Skip to main content

ZORAN STRIKA: Novi Sad – grad utočišta, ali na kratko

Kultura 09. jul 2022.
3 min čitanja

Ovih dana može mnogo toga da vas iznervira. Neko ispiše slova “Z” u velikom delu grada i niko, kao, ne trepne. Dobro da bombu nisu nosili. Šta rade gradske službe? Nacrtaš oblačić u stripu i upišeš samo “zzzzzzzz”.

Potom vidiš da neko može da razvije transparent kako je naša unija “Rusija – Srbija”, šta god, okej, ali kako se onda godinu dana ranije digne pola komunalne-ne-radim-ništa policije, BIA i sada ocrnjeni bivši načelnik samo zato što je neka omladina htela da kaže kako je glava kuće diktator?

I povrh svega, kap u moru, ali i to kakva kap, jeste kad iskoči tabloidni naslov kako je neko, nešto, iz nekog razloga, “izgrmeo”, mnogo češće “izgrmela”. Grmi ovih dana uzduž i popreko Novog Sada, Vojvodine, Srbije od ekstremne količine spinovanja, gluposti, te maloumne bahatosti u toj meri da je, jednostavno, potrebno pronaći neko utočište.

Postoje utočišta koja su stalno tu, nekome je to porodica, nekome prijatelji. No, postoje utočišta koja se pojave s vremena na vreme, kao potopljena crkva čiji zvonik vidite tek onda kada opadne vodostaj. Sinoć u Novom Sadu je to utočište mogao da vam bude Nik Kejv. Legendarni muzičar, zajedno sa svojim sastavom The Bad Seeds, na Petrovaradinskoj tvrđavi na nešto više od dva sata otvorio je kolektivno utočište za one u zbegu od ludosti.

Nik Kejv je ugrabio publiku za ruke i poveo ih kroz rolerkoster ritmova, melodija, kroz njegove brojne likove, od onoga koji hoće sve da vas upuca, preko sveštenika koji trči kroz kapelu dok se kalendari prevrću, do osobe čija je ljubav takva da se spušta poput voza niz planine, po kiši. Bio je to povratak u život, suprotno onome o čemu piše Đerđ Konrad, bio je to dokaz da možemo da se razmahnemo, da će se naš sutrašnji dan nastaviti, da neće samo smeniti današnji.

Svoj nastup na Exit festivalu Kejv je počeo munjevito, sa “Get Ready For Love” i “There She Goes My Beautiful World”, pesme koje dugo nije izvodio na koncertima, jer nije imao odgovarajuće prateće vokale. Ovog puta bili su sa njim. Naravno, isporučio je pesme koje su već postali standardi na njegovim koncertima “Jubilee Street”, “From Her to Eternity”, “Higgs Boson Blues”, “Red Right Hand”. Odlična u novom aranžmanu bila je “City of Refuge”.

Posebno su zvučale novije “Waiting For You”, “Bright Horses”, “Carnage” i “White Elephant”, tokom koje se dogodio i jedan od najlepših momenata ovog koncerta. “White Elephant” govori o našoj kulturi, ludilu sveta, o “I Can’t Breathe”, tri reči koje su pokrenule lavinu, o tome kako u samosažaljevanju nestajemo. Pesma je to koja raste i na svom kraju ima krešendo koji prate reči “A time is coming, a time is night, for the kindgom in the sky. Don’t ask who, don’t ask why, ‘case there’s a kingdom in the sky. We’re all coming home, for a while.”

Ali, ono što je čitav momenat učinio lepim jeste to što je Kejv iz publike na binu izvukao mladića, Nikolu Krstića, frontmena cover benda The Cave Dogs i sa njim pevao do kraja pesme. Možda se upravo i njemu obraćao australijski muzičar kad je rekao “sećam se tebe”, s obzirom na to da je preko svog bloga Red Hand Files pisao Nikoli, hvalivši njihov rad.

Osim toga, jedna devojka je imala sreću da na rukama publike bude približena Kejvu i da joj on direktno peva, da ona odgovara sa “boom, boom, boom”, jer u takvim događajima otkucaji srcu su vam zaista kao eksplozije serotonina pomešanog sa oksitocinom. I upravo je umetnost velikih ta koja omogućava da i vi otkinete komad sreće drugih, a da se oni ne osećaju zakinuto.

Uhvaćena u mrežu simbola publika je mogla samo da digne ruke na “Into My Arms”, koja je iskrenija, ljudskija i tačnija od bilo kojeg dogmatskog pesmuljka koje su nam puštali na časovima veronauke. Lenard Koen je slušao, pa se nasmešio uz poruku: “Come gather the pieces all scattered and lost. The lie in what’s holy, the light in what’s not.”

Kejv se od publike oprostio uz predivnu “Vortex” i “Ghosteen Speaks”. U “Vortex”-u Kejv nas poziva da zakoračimo u taj kovitlac kom pripadamo. Tumačite to kako želite, tražite ono čemu pripadate ili nemojte ničemu da pripadate. Bio je to koncert-lek, melem za onaj život u kom se pola vremena provede na poslu, a ostatak u krevetu ili imitiranju življenja, sa društvenim mrežama kao dokazom našeg postojanja.

U međuvremenu, we’re all coming home.

For a while.

(021, foto: Beta)