Izborima u susret. Predstojećim i, sva je prilika, onima posle njih.

Ignorisanje – ili skrajnutost – problema nad problemima, ignorisanje kosovskog problema, odnosno vodeničkog kamena o vratu Srbije (i regiona). Bajke o uređenoj Srbiji bez kriminala, korupcije i nasilja, sa verodostojnim institucijama i poštovanjem zakona, bez zbacivanja vodeničkog kamena sa vrata bile su i ostaju najobičnije fraze, naklapaju li ih vlast ili opozicija. Ili takozvani neopredeljeni slobodnomisleći građani. Svejedno.

Iz ključnog problema Srbije, iz arhiproblema Kosova, pogrešnim izborom rekli bismo Miloševića – a zapravo ondašnjeg nabujalog srpskog nacionalizma kojem je Milošević povlađivao radi očuvanja vlasti – za „olako obećanu brzinu“ (8. sednica CK SKS septembra 1987.), proistekli su svi potonji kardinalni problemi Srbije: odricanje od razuma i odgovornosti, od morala, srozavanje u militantni nacionalizam i ratnu politiku, razaranje Jugoslavije, gubljenje koraka sa civilizovanim svetom.

Nakon silnih poraza Srbije – i za predstojeće izbore koji bi kao trebalo da ponude izlazak iz agonije – kosovski problem i dalje ostaje ozbiljnije nedodirnut i neproblematizovan. U svim političkim programima i predizbornim kampanjama skoro konsenzualno je ritualno spoment bezmalo identičnim sterilnim frazama i skrajnut. I kod vučićevsko-šešeljevsko-radikalske vlasti koja parazitira na kleronacionalističkom prostakluku i proizvodnji mržnje, koja svaki razuman glas upozorenja smatra antisrpstvom, koja je razobručila pljačke i kriminal. I kod opozicije koja nema hrabrosti da demistifikuje srpsku zarobljenost pogrešnom politikom prema Kosovu ili – još gore – koja nije sposobna da pronikne u uzroke srpske katastrofe, koja nema vizije (izuzev časnih marginalizovanih izuzetaka) kako izaći iz katastrofe.

Kako god završe, predstojeći izbori, pobedom Vučićeve radikalštine i šešeljizma ili pobedom opozicije, vodenički kamen i dalje će – sva je nažalost prilika – ostati na vratu Srbije. Na vratu ne samo sadašnjih, nego i nedužnih novih generacija Srbije. I regiona, jer bez uljuđene Srbije nema ni uljuđenog i mirnog regiona.

Jedno je sigurno, bez rešenja kosovskog problema – priznavanjem realnosti dve države, koje zbog mnogo razloga treba da postanu bliske, kao i sve države u regionu, koje jedna drugu treba da pomažu u demokratizaciji, rešavanju teškog nasleđa na tragu razuma i odgovornosti jednih za druge, da se pomažu u evroatlantskim integracijama – apsolutno nije moguća demokratska Srbija. Nije moguća normalna Srbija u kojoj ljudi treba pristojno da žive, iz koje neće bežati u svet. Oni koji govore suprotno, koji se zalažu za status quo – za od nacionalista i iluzionista izvikane „crvene linije“, za de fakto Miloševićevo ratno nasleđe na kojem nacionalisti i mračnjaci svih fela, od školovanih do falš školovanih i nepismenih, od političara do mračnjaka pod crkvenim mantijama i samozvanih ’nacionalnih radenika’ intelektualaca prave karijere i zgrću kapital – ne misle dobro ni Srbiji, i srpstvu. Oni bi da nas vrate u srednji vek i svedu na pleme koje metaniše pred svakim diktatorom, po pravilu spregnutim sa crkvenim mantijašima željnih srebroljublja, vlastoljublja i hedonizma. Plediraju za strpljivo čekanje „po Srbe boljih vremena i boljih međunarodnih okolnosti za povratak Kosovo u srpski državni korpus“. Lipši magare do zelene trave.

Kleronacionalisti su za to da se vodenički kamen ne skida sa vrata Srbije, da se de fakto produži agonije Srbije (i regiona), ne hajući što time nemoralno predodređuju život ljudi u nesređenosti i nesreći. I sadašnjim i budućim generacijama. U besudnoj zemlji – šta je drugo nego besudna zemlja koju su razorili nacionalizam, nemoral, sledstveno i neodgovornost – „crvene linije“ su kvazipatriotska maska mračnjaka, iza koje, kad se dočepaju vlasti na bilo kom nivou, kriminalom i pljačkom materijalno zbrinjavaju sebe i svoje potomstvo.

Nema, niti može biti normalne, demokratske i pristojne Srbije, dok se ne oslobodi vodeničkog kamena oko vrata. Govori li ko od političkih takmaca u predizbornoj kampanji o tome? Ko je toga uopšte svestan i ko ima hrabrosti da razobliči pogubne nacionalističke iluzije i samoobmane, koje nam decenijama upropašćuju živote? Ne samo nama, nego i okruženju. Fraza da se niko normalan ne odriče delova svoje države, ne menja ništa na stvari. O tome je trebalo misliti pre onomad slavodobitno podržavane „olako obećane brzine“ rešavanja kosovskog problema. Sad je za to kasno. Nastale su posledice koje se ne mogu ispraviti, nastala je nova realnost. Tvrdoglavo ignorisanje nove realnosti, onome ko na tome insistira – kao današnja Srbija kad je reč o statusu Kosova – samo donosi još veće poraze.

(Autonomija)