantnih elita ogrezlog u mitomanskim samozabludama. U srži srozanosti i crkve i društva, u srži naše višedecenijske agonije je nacionalizam – ništavilo po sebi – ili preciznije, nesposobnost crkve i društva za razumno suočavanje sa izazovima vremena bežeći u samoobmane do idolopoklonstva. Kad je reč o SPC skoro do starozavetnog Zlatnog teleta, pri čemu je Zlatno tele srpstvo onako kako ga SPC a ne recimo veliki Dositej shvata.

Zbog zatrovanosti ništavilom koje nas gura u srednjovekovnu zatucanost i zbog odsustva šire svesti o velikom sunovratu zbog toga, za srpsko društvo u doglednoj budućnosti skoro da nema leka. Otrežnjujućim vizijama i razumnoj praksi koja bi ih pratila kao uslovu izlaska iz agonije, ovde je put u ovakvoj crkvi i ovakvom društvu zaprečen.

Dok virus korona zaraze divlja i u Crnoj Gori, i u Srbiji, i u svetu svakodnevno eksponencijalno dižući broj zaraženih i umrlih i dok razumni deo sveta traži načine sprečavanja širenja zaraze (uključujući sve restriktivnije mere okupljanja, držanja fizičke distance i nošenja zaštitnih maski), videli smo kako su izgledali pogrebni rituali mitropolita Amfilohija u Podgorici i patrijarha Irineja u Beogradu. Zdravstveni sistemi u obe države su na ivici kolapsa, medicinski radnici padaju s nogu boreći se za živote obolelih, a SPC obavlja bezmalo faraonske pogrebne obrede svojih obogotvorenih sveštenika ne hajući puno za vapaje lekara za poštovanjem protivepidemioloških mera. Crkva to čini pre svega radi jačanja vlastitog parazitskog kulta u verski i svetovno slabo prosvećenom narodu. Dakako da i svetovna vlast u Beogradu parazitski srasla sa crkvom koristi svaku priliku za jačanja svog kulta– Vučić opsesivno – što narod ovakav kakav je uglavnom prihvata kao istinski znak rodoljublja i pravoslavne pobožnosti. Mrak!

U oba pogrebna rituala, umesto jednostavnih i dostojanstvenih oproštaja od pokojnika, videlo se dosta toga kičerski predimenzioniranog i paganskog. Za opseniti svetinu.

Ako se od okamenjene crkve koja brine prvenstveno o svojim materijalnim i političkim interesima i udvoričke joj vlasti iste zaokupljenosti i propagandne mašinerije koja uzdiže kult i jednih i drugih ništa drugo i nije moglo očekivati – iznenađuje (ili ne?) olako upadanje od vlasti nezavisnih medija u opštu psihozu kvaziverske paranoje i unisonog obogotvorenja pokojnika i crkve. Šta je po sredi? Neukost i nesnalaženje novinara, urednika, angažovanih analitičara i tumača srpske verske kulture i tradicije? Šta god da je od navedenog, bilo je mučno gledati delove programa posvećhih smrti i pogrebu dva sveštenika i onih televizija kojima je razumniji deo ovdašnjeg građanstva naklonjen. I tamo se izgleda oportuno pribeglo maksimi o mrtvima sve najbolje, a ne odgovornosti da se o mrtvima kao i o živima govori istina i samo istina.

(Autonomija, foto: Beta)