Ni najnovija inicijativa za ponovno uvođenje obaveznog služenja vojnog roka ne iznenađuje javnost koja po pravilu ostaje uskraćena o pravim razlozima, detaljnoj analizi i društvenim posledicama takve odluke. Aktuelna Strategija nacionalne bezbednosti ne prezentuje indikatore zbog čega bi zaključili da nam je bezbednost ugrožena, ali sa druge strane inicijativa ukazuje na nagomilane probleme Vojske Srbije (VS) za popunom jedinica koje aktuelni menadžment nije u stanju da reši. Odavno je VS prestala da bude poželjan poslodavac, a sada kadrovske probleme pokušava da reši obligacijom prema delu stanovništva. Naglašavam “delu” jer nije potpuno jasno kako predlagač namerava da prevaziđe ustavna ograničenja poput ravnopravnosti polova (čl.15), prigovora savesti (čl.45) ili zabrane diskriminacije (čl.21), ali i da reši pitanje dvojnog državljanstva ili odazivanja svih nacionalnih manjina.

Kada država sa stalno otvorenim konkursima za aktivni sastav VS i inicijativom za ponovno uvođenje vojnog roka na ovakav eksplicitan način pokazuje kadrovske probleme u sistemu odbrane, trebamo se kao društvo zapitati da li nam je narušena i nacionalna i lična bezbednost. Ukoliko bezbednost zasnivamo na neodrživoj vojnoj neutralnosti, na virtuelnom konceptu totalne odbrane i na opredeljenju prema ODKB, kako je navedeno u strategijama iz oblasti odbrane, onda smo duboko sa glavom u pesku. Kao što 1989. nismo znali posledice pada Berlinskog zida, ni sada ne shvatamo (ili to ne želimo) globalni geopolitički kontekst koji konsekventno ima posledice na regionalnu stabilnost. Balansiranom spoljnom politikom ne samo da zavaravamo narod u vezi evropskih integracionih namera, već i, protivno nacionalnim interesima, oduzimamo Srbiji potencijal istinskog partnerstva i savezništva. Krajnje je vreme da preispitamo održivost vojne neutralnosti i sve koristi od kolektivnog sistema bezbednosti, pa makar to zahtevalo i po koju emotivnu suzu.

Analizom aktuelnih svetskih sukoba, lako je zaključiti da su moderni borbeni sistemi nametnuli tehnološki sofisticirane pretnje na koje regruti nisu u stanju da odgovore. Dakle, opšta vojna obaveza je stvar prošlosti i samo profesionalan vojnik može efikasno da odgovori na savremene bezbednosne izazove. Možda najveća iluzija našeg društva je pokušaj dodele vaspitne uloge vojsci koja je regrute samo obučavala i drilovala, bez korektivnog pedagoškog pristupa.

Zbog svega navedenog, samo vraćanje obaveznog služenja vojnog roka nije i ne sme biti resorna nadležnost generala koji se spremaju za prošle ratove i fokusirani su isključivo na probleme funkcionisanja kasarni. To je široko društveno pitanje u koje moraju biti uključeni eksperti od psihologa, preko pedagoga, do finansista, kako bismo na najefikasniji način, zajedno sa donosiocima odluka, odgovorili svim bezbednosnim izazovima za našu zemlju.

autor teksta je izvršni direktor Saveta za strateške politike

(Autonomija)