Želeo bih da kažem nekoliko reči o nazivu „događanje naroda”. Ovaj naziv je smislio, čini mi se, književnik Milovan Vitezović i problem sa ovim nazivom je u tome što iza njega nema stvarnosti. Moja teza je ova – u Srbiji krajem devedesetih nije bilo naroda, pa se, onda, nikakav narod nije ni mogao dogoditi. Ono što smo tada viđali na trgovima i ulicama to je bila masa i akcija masa, a ne narod i događanje naroda.
Politička fantazija
Ako neko veruje da se 9. jula u Novom Sadu dogodilo nešto autentično, da je prisustvovao autentičnoj manifestaciji narodne volje, da se pred njim pojavio autonoman i narod nezavisan od uticaja nekakvih pozadinskih struktura i tajnih agencija, da su se stvari pred njegovim očima odigravale spontano, taj onda bludi nebom političkih fantazija.
Da bi se građani konstituisali u narod neophodne su institucije, kad kažem institucije tu mislim pre svega na pravo, pa onda na sve druge. Setite se, međutim, šta je tada govorio novi vođa svih Srba. On je izjavio: Mi ćemo svoje ciljeve ostvariti u institucijama ili van njih, u parlamentu ili van njega, ali mi ćemo ih ostvariti. Dakle, poruka je – institucije nisu važne. Kada institucije pretvarate u fasadu i kulisu vi društveni život lišavate pred vidljivosti, stabilnosti, a pojedince sigurnosti. Na kraju se nađete u situaciji da vam se društvo raspada, i to je ono sto se nama desilo. Nama se raspalo društvo. Ljudi su ujutro odlazili na posao, odlazili u neka preduzeća, koja su, jel, institucije poslovnog života, u kojima se ništa nije proizvodilo, nego su se, recimo, igrale karte. Kad ste otišli u banku kao da ste upali u horor film. No, nama se nisu raspadale samo institucije, nego raspadale su se i veze medju ljudima. Jednostavno, nestalo je poverenja.
Novom vođi nisu bile potrebne institucije, nisu mu bili potrebni posrednici između njega i naroda, nije bilo potrebno ništa što bi otežavalo, što bi ih sprečavalo da jedno drugom padnu u zagrljaj, izjave večnu ljubav i obećaju vernost sve dok ih smrt ne rastavi. Dakle, nismo imali narod, nego masu koja, kao jedan organizam, kao jedan glas, ispostavlja svoje zahteve vođi. Setite se mitinga u Beogradu. Masa viče: Uhapsite Vlasija. Vođa odgovara: Svi će biti uhapšeni.
Mač autoritarnosti
I antibirokratska revolucija i tzv događanje naroda su se odvijale u društvu koje je bilo zahvaćeno dubokom krizom i čije elite nisu mogle postići dogovor kako da tu krizu razreše. Podsetiću da je ’86 godine, Centar za društvena istraživanja Predsedništva CKSKJ registrovao da u društvu jačaju autoritarne tendencije, da rastu zahtevi da se kriza reši po kratkom postupku, bez mnogo diskusije i komplikovanih procedura. Milošević je udovoljio tim i takvih zahtevima. On je izvukao javni mač iz korica i zavitlao njime iznad glave. E, taj mač kojim je on obarao svoje protivnike, to je bio taj Vitezovićev narod.
Naravno, pre nego je posegnuo za „mačem”, Milošević je uveravao mase u to da njihova budućnost zavisi od toga hoće li se Srbija uspostaviti kao suverena država na celoj svojoj teritoriji ili ne. Pošto taj cilj, zbog otpora, nije bilo moguće realizovati u institucijama, on je stvari izmestio na trgove i ulice, posegnuo za permanetnom mobilizacijom i akcijom masa. Uz pomoć masa on je uspešno sklanjao svoje političke protivnike i sa masama iza sebe promenio je ustav i autonomiju Vojvodine sveo na fasadu.
U pozivu za ovu tribinu Đorđe Subotić nas je podsetio na parolu „Oj Srbijo iz tri dela, sad ćeš opet biti cela”. Danas bi smo mogli ironizirati i uzvratiti drugom parolom: „Oj Srbijo, nisi cela, ostala si bez jednog dela”. Ali, podsmešljivost nam neće pomoći da, na primer, dođemo do odgovora na pitanje zašto je Srbija ostala bez jednog dela. Politička klasa kaže: nezavisno je Kosovo objektivacija volje i interesa svetskih moćnika. Da li je to baš tako? Da li je Kosovo zaista postalo nezavisno voljom Amerike i Nemačke, ili u tome ima i našeg udela? Nisu li u načinu na koji je ucenjivana Srbija već bili ugrađeni elementi njene buduće dezintegracije?
Srpski nacionalizam istrčao pun krug
Pogledajte, u proteklih 20 godina srpski nacionalizam je istrčao pun krug – od ideologije do varvarstva. Mi na našem primeru možemo potvrditi da niko tako dobro, tako temeljito, tako predano i posvećeno ne može upropastiti vlastitu naciju kao što to mogu njeni verni sinovi, nacionalisti. Nevolja nacionalista je u tome što stalno izneveravaju svoje ciljeve. Hteli su sve Srbe u jednoj državi, ali Srbi, izgleda, više neće da žive u državi izvan EU. Hteli su veliku Srbiju, a dobili su je skraćenu za Kosovo. Hteli su da pomere granice na sever, a ostali su bez granica na jugu. Kada već pominjem granice, da kažem još nešto. Postoji jedna stvar u kojoj nacionalisti nisu podbacili, nego su pokazali stoprocentni učinak, a to je proizvodnja granica. Dok je bila u sastavu SFR Jugoslavije Srbija se graničila sa Mađarskom, Bugarskom, Rumunijom i Albanijom. Danas se graniči sa još 4 nove državei sve su te države nastale na području bivše Jugoslavije – Hrvatskom, BiH, Crnom Gorom i Kosovom.
Hoće li se sutra graničiti i sa Vojvodinom?
Da su pobedili radikali, da su oni formirali vladu, pitanje Vojvodine bi se sigurno radikalizovalo. Međutim, ni pobeda ove tzv. proevropske struje ne uliva mnogo nade. Sutra će, kad se konačno formira Vlada, i demokrate, socijalisti, penzioneri i filatelisti stati da nas ubeđuju da su kao Coca Colla, ono pravo, dakle evropska vlada, odana Evropi i evropskim vrednostima. Odlicno. Hic Rhodus, hic salta. Evo, pokažite sada, na primeru autonomije Vojvodine kakvi ste evropejci, kako izgleda ta Evropa u koju se zaklinjete.
Autonomija kao ritualna fraza
Nije najgora stvar koja se autonomiji Vojvodine može desiti to što bi se sutra mogao pojaviti neki politički subjekt koji će reći: Mi nismo za autonomiju, jer smatramo da je to loše za Srbiju. Tretiramo je kao uvod u secesiju i vodićemo oštru političku borbu protiv svih koji se zalažu za takva rešenja. Ono što je najgore jeste da autonomija ostane ritualna fraza iz političke korektnosti, da se nastavi sa dosadašnjim licemernim prenemaganjem na javnoj sceni, da i dalje traje bal pod maskama, taj kontinuitet u muljanju, u skrivanju političkih identiteta, to deklarisanje lažnih namera, manipulisanje, sitne trgovine i nagodbe na štetu autonomije.
Ne znam šta bi oni koji zagovaraju autonomiju još mogli reći onima u političkom Beogradu, a da Beograd shvati da je autonomija Vojvodine sjajna prilika i za Srbiju da se otvori, pokrene, da stupi u zdravu kompeticiju sa Vojvodinom kako bi produkovala ono najbolje u sebi. Ponoviću, vlada o kojoj se sada govori, barem meni, ne uliva poverenje. Kada izađem iz uloge uposlenika Helsinškog odbora, šta mogu da očekujem? Ništa, samo rezignaciju. U Srbiji, a kod mladih ljudi posebno, ponešto znam o tome, jer mi u Odboru godinama radimo sa mladim ljudima, postoji osećaj da ste suvišni, da niste potrebni, da ste potpuno nevažni. Ne znam koja vlada može da uspe sa takvom psihologijom građana, i to građana u njihovoj najproduktivnijoj dobi. Ne znam zemlju čija je vlada toliko zabavljena sobom, raznim sinekurama, raspodelom plena, namirivanjem partijskih aktivista da nema ni vremena, ni interesa da se tim problemom pozabavi. Ne znam ni za trpeljivije civilno društvo koje sve to, mislim na razne performanse oko formiranja vlade, ćutke podnosi.
Zaboravljeno „događanje naroda”, hoće se „nacionalno pomirenje”
Uostalom, ko sem nas danas govori o događanju naroda? Niko. Pa, sam sebi delujem kao da sam pripadnik sekte Amiša. Danas se u Srbiji ne govori o autonomiji, ne govori se o tzv. događanju naroda, ali se govori o nacionalnom pomirenju. Navodno, u ime evropskog puta Srbije potrebno je pomirenje između onih aktera koji su ’90 vodili Srbiju, onih koji su na ulice izveli mase, koji su ukinuli autonomiju, koji su doveli do sankcija, izolacije, koji su zemlji gurnuli u rat i doveli je do optuženičke klupe Međunarodnog suda pravde i onih aktera koji su obećavali prekid sa takvom politikom, koji su obećavali modernizaciju, evropeizaciju, lustraciju, suočavanje sa prošlošću i šta sve ne. Pa, izvinte, jel to Evropa u međuvremenu postala moralno ispražnjen i obesmišljen pojam!? Da nisu, možda, socijalisti imali svoj XX kongres, kao svojevremeno njihovi slavni prethodnici, na kome su se razračunali sa politikom koju su vodili. Naravno da ne. Sjajnu priliku u kojoj se sada nalaze socijalisti su zadobili zahvaljujući mizeriji, slabostima, oportunizmu i kukavičluku tzv. demokratskog bloka. Kada Boris Tadić predlaže nacionalno pomirenje, on pokušava od slabosti i nevolje načiniti vrlinu, a to u jednom moralno abortiranom društvu, kao što je naše, ne bi pošlo ni Sokratu za rukom.
Da završim. Dvadesetogodišnjica od tzv događanja naroda je sjajna prilika da srbijansko društvo na kritički način progovori o sebi. Jer, šta bi to moglo biti ono evropsko u Srbiji danas? Ništa drugo do spremnost srbijanskog društva da se učini predmetom bezobzirne kritike. Ne mora se ići u Brisel, da bi se tamo demonstriralo evropejstvo. To se na veoma efektan način može učiniti i u Novoj Pazovi, i u Vrbasu, i u Novom Sadu, i u Beogradu. Pitanje, međutim, glasi – da li je srbijansko društvo, da li su srbijanske elite, politička, kulturna i intelektualna, spremne da se podrvrgnu kritičko-analitičkom tretmanu. Odgovor na to pitanje je, kako vidimo, negativan. Srbijanske elite će pre živeti u iluzijama, nego što će se suočiti sa vlastitom političkom mizerijom i prosjačkim držanjem u vremenu kada je, više nego ikad, pred bukom mase trebalo sačuvati hladnu glavu i zdrav razum.
(Iz knjige “Jogurt revolucija” 1988 u izdanju Vojvođanskog kluba i Agencije MIR)