Bio je to samo još jedan „Utisak nedelje“, politička emisija sa višedecenijskom tradicijom u Srbiji. Gosti ko gosti, razgovarali o aktuelnim gorućim temama, studentskoj pobuni, šta je bilo, kako će biti, da li je moglo gore, da li se može nešto bolje i slične tekuće debate, koje u biti svi mi ovih meseci vodimo. A onda je došao stalni deo emisije, tamo negde pred kraj, kada se publika javlja i glasa za ponuđene utiske, koji su se zbili tokom prethodne sedmice. Javio se gospodin, predstavio se kao „Asad iz Tutina“ – manje mesto u Sandžaku nadomak granice između Srbije i Crne Gore – te je glasao za predlog broj jedan. Kao i uvek, gledaoci imaju priliku da kažu svoje mišljenje – ponekada se tu jave i umniji, a ponekada i totalni idioti.

Međutim, ovaj put je bilo skroz drugačije. Asad je nakon svog predstavljanja rekao: „Hoću samo da vam kažem da kao Bošnjak, nakon protesta u Nišu, osećam se kao punopravni građanin naše Srbije. Do protesta u Nišu mi, Bošnjaci, uvek smo bili malo skeptični, devedesete godine su ostavile veliki trag na sve nas, i Bošnjake, i Srbe, i sve ostale. Dobili smo jedan vetar u leđa, gde ja na javnim mrežama objavljujem: ’Sada sam srećan, srećniji nego prije’, i da ću sa zadovoljstvom svoju decu da ostavim da žive i rade u Srbiji. Da budu građani lojalni državi Srbiji, a siguran sam da 99 odsto Bošnjaka isto razmišlja kao ja“. I to je bilo to.

Nakon toga je taj deo emisije počeo da kruži svim hodnicima društvenih mreža, da se šeruje, lajkuje, komentariše i hvali. Svi su pisali kako je ovo pobeda nad pobedama. Kako od ovoga više nema dalje. Kako je ovo nešto najčistije što je tromesečna studentska pobuna donela. Kako zbog ovakvih stvari se vredi boriti u ovoj zemlji.

Kada bi neki vanzemaljac gledao ovo sa strane, verovatno bi ostao zatečen, postavio bi pitanje: „Ali šta je do sada, stotinu mu Jupitera, bio problem?“ Možda bi neki učeniji otvorio i Ustav Republike Srbije i pročitao naglas član 14 „Zaštita nacionalnih manjina“ koji glasi: „Republika Srbija štiti prava nacionalnih manjina. Država jemči posebnu zaštitu nacionalnim manjinama radi ostvarivanja potpune ravnopravnosti i očuvanja njihovog identiteta“. Možda bi dalje nastavio da čita uz čuđenje član 21 u kojem piše da je „zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta“. „Zabranjeno je i kažnjivo svako izazivanje i podsticanje rasne, nacionalne, verske ili druge neravnopravnosti, mržnje i netrpeljivosti“, pročitao bi vanzemljac u srbijanskom Ustavu.

Prema poslednjem popisu u Srbiji iz 2022, oni zainteresovani će videti da su Bošnjaci druga po veličini nacionalna manjina u državi o kojoj Asad priča, njih ima po tadašnjem brojanju: 153.801. Poređenja radi, Mađari su prvi, te ih ima 184.442. Šta je onda, pobogu, nama Asad upravo rekao? Šta se to, zapravo, desilo, pa se Asad iz Tutina konačno osetio kao ljudsko biće u ovoj zemlji? Možda se odgovor krije u ne tako davnoj prošlosti, koju smo svi izgleda mic po mic potisnuli.

Ulazak u tunel

Baš ovih dana smo imali prilike da slušamo i gledamo o oskarovcima, analize filmova, uloga, scenarija. Među nominovanima je bio i hrvatski kratkometražni film pod nazivom „Čovjek koji nije mogao šutjeti“. U tom desetominutnom uratku smo mogli vidjeti dramatizaciju ratnog zločina, koji se zbio 27. februara 1993. godine, u Štrpcima, kada su pripadnici srbijanske državne formacije Osvetnici, pod komandom ozloglašenog Milana Lukića, oteli iz voza 18 Bošnjaka, 1 Hrvata i 1 nepoznatno tamnoputo lice.

Iz voza 671, koji je saobraćao između Beograda i Bara, oteti su a zatim ubijeni sledeći ljudi: Esad Kapetanović, star 19 godina, zaposlen u preduzeću “Rad”, Beograd, Ilijaz Ličina (43), zaposlen u “Ratku Mitroviću”, Beograd, Fehim Bakija, (43), zaposlen u “Planumu”, Beograd, Šećo Softić (48) zaposlen u ŽTP, Beograd, Rifet Husović (26), zaposlen u Bijelom Polju, Ismet Babačić (30), zaposlen u preduzeću „Wall Street”, Podgorica, Hail Zupčević (49), izbeglica iz Trebinja, Adem Alomerović (59), zaposlen u „Raketi”, Prijepolje, Rasim Ćorić (40), zaposlen u „Limci”, Prijepolje, Fikret Memetović (40), zaposlen u ŽTP Beograd, Favzija Zeković (54), vlasnik radnje u Kraljevu, Nijazim Kajević (30), zaposlen u pribojskoj pošti, Muhedin Hanić (27), zaposlen u „Zmaju”, Beograd, Safet Preljević (22), zaposlen u privatnoj radnji u Beogradu, Džafer Topuzović (55), zaposlen u „Planumu”, Prijepolje, Jusuf Rastoder (45), zaposlen u Beogradu, Zvezdan Zuličić (23), student, izbeglica iz Sarajeva, Tomo Buzov, