O današnjoj Srbiji, u namerno stvorenoj kakofoniji u kojoj su od strane vlasti suspendovani svi principi i načela, govori se sve i svašta, ali najmanje o pitanjima i problemima od čijeg (ne)rešavanja zavisi sudbina društva i države.

Ako se o tim pitanjima i problemima ponešto i progovori, sve se svodi na bezmalo unisone stavove vlasti i opozicije, na pilićarenje i Kurti i Murti. Treba li podsećati na suštinski bitna, a za sadašnju Srbiju – zarobljenu bolesnim samoobmanama, sistemskim kriminalom i prostaklukom – nerešiva pitanja? Treba li podsećati na njene mrtve čvorove – na Kosovo, Republiku Srpsku, naopaki paternalizam nad Srbima koji žive u drugim državama – bivšim republikama SFRJ – koji te Srbe gura u nemoguću poziciju i košta ih k’o svetog Petra kajgana; na skoro takmičenje Kurti i Murti u tome ko je više vezan za bagaž zločinačke ratne prošlosti praveći od nje herojstvo, na pritvoran odnos prema EU (usmerenost samo na njezine finansijske fondove), licemerje prema demokratskom svetu (Zapadu), s jedne, i servilan odnos prema autokratskim despotijama (Putinovoj Rusiji posebno i Kini), s druge strane?

Sporenja između vlasti i opozicije – između Kurti i Murti – koncentrisano je samo za golu borbu za vlast, pri čemu u „programima“ i Kurti i Murti – koji vrve od opštih mesta i oveštalih fraza – nema trezvenog odgovora na ključna pitanja bez čijeg rešavanja nema govora o obnovi društva i uljudnog života. Kurte i Murte se bore za mesto mašinovođe srpskog voza, koji je davno – pre tridesetak godina – na sudbinski važnoj skretnici krenuo ne u smeru kud sva prosvećena društva, nego u onom koji vodi u vražju mater, u civilizacijsku nedođiju.

Dok se bore za mesto mašinovođe, za mesto gospodara života i smrti voza koji juri u nedođiju, Kurte i Murte je l’da „ne daju“ Kosovo, Republiku Srpsku, „naše svetinje“ u Crnoj Gori; ne odriču se „prava“ za zaštitu srpskog naroda van granica Srbije na način kako se to – pogubno ponajviše po Srbe, ali i drugi pri tome stradaju – radilo i radi zadnjih trideset i koju godinu. Ni Kurte ni Murte je l’te neće da trpe „pritske i ucene“ EU i Zapada, e da bi Srbija pristupila u zajednicu demokratskih država. Svojevremeno je Milošević na takve „pritiske i ucene“ iz sveta govorio „Srbija se saginjati neće“, dok su ga razumni političari iz sveta kumili i molili da obustavi ratove u bivšoj nam državi, upozoravajući ga na moguću a potom i realizovanu međunarodnu izolaciju Srbije; znamo – ili smo ipak zaboravili? – kako smo tada živeli, naravno ne svi; tadašnja vladajuća banda je uživala u pljačkama i „patriotizmu“.

Srbija – vlast, i po vizijama i „programima“ nalik joj opozicija – budalasto juri vlastiti rep, gajeći iluzije da će kad ga dohvati, izaći na zelene grane. Juri ga više od trideset godina, verujući da će ga ipak – je l’da mala ali dostojanstvena država i narod – ipak uhvatiti. Beznadežni diletanti, na koje je dugotrajnom sistematskom propagandom svedeno skoro celo društvo, veruju i da hoće. Lipši magare do zelene trave.

O karakteru Vučićeve vlasti, o sadašnjim Kurtama, zna se skoro sve. Radikali su to, šešeljovci prekršteni u naprednjake, u bajagi evropejce. Vuk dlaku menja, ćud nikad.

O opoziciji, o Murtama, o njihovim temeljnim stavovima i „programima“ napred je navedeno skoro sve. Među njima su male programske razlike. Sve je to manje-više tvrda desnica, ona dekadentna, zadrigla – čast malobrojnima – sve se to nije maklo od oveštalih nacionalističkih matrica. Kunu se u poštenje, u tradicionalne porodične i nacionalne vrednosti, u služenje Srbiji i majci Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Bajagi neće krasti, neće mafijašiti kao Kurte, neće proganjati kritičke glasove javnosti i medije, neće – posebno ističu – izdati nacionalno dostojanstvo i suverenitet Srbije („dogodine u Prizrenu“), braniće Republiku Srpsku i dakako prava je l’da ugroženih Srba u susednim državama. Tandara, mandara – buć.

