Medijski mrak, koji se početkom Drugog svetskog rata nadvio nad Evropom, nije zaobišao ni Suboticu. Bila je dozvoljena samo jedna “istina”, i to ona koju je proizvodilo Ministarstvo propaganda Jozefa Gebelsa u Berlinu sa ciljem stvaranja medijske slike o velikim uspesima i skoroj pobedi nacističke Nemačke.

Cena posedovanja radio-aparata – masovno zaplenjivanih od lokalnog stanovništva u prvim godinama okupacije – bez izričite dozvole okupatorske vlasti bila je zatvor, a svako ko se smatrao “nepouzdanim” elementom radio je mogao slušati samo u strogo kontrolisanim uslovima – na javnim mestima, u restoranima i kafanama.

Slušanje radio-stanica zemalja iz antifašističkog bloka bilo je, dakako, najstrože zabranjeno. Pa ipak, krišom su se slušali i Radio Moskva i Radio London i Radio Slobodna Jugoslavija, koji je od novembra 1941. do januara 1945. emitovao program najpre iz sovjetskog grada Ufa na reci Ural, a potom i iz Moskve.

Na taj način dobijane informacije o stanju na frontovima, pripadnici i pripadnice Narodnooslobodilačkog pokreta imali su zadatak dalje da šire preko ilegalno štampanih i distribuiranih biltena sa vestima iz zemlje i sveta, a ako ne tako, onda od usta do usta.

Subotičanka Klara Buljovčić Lendvai (1912 – ?) imala je upravo tu misiju za vreme okupacije. Kako sama kaže u svojoj biografiji, pratila je i Radio Moskvu i Radio London i Radio Slobodnu Jugoslaviju da bi vesti koje je tako čula širila dalje.

Bilo je to najmanje što je mogla činiti nakon hapšenja od strane okupatorske vlasti i preživljenog višednevnog isleđivanja u Žutoj kući. Razlog? Njena saborkinja, Viktorija Balažević, odala je informaciju da je Klara pre rata i 1941. dala prilog za tzv. Crvenu pomoć.

To jeste bilo tačno. Svoj društveni i politički angažman Klara Buljovčić Lendvai započela je, naime, još u međuratnom periodu kao obespravljena i eksploatisana radnica, zalažući se za promenu položaja u kojem se nalazi radnička klasa. Tako je 1935. sakupljala priloge za štrajk stolarskih radnika, bila je aktivna u diletantskoj sekciji „Lako ćemo” sa Gros Zoltanom, sa kojim je i pokrenula list “Stvaranje”, zabranjen posle prvog broja. Potom se razbolela da bi se ponovo aktivirala pred ratne godine, 1938. Roko Šimoković joj je davao letke za širenje, a sakupljala je i novac za borce i borkinje u Španskom građanskom ratu, zajedno sa Cilikom Tikvicki i Viktorijom Balažević.

Na suđenju održanom 1942. bila je oslobođena optužbi, nakon čega se pritajila, tim pre jer je ostala sama pošto je njen suprug, Vinko Lendvai, bio odveden na prinudni rad 15 meseci. Za vreme okupacije, kazuje u svojoj biografiji otkucanoj 1946. na mašini u prvom licu, više „nije delovala”, ali jeste ostala verna pokretu otpora i antifašizmu.

Prema sopstvenom svedočenju, u Komunističku partiju Jugoslavije bila je primljena nakon rata, marta 1945. Priključila se subotičkom AFŽ-u i okupljala žene u Malom Bajmoku zajedno sa jetrvom Draginjom Lendvai i drugim aktivistkinjama. Bila je članica Sekretarijata Gradskog odbora AFŽ-a Subotica od marta 1947. i njegova predsednica od 1949. godine.

Po oslobođenju, bila je aktivni sudionik u javnom životu grada kao poverenica za socijalno staranje i narodno zdravlje gradskog Narodnog odbora, članica Izvršnog odbora Grada, Narodnog fronta i Nadzornog odbora Crvenog krsta.

Učestvovala je i u političkom životu Jugoslavije. Tako je ušla u prvi saziv Narodne skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine (1947 – 1950), a bila je poslanica ovog predstavničkog tela i u drugom sazivu (1953 – 1958). Na izborima za Narodnu skupštinu FNRJ, održanim 1950, bila je kandidatkinja za poslanicu na listi Narodnog fronta.

Nakon smrti bračnog druga 1970, ponovo se udaje 1980. godine, ali u Rijeci sa Zvonimirom Babićem. Prezime Lendvai, međutim, zadržava.

Izvor biografskih podataka o Klari Buljovčić Lendvai je studija dr Margarete Bašaragin “Antifašistkinje Subotice: skojevke, partizanke i afežeovke”, objavljena 2021. u izdanju Ženskih studija i istraživanja i Futura publikacije.

This is London calling

U okviru Svetske službe BBC-ja, osnovane 1932. godine, emitovanje programa na srpskohrvatskom jeziku počelo je u septembru 1939. Osnivanje jugoslovenske redakcije bilo je vezano, kao i u slučaju većine drugih jezičkih redakcija, za Drugi svetski rat u kom je Svetska služba BBC odigrala nezamenjivu ulogu kao izvor informacija u okupiranoj Evropi. Tokom tog perioda, jugoslovenska redakcija BBC-ja, poznatija među slušaocima kao Radio London, bila je najcenjeniji izvor informisanja.

(Magločistač, foto: )