Kud ide svet? Je li civilizacija dvadesetprvog veka – veka ogromnih naučnih, tehničkih, tehnoloških i uopšte do skoro nezamislivih razvojnih postignuća koja bi trebala omogućiti široku humanističku emancipaciju čovečanstva – na ivici humanističkog sloma, sa nesagledivim posledicama?

Koliko god se pitanje, zbog prečestog postavljanja činilo izlizano i banalno, čovek prosto nema druge reakcije sem te zapitanosti – i opravdane zabrinutosti! – suočen sa zlom koje u današnjem svetu cveta na različitim meridijanima. Ukrajina, Nagorno Karabah, medijski i politički na najvažnijim međunarodnim adresama i institucijama skrajnuta ratna varvarstva u Jemenu, Sudanu, Eritreji… I evo je sad – što se tiče brutalnosti, potencijala za opasnu regionalnu pa i širu eskalaciju sa ko zna kakvim posledicama u sve nervoznijem svetu ishitrenih ponašanja – eruptirao ratni vulkan na hroničnom poluratnom žarištu, Bliskom istoku. Kvadratura kruga ne samo Bliskog istoka nego i sveta, odnosno ’nerešiv problem’ odnosa između Izraela i Palestinaca, eskalirao je u ratni sukob od kojeg se svet zgražava. Slike i izveštaji, koji su prepravili svetske medije, su zastrašujući. Projekcije daljeg razvoja sukoba su još gore.

Ako niski zla na različitim svetskim meridijanima dodamo i naše lokalno stanje, našu civilizacijsku sramotu višedecenijskog što rata, što ni rata ni mira, ako dodamo zatrovane odnose Srbije i Kosova (novi regionalni, pa i širi, evropski sigurno a možda i svetski ’nerešiv problem’?), ako dodamo odsustvo trajnog mira i stabilnosti na ’Zapadnom Balkanu’ i ako dodamo još neka druga žarišta na kojima se države i narodi – prožeti frustracijama identiteta, religija, teritorijalnih pretenzija, borbi za prirodne resurse i sličnih ljudskih zaslepljenja – gledaju popreko, ako već ne i preko nišana, svet zaista ne izgleda ružičasto. Još manje spokojno kako za sadašnje, tako i – možda još više – za buduće generacije. Njih uostalom čekaju dodatna kardinalna iskušenja – klimatske promene, ograničenost egzistencijalnih resursa na planeti na kojoj se rapidno povećava broj stanovnika. Tu su – kao posledica prethodno navedenog – nepredvidivi tokovi masovnih migracija, koje će biti uzrokovane klimatskim promenama i pratećim ratovima za životni prostor. Svet već klizi ka tome, da za mnoge stanovnike postane mesto nespokojnog života. Čini li vam se ovo radikalnom prognozom koja nema utemeljenja? Kamo sreće da je tako.

Zločinstvo nad Ukrajinom prešlo je u hroničnu fazu, na koju se svet, posle prvobitnog šoka, svikao. Zlo se u Ukrajini, na veliko zadovoljstvo Kremlja, takoreći normalizovalo. Zasenili su ga, bar privremeno, zlo u Nagornom Karabahu. Ali posle nekoliko dana šoka – zbog masovnog egzodusa naroda, Jermena – sve je palo u bezdan zaborava. Na zlo u Jemenu, Sudanu i drugim destinacijama na i oko ’roga Afrike’, na patnje stotina hiljada unesrećnih ljudi – uglavnom civila koji i bez ratnog varvarstva ionako žive u bedi – svet skoro i ne obraća pažnju. Ta su ojađena područja skrajnuta sa agende onih, koji bi nešto mogli preduzeti da tamošnjem zlu koliko-toliko stanu u kraj. Skrajnuta su sa svetskih medija da – je l’ da – ’civilizovani svet’ slike varvarstva ne uznemiravaju u blaženom hedonizmu.

Šta reći o krvavoj bliskoistočnoj ’kvadraturi kruga’, o bliskoistočnom ’nerešivom problemu’, o tekućoj ratnoj strahoti između Palestinaca i Izraela?

Nešto načelno. Svako istupanje sa kritičkim stavom prema jednom ili drugom akteru hroničnog sukoba rizik je od pojednostavljenog svrstavanja da li u islamofobe, da li u antisemite. Zbog tih vulgarnosti – karakterističnih ne samo za ovdašnja ionako predrasudama zatrovana društva, nego i za svet bezmalo u celini – čovek se mora strogo pridržavati načela nepristrasnosti i principijelnosti. Dakako koliko je to moguće.

Uz svo razumevanje golgote Jevreja kroz istoriju, uz razumevanje masovnih na pravdi Boga progona, pogroma, holokausta, uz razumevanje viševekovnog bezdomovinstva i mimikrijske borbe za opstanak raštrkanih po svetu, uz razumevanje de fakto civilizacijske sramote sveta spram tog naroda ne samo zbog holokausta (Ha-Shoah, šoa), uz razumevanje da je Izrael kao država ugrožen od nekih regionalnih radikalnih država (Iran pre svih) koje smatraju da Izrael treba uništiti, uz razumevanje da je poslednji upad Hamasa u Izrael izazvao brojne jevrejske civilne žrtve, ipak ovo što Izrael sad preduzima prema Gazi, prema ogromnom broju nedužnog palestinskog naroda (nisu svi Palestinci Hamas i za Hamas) nesrazmerna je odmazda. I to je zločin. Ako je Vlada Izraela dala ultimatum da severnu Gazu mora napustit 1.1 milion stanovnika u roku od valjda 24h i ako Izrael krene da realizuje pretnju masovne odmazde, to će biti veliki zločin i Izraela, i Zapada, ako ga u tome ne spreči. Taj se zločin ne može pravdati. Biće to civilizacijska sramota sveta spram Palestinaca i mračna hipoteka Izraela. Jedno zlo – nesporni i neoprostivi zločini Hamasa – ne može se pravdati još većim zločinima, koji se sad čine u Gazi.

Pravo na postojanje Izraela, posle zla kroz koje je taj zbog ludila predrasuda obeskućeni narod prošao kroz duge vekove – apsolutno da! Njegovo pravo na odbranu od ugrožavanja od bilo koga – apsolutno da! Ali pravo na neselektivnu brutalnu osvetu prema nedužnom stnovništvu – ne! Ne upravo zbog iskustva jevrejskog naroda, zbog onog kroz šta je kroz istoriju prošao i što zna šta je patnja. Ne zbog moralnog digniteta Jevreja.

(Autonomija, foto: Beta/AP)