E sad, oko aktuelne opozicije, oko Murti, za nepristrasne posmatrače postoji jedan problem sa neočekivane strane. Kritički govoriti o belodanoj programskoj sterilnosti, zabludama i glupostima opozicije nije dobro primljeno kod dela nesporno demokratiji posvećenih krugova. Ako to ipak činite, skloni su da vas odmah proglase mal’ne kolaboracionistom Vučića. „Nemojte tako o opoziciji, znamo kakva je, ali zar nije dosta što je urniše Vučićeva vlast, nego treba i kritičari koji nisu Vučićevci da je dodatno satiru“.

Oni bi, ti na kritiku opozicije osetljivi demokrati, da po svaku cenu obore Vučića i njegovu vlast – što je, da ne bi bilo zabune, apsolutno u redu i nasušno potrebno – makar ga smenilo manje zlo, pa će posle sve biti lakše. To ima smisla, ali principijelno nije dobro ispuštati pretendente da zamene Vučića od kritičkih opservacija. I manje zlo, kad se dočepa vlasti, bez kritičkih opservacija olako eskalira u veliko zlo. Zar oko toga Srbija nema iskustva? Uostalom, kako su naprednjaci i Vučić došli na vlast? Sigurno ne zaslugom famoznih „belih listića“ na izborima 2012.g, kako naivno tumače neki nesporni antivučićevci i antinaprednjaci.

Nikolić, Vučić i naprednjaci (radikali) na vlast su došli pre svega zahvaljujući truleži dotadašnje DOS-ovske vlasti, čiji stožer su bili – nakon notornih Koštunice i njegove DSS, Demokratska stranka i njezin lider Boris Tadić. Kakva je bila ta vlast, najbolje govore njezini najvažniji kadrovi, koji su posle gubitka vlasti (Demokratske stranke) navrat – nanos pretrčali kod Vučića i postali njegove perjanice. Moralna trulež demokratske vlasti – dakako,čast izuzecima – doveli su Nikolića, Vučića i naprednjake na vlast, a ne Srbijanka Turajlić, Vesna Rakić Vodinelić i ostali zagovornici „belih listića“, kako infantilno tvrde neki kritičari Vučićeve vlasti.

Prosvećeni građani sa nespornim integritetom, koji su osetili trulež onih u koje su posle pada Miloševića polagali velike nade, koje su ispočetka zdušno podržavali, iz moralnih razloga odbili su da daju podršku truleži štiteći svoje dostojanstvo. Uostalom, takvih građana – zagovornika „belih listića“ – i nije bilo toliko, da bi srušili vlast, da je ista zaista ulivala poverenje većini građana.

Dekadentna vlast – koja je u ključnim pitanjima društva i države uspostavila takozvane „crvene linije“, zapravo zaštitu Miloševićevog ratnog nasleđa, jer ni jedan nasleđeni mrtvi čvor nije bila spremna da rešava – podarila je Srbiji Nikolića, Vučića, Vulina, Brnabićku, Malog i druge s koca i konopca skupljene vidimo kakve naprednjake. Nisu to uradili „beli listići“. Zagovornicima „belih listića“ – onda kao i sada – ne mogu se tek tako prodavati rogovi za sveće.

U vezi traženja krivice za ustoličenje naprednjačke vlasti gde je objektivno nema, u vezi tvrdnji da su za to krivi „beli listići“ i njihovi zagovornici, postoji zgodna paralela.

Negde u novembru (ili decembru) ’91. godine – dok je harao rat u Hrvatskoj, dok su po Beogradu jureni rezervisti i slani na „vojne vežbe“, dok su gradom lutale obeznađene srpske izbeglice iz ratom zahvaćenih područja, dok je u javnosti vladala mračna atmosfera – u ulici tada zvanoj Ive Lole Ribara (ili tadašnjoj 29.novembra, ne držite me za reč), neko je kao reakciju na užasno stanje napisao gorko ciničan grafit: „Da slanina nije toliko poskupila, sve bi bilo drukčije“.

Slično je i sa diletantskom tvrdnjom da nije bilo „belih listića“, sve bi danas bilo drukčije. I gorko ironična tvrdnja sa poskupljenjem slanine, i naivna zabluda da su „beli listići“ ustoličili šešeljevce na vlasti, previđaju notornu činjenicu – rat ’91. i šešeljevce na vlasti 2012. nisu proizveli poskupljenje slanine ’91. ni „beli listići“ 2012. Rat ’91. je posledica Miloševićeve vlasti, dok je šešeljevce na vlast 2012. ustoličila trulež dotadašnje DOS-ovske vlasti. Tvrditi šta drugo, sem ako nije ironija kao sa grafitom o poskljenju slanine, su gluposti.

(Autonomija, foto: Pixabay)