„Zapad žmuri na Kurtijevu ‘oluju'“, „Otimaju novac za penzije i socijalu“, „Ukidanje dinara završni čin pred progon“, „U lov na Srbe i dugim cevima!“… Nasumično citirani nedavni naslovi provladinih tabloida, koji godinama oblikuju većinsko javno mnjenje u Srbiji, neupućenom posmatraču stavili bi do znanja da je situacija između Kosova i Srbije takva da je oružani sukob neminovan i da počinje koliko sutra. Obe zajednice, pomislio bi takođe, zadojene su patološkom mržnjom i nema ni mrve šanse za prevazilaženje posledica rata i suživot koji mora da usledi. Rečju, podeljeni smo na žrtve – NAS – i zločince – NJIH. U takvim okolnostima, skrivena od očiju šire javnosti, odvija se ipak kulturna saradnja između umetnika sa Kosova i Srbije.

Kuloari, margine, entuzijazam pojedinaca i organizacija civilnog društva – jesu okruženje u kojem se umetnost širi i u kojem su umetnici iz obe zajednice načinili prve korake.

Na velikoj sceni i dalje su ipak nepoželjni, o čemu svedoči i jedan od najpoznatijih primera – festival “Mirëdita, dobar dan!”. O njegovom održavanju su, čini se, bolje obavešteni ekstremni desničari zbog kojih svako izdanje festivala prate i kordoni policije, pa ulice tokom te manifestacije pre liče na fudbalski derbi.

Sagovornici Autonomije ocenjuju da je normalno očekivati da kultura bude ta koja će prva da ruši barijere, iako je nesporno da umetnicima u oba društva ne cvetaju ruže. Ali, kao da nije dovoljno što je neophodno rušiti berijere koje je u ovom regionu zacementirala politika, umetnici se suočavaju i sa globalnim trendom u kojem se bioskopi sele u tržne centre, velike pozorišne sale postaju intimne kamerne scene, a sadržaji muzeja i drugih institucija postaju dostupni iz omiljene fotelje.

„Uvek treba da se pogledamo u oči kao ljudi“

Milan Vračar iz novosadske organizacije Kulturanova za Autonomiju ističe da je rad na kulturnim projektima koji uključuju Srbiju i Kosovo, uprkosu svim ograničenjima u samom dometu umetnosti, od izuzetnog značaja, pošto je svaka i najmanja promena dobrodošla.

Ta organizacija od 2010. godine radi na spajanju umetnika i prezentovanju kulturnih sadržaja na relaciji Kosovo-Srbija, a rad je zasnovan na jednoj premisi – konflikta je bilo, ali društvima su neophodni mostovi koje u prvom redu mogu stvoriti umetnici.

„Uvek treba da se pogledamo u oči kao ljudi, to je valjda prvo i osnovno. U ime našeg naroda je rađeno dosta toga lošeg, u ime njihovog takođe, ali to ne znači da su to ti ljudi radili niti da smo sa svima u ratu. Treba da budemo objektivni, naravno, da prvo svako počisti stvari iz svog dvorišta i da onda krenemo da sarađujemo“, kaže Vračar.

Politika jeste stalni izvor problema, dodaje, ali ocenjuje da sve te turbulencije ne znače da od saradnje treba odustati.

„Teško jeste, ali prosto, naše opredeljenje je da budemo uporni. Politika na svakom koraku podmeće noge, ali trudimo se da imamo uzdignutu glavu baš zbog toga što verujemo u samu ideju. Ako mi ne budemo radili na tome i ostavimo to nekim sledećim generacijama, stvar će samo bivati gora i gora, tako da mislim da je to odgovornost ove naše generacije. Odrastanje u društvu punom mržnje i netrpeljivosti neće dobro doneti ni našoj deci ni deci naše dece“, ističe Vračar.

Miljana Dunđerin iz organizacije Privatni kulturni centar Akvarijus iz Kosovske Mitrovice kaže za naš portal da je saradnja na polju umetnosti na nivou statističke greške, ali podseća da su umetnici ti koji su podizali revolucije i pravili promene u društvu, dok političari imaju kratak rok trajanja.

„Kada bi neko pitao ko je bio gradonačelnik pre 40 godina u Mitrovici, to se niko neće setiti, ako biste pitali nekoga ko je bio portparol policijske stanice, niko se neće setiti, ali će svako znati da vam nabroji i Albanca i Bošnjaka i Srbina koji se istakao u svojoj zajednici kao umetnik. Znači, umetnici se ne zaboravljaju, oni prenose najviše informacija o tome u budućnosti kakav je svet bio u trenutku kada su živeli. Oni su kao neki misionari istine“, naglašava Dunđerin.

Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava (YIHR) koja je i organizator festivala “Mirëdita, dobar dan!“ napominje za naš portal da ne postoji očekivanje od umetnika da oni budu taj „prvi bedem odbrane i prvi na liniji fronta u odbrani međuljudskih odnosa i izgradnje mira“, ali da su kontakt i razgovor alati kojima se prevazilaze stvari koje nam smetaju kod druge strane, a u tome su umetnici dobri.

„To je zapravo jedna vera, a Mirdita je platforma za sve ljude koji tu vrstu dobre volje i vere gaje i imaju u sebi i dalje uprkos svemu. I mislim da bi bilo nefer da takvi ljudi, građani, umetnici, profesionalci različitih profila nemaju prostor u kome mogu da je iskoriste i pretvore je u nešto što može da bude deo jednog društveng procesa koji je dugoročan, a ujedno i jako velik i neophodan“, ukazuje ona.

Parče slobode

Na pomen severne Kosovske Mitrovice, prosečan stanovnik Srbije pomisli prvo na Olivera Ivanovića, most kojim saobraćaj ne ide, Srpsku listu, Milana Radojičića ili Zvonka Veselinovića (Novosađani posebno ovog potonjeg), barikade, nalepnice na automobilskim tablicama… Kada se nađete na ulicama ovog grada, utisak je sličan, sve je u bojama srpske zastave, nacionalističkim grafitima i muralima su zidovi bukvalno preplavljeni. A ako se s glavne ulice smaknete svega par koraka, uronite u svet bračnog para Dunđerin. Novosađanin i Lipljanka već osmu godinu održavaju ovaj prostor živim, a s njim i nemalu kulturnu/umetničku scenu čiji značaj uvelike prevazilazi sam prostor.

Kako za Autonomiju navodi Miljana Dunđerin, Akvarijus je nastao kao potreba da jedan grad,  prepoznatljiv po apsolutno negativnom narativu, dobije kulturni centar u kome će ljudi osećati parče slobode. Već sama lokacija i komšiluk šarenolikog nacionalnog sastava svedoči o ideji koja se krije iza ovog mesta. Slobodu skupo plaćaju, finansijski nezavisni od političke moći iz bilo kog sistema.

’Kroz poeziju upoznajemo čoveka’

Književni festival „ZaNa“, u organizaciji PKC Akvarijusa i Fondacije „Demetra“, uz podršku UNMIK-a, iznedrio je i tri izdanja trojezične knjige poezije.

Kako za Autonomiju objašnjava Miljana Dunđerin, cela ideja je plod prijateljstva nje i Nore Prekazi Hoti, dve žene koje povezuje borba za umetnost, a od kojih jedna živi na severu a druga na jugu Kosova.

„Izabrale smo polje umetnosti gde možda najlakše možemo jedni druge da upoznamo, jer upoznavanjem poezije upoznajemo čoveka. Tako smo napravili tri edicije tog festivala i imamo tri troknjižja na tri jezika. Mogu da kažem da je to jedna od uspešnijih i značajnijih stvari koja se desila za Mitrovicu, zato što su posle drugo vremena ljudi počeli da sarađuju, komuniciraju i čitaju jedni duge“, naglašava Miljana Dunđerin.

Svaka knjiga štampana je na srpskom, albanskom i engleskom jeziku, te su tako umetnici dobili priliku da prevladaju jezičku barijeru i približe se široj publici.

U drugoj dimenziji priče mladi autori dobili su priliku da urade portrete ljudi koje ne znaju i koji pišu na njima nepoznatom jeziku.

„Tu je bilo sve nepoznato, osim jedne životne problematike koja sve mlade ljude muči. I to im je  negde i bio jezik komunikacije. Na kraju su autori dobili svoje portrete, a umetnici publikaciju u kojoj se nalaze njihovi portreti i svi su bili sretni i zadovoljni. Među njima su i ljudi koji su nastavli da komuniciraju, jednostavno su prepoznali jedni druge po nekom umetničkom senzibilitetu“, navodi Miljana Dunđerin.

Akvarijus godišnje nudi između 80 i 100 kulturnih sadržaja – knjževnih, likovnih, filmskih ili pozorišnih programa, tu je i program za decu, kao i muzika.

„Naši programi se svode na jedan osnovni princip – prostori slobode, gde apsolutno svako može da uđe na ova vrata, ali bez političkih pamfleta i bez diskriminacije bilo kog karaktera. Ovde mora čovek da se oseća slobodno, nezavisno od toga koje je nacije, kojoj veri pripada, kojoj zajednici pripada, kog je pola, kog starosnog doba… Ova vrata su otvorena za sve ljude koji imaju pre svega misao slobode. Pored toga, ovo je prostor polemike, prostor kritike. Jer, bez polemike i kritike mi nemamo društvo, društvo izgubi vrednost“, poručuje sagovornica Autonomije.

Glavni finansijer je publika koja popije piće ili kupuje knjige i slike, a finansijsku pomoć u par navrata iskoristili su i od strane međunarodne zajednice, ali nikada od zvaničnih institucija Beograda, Prištine ili lokalnih vlasti.

’Da čujemo i vidimo i ono sa druge strane’

Milan Vračar kaže da je prvu saradnju sa kosovskim umetnicima Kulturanova ostvarila sa Multimedijalnim centrom iz Prištine (Qendra multimedia) koja je rezultirala predstavom „Patriotic hypermarket“, koja je dosta dobro primljena i u domaćoj i u internacionalnoj javnosti. Nisu izostale ni nagrade sa festivala, pa je saradnja nastavljena i proširen je krug ljudi s Kosova, dodaje naš sagovornik. Između ostalog, radili su i na prevodima knjiga autora sa Kosova, i brojnim drugim projektima čiji je smisao bio povezivanje, upoznavanje i umrežavanje ljudi.

„Umetnici su dosta teški ljudi, da se ne lažemo, tu je puno sujeta, ega, ali su istovremeno i najdivniji ljudi na svetu. Kada radiš sa nekim ko te inspiriše, on ti vrati veru i oplemeni te“, kaže naš sagovornik.

Sofija Todorović podseća da je inspiracija za festival “Mirëdita, dobar dan!”, koji je nastao u periodu kada je Briselski sporazum tek trebalo da bude potpisan, bila zamisao da kultura može da priču o odnosima Srbije i Kosova donese na jedan razumljiviji način.

„Inspiracija za festival bio je glumac Bekim Fehmiu, kao neko ko je bio istaknut jugoslovenski glumac i zaista veliko ime i na Kosovu i u Srbiji, neko čiji lik i delo izaziva vrlo pozitivna osećanja kod ljudi. I samo ime festivala sastoji se iz dve reči koje znače isto na srpskom i albanskom, jer mislim da je vreme da prestanemo da se gledamo samo preko nišana i umesto toga kažemo jedni drugima: Dobar dan! Da odlučimo da čujemo i vidimo šta je ono što je sa druge strane“, ističe ona.

Festival svake godine savremenu kosovsku kulturnu scenu dovodi u Beograd, u formi filma, izložbe, predstave, umetničkog performansa ili koncerta.

„Ideja je i da deo srpske alternativne savremene scene predstavimo na Kosovu, tako da smo prošle godine u Prištini imali film ’Leto kad sam naučila da letim’, zatim predstavu Heartefact produkcije ’Bilo bi šteta da biljke krepaju’, u kojoj igraju naši glumci“, navodi ona.

Dodaje da je festival prilika brojnim umetnicima da po prvi put posete Beograd ili Prištinu, te da takva manifestacija dovodi „do pomeranja granica unutar ljudi, ali i van njih“.

Praznina koju bi trebalo da prevaziđemo

Da je neke veze teško pokidati svedoči i partnerstvo Centra za regionalizam i organizacije „Majka Tereza“ iz Prištine koje traje već 22 godine, tokom kojih je realizovano oko 40 projekata i učestvovalo više desetina organizacija.

Krajem januara u Novom Sadu organizovan je trodnevni trening za 15 nevladinih organizacija kojima su dodeljeni mali grantovi za zajedničke projekte iz oblasti kulture, edukacije, zapošljavanja i zaštite životne sredine.

Direktor Centra za Regionlizam Aleksandar Popov rekao je za Autonomiju da je pristiglo dvostruko više ponuda što, kako ocenjuje, najbolje svedoči o značaju ovog programa i uspehu prethodnih.

„Raduje me da postoji tolika spremnost među nevladinim organizacijama, na kraju krajeva one su i bile pioniri u saradnji pa su još za vreme ratova sarađivale nevladine organizacije iz Srbije, Hrvatske, Crne Gore… tako je nastala i Igmanska inicijativa. Privrednici imaju drugi interes, a jedina branša koja je konstantno sarađivala jesu kriminalci“, dodaje Popov.

Govoreći o ranijim projektima, on je podsetio da je zaahvaljujući njima bilo prilike da se u  Novom Sadu čuju glasovi veterana sa Kosova, Srbije i iz Bosne i Hercegovine, ili da se u Srpskom narodnom pozorištu čuju pesme na albanskom jeziku prilikom performansa kojim su prezentovani svadbeni običaji na Kosovu.

„Mislim da je sa mladima potrebno raditi. Oni nemaju dovoljno političkog i životnog iskustva, a često su na udaru i nacionalista i drugih koji žele da ih zloupotrebe. Zato je važno da se međusobno upoznaju i prevaziđu stereotipe koje nam nameću političari i mediji i nacionalisti“, ocenjuje je naš sagovornik.

Dritero Loka, iz Prištinske organizacije „OJQ Research“ za Autonomiju ističe da je prvi put u ovakvom programu i nada se da će nakon prve uslediti brojne saradnje sa kolegama iz Srbije.

„Iz perspektive moje organizacije i toga čime se bavimo po pitanju saradnje na polju kulture između Kosova i Srbije, mogu da kažem da stvari nisu toliko loše. Međutim, uvek je tu nekakva praznina koju bi trebalo da prevaziđemo, da nekako to poboljšamo. Treba da se trudimo i svakog dana da radimo na prevazilaženju problema“, smatra Loka.

Kada je u pitanju njegova organizacija, ističe da je do sada učestvovala u projektima namenjenim mladima iz svih zajednica na Kosovu, ali da su se sada odlučili na to da pronađu partnere iz Srbije iz oblasti kulture i da s njima razmene iskustva i uspostave veze i dugoročnu saradnju.

„Kada je saradnja po pitanju kulture između civilnih organizacija dobra, mislim da to može dovesti do višeg nivoa saradnje i između dve države. To bi, naravno, bilo dobro za odnose uopšte, a posebno kada su u pitanju mladi, jer na taj način se mržnja koja postoji između zemalja može umanjiti“, uveren je Loka.

Ipak, dodaje, i Kosovo i Srbija, kao države, moraju da rade više i kontinuirano na svojim odnosima, ne bi li se situacija značajnije popravila.

Politika na svakom koraku podmeće nogu i sapliće

Miljana Dunđerin ocenjuje kao apsurdnu činjenicu da lakše komuniciraju umetnici iz Beograda i Prištine ili Novog Sada i Prištine, pa čak i Tirane i Beograda, od umetnika različitih zajednica iz Prištine i Mitrovice.

„Umetnost ne sme da ima te barijere, ona je univerzalna vrednost koju ne možemo da posmatramo kao neprijateljsku stranu, tu postoji rivalitet ili takmičenje između autora, ali lično, a ne smemo da dozvolimo da se neka umetnost ne primenjuje ili ne prikazuje zato što pripada nekom drugom i drugačijem“, smatra ona.

Milan Vračar kao jedan od problema vidi i jezičku barijeru prisutnu kod generacija mlađih od 40 godina. To, dodaje, ne znači da se treba predati već upravo više raditi sa tom generacijom.

„Sa ovom generacijom 35 plus postoji i razumevanje jer su ljudi u zrelijim godinama, imaju više životnog iskustva, ali nikada nije lako jer politika na svakom koraku podmeće nogu i sapliće“, dodaje Vračar.

Sofija Todorović napominje da, kada neki umetnik pojedinačno ili na nivou neke organizacije jednom sakupi hrabrost kakvu odnosi između Kosova i Srbije zahtevaju od svakog pojedinca, i kada dozvoli sebi da se jednom izloži svemu što može da ga očekuje sa obe strane, onda više nema uzmicanja, a pogotovo „nema povratka na nulu“.

„Odlična stvar sa upoznavanjem ljudi je da se tu kreiraju odnosi koje ne može da naruši jedna Banjska, ili bilo koja druga politička tenzija. Ono zbog čega su naši odnosi krhki jeste međusobno  nepoznavanje, nerazumevanje, manjak dijaloga, i uopšte jedno potpuno odsustvo te drugačije perspektive“, smatra ona.

Kulturni pokret otpora

Milan Vračar mišljenja je da je u slučaju kulturne saradnje „krajnje licemerna pozicija“ i Kosova i Srbije, jer im je uvek bitnija forma od suštine, pa iako je, kako kaže, Srbija de facto priznala Kosovo, ona onemogućuje kulturnu saradnju. Tako im je jednom prilikom projekat odbijen jer kod imena Kosova nije stavljen asterisk.

Slično je bilo i sa projektom „Western Balkan youth orchestra“, u sklopu programa Kreativna Evropa. Reč je o projetu koji zahteva finansiranje i od strane zemalja učesnica.

„Okupili su mlade muzičare, profesionalce na početku karijera sa celog Balkana i data im je mogućnost da sviraju, kompozitorima da komponuju, da se stvaraju veze. Imali smo odličnu turneju u Nemačkoj, ali sa turnejom na Balkanu smo se namučili kao da smo išli na Himalaje. Nije to samo stvar sa nama, problem je mnogo veći, jer niko od partnera sa Balkana nije dobio tu vrstu novčane podrške“, navodi Vračar.

Miljana Dunđerin ocenjuje da nakon rata mora da prođe mnogo vremena da se strategija jedne države sa dnevno-političkog nivoa prebaci na umetnički. U državi, kaže ona, mora sve da funkcioniše, da postoji višak budžeta i finansija koji onda može da se uloži u kulturu.

„XXI je definitivno vek rata, a ne umetnosti. Upravo zbog toga mislim da nam je potrebno da kulturne sadržaje i programe spustimo na neki prijemčiviji nivo da bi publika mogla da dođe do kultrnih sadržaja“, kaže ona.

Glasno ćutanje

Od svega izrečenog u tekstu nekome će rečitije biti ono što je prećutano.

Više organizacija i pojedinaca jednostavno je odbilo da učestvuje u ovom razgovoru, navodeći kao razloge tenzije koje se poslednjih meseci neprekidno podižu: od Banjske, preko tablica, ukidanja dinara…

To je dodatno potvrdilo ono čega smo se pribojavali – dnevna politika još uvek je ta koja apsolutno diktira svakodnevni život.

Toliko je politička situacija pogoršana da čak ni oni koji godinama unazad sarađuju sa komšijama iz drugih zajednica smatraju da je vreme da se malo primire. Za javnost, naravno, oni svoj rad ne prekidaju, samo ne žele da o tome govore za medije i skreću reflektore na sebe.

Sofija Todorović smatra da programi poput Mirdite neće biti ni potrebni kada jednom države institucionalizuju kulturnu saradnju i da će onda doživeti sudbinu festivala „Dani Sarajeva“.

„Možemo da debatujemo o kulturnoj saradnji između Beograda i Sarajeva, ali je ona sigurno na mnogo višem nivou nego što je bila pre skoro dvadeset godina kada je organizovan festival ’Dani Sarajeva’ i kada je jedan bend Dubioza kolektiv prvi put došao u Beogard“, ukazuje ona.

Prelaskom saradnje u mejnstrim i pod okrilje države, kako dodaje, smanjuje se uloga civilnog društva.

„Mislim da je u tom trenutku ostvaren sam cilj festivala i da onda Mirdita treba da ostane kao nekakav kulturni pokret otpora, u smislu osvajanja prostora slobode, i da će ta vrsta kulturne razmene poprimiti drugačije oblike. Ja bih bila srećna da to vidim“, zaključila je Todorović.

Dalibor Stupar (Autonomija)