O statutu Vojvodine je, čini se, već sve rečeno. U javnosti se izrečene oprečne ocene i ponovljene stare političke optužbe. Suprotstavljene strane su ostale na svojim pozicijama i sada se čeka da srbijanska skupština kaže svoje. Hoće li se produžiti zima srbijanskog centralizma ili će nastupiti proleće vojvođanske autonomije? Odgovor na ovo pitanje, dakle, uskoro ćemo dobiti. Ukoliko statut bude potvrđen, najmanje što se očekuje od onih koji su stali iza njega je da podvrnu rukave do ramena i ozbiljno se prihvate posla. Bude li srbijanska skupština uskratila podršku biće, na jednoj strani, likovanja a, na drugoj, frustracija, međusobnih optužbi i zaoštravanja prilika.
U ovome napisu ne želim da se bavim ni sadržinom statuta, ni reakcijama na njega. Proteklih meseci je činjenica da se najviši pravni akt Vojvodine šalje srbijanskom parlamentu na potvrdu ocenjena kao – ponižavajuća. Rekao bih, ne bez razloga. Jer, ako Vojvodina nije «sama svoj zakonodavac», ako njen najviši pravni akt ne stupa na snagu nakon što ga je njen parlament usvojio, nego ga mora potvrditi srbijanska skupština, o kakvoj je tu, onda, autonomiji reč? Svoj najviši akt Vojvodina treba da usvaja sama, bez ikakve potvrde od strane srbijanske skuštine. Ako neko u toj skupštini, na primer, smatra da statut nije u skladu sa ustavom neka uzme papir, olovku i obrati se Ustavnom sudu.
Sledeća stvar, takođe, nije bez značaja. Oni koji su kreirali, a zatim i usvojili ovaj statut, nastojali su da srbijanskom parlamentu ostave dovoljno vremena da ga, u skladu sa ustavnim zakonom, do kraja godine i potvrdi. Ovaj ne samo da to nije učinio, nego je i na vrlo upečatljiv način pokazao koliko drži do ustava, zakona i prava.
Napokon, verujem da je za građane, pre svega Vojvodine, posebno ponižavajuća činjenica da se potvrda statuta očekuje od parlamenta pretvorenog u balkansku konjušnicu. Teško je u ovom trenutku naći težu metaforu kojom bi se izrazio sav odijum koji svojim ponašanjem, svojom bahatošću, brutalnošću, prostaštvom i neodgovornošću izazivaju partijski delegati u srbijanskoj skupštini.
Treba podsetiti i na još nešto. Pre dvadeset godina najviši pravni akt Vojvodine je bio ustav, a ne statut. Vojvodina je tada, u bivšoj Jugoslaviji, bila konstitutivni element federacije. Danas je ona deo Srbije, kao što je to i Jagodina, na primer, pa zato i ima statut, a ne ustav, ili, ako to nečijem uhu prijatnije zvuči, osnovni zakon. Insistirati na ovom detalju više nema smisla, kada su ga se (u dobrom delu) i autonomaši odrekli. Vojvodina jeste deo Srbije, ali nije Srbija, niti je svoju svoju autonomiju stekla u Srbiji, odnosno Jugoslaviji(ama).
Za proteklih dvadeset godina svet se izmenio. Država, čiji je Vojvodina bila deo više, ne postoji. Za Vojvodinu je uvek bolja solucija da bude deo veće i složenije strukture, jer tako lakše može očuvati svoj subjektivitet i vlastita, distiktivna obeležja. Sasvim je moguće da su baš to imali u vidu oni koji su i pisali statut, kada su u njemu naglasili i taj širi kulturni, ekonomski i civilizacijski okvir.
Uzgred budi rečeno, nije se menjao samo svet, menjali su se i autonomaši, pa su neki od njih promenili ime i sada se nazivaju autonomistima. Ko je i kada smislio ovaj (besmisleni) naziv, manje je važno. Važnije je, makar hipotetički, odgovoriti na pitanje zbog čega je to učinjeno. Možda zato što je stari naziv asocirao na visok stepen samostalnosti Vojvodine, pa se pribeglo jezičkoj mimikriji, kako se unitaristi ne bi iritirali. A možda se ovoj konverziji pristupilo iz, sada malo jače naglašenih, ideoloških razloga, jer autonomaši nisu bili ni liberali, ni socijaldemokrate, ni naprednjaci, ni demokrate, nego komunisti. Otuđeni, birokratizovani, odnarođeni, kako se već svojevremeno govorilo, ali (najvećim delom) komunisti. U tom smislu, eto, zgodnog načina da se, najpre, promenom naziva naglasi raskid sa starim i «omraženim» režimom, tim «varvarizmom» i «orijentalnom despotijom» pod kojom je Vojvodina i doživela svoj najveći uspon i, drugo, da se pod novim imenom zauzme i osigura «dobra» pozicija, jel, u novom pluralističkom poretku. Poretku koji je blagoizvoleo Vojvodini dopustiti statut, ali tek pošto ga blagosilja Srbijanski Parlamentarni Sinod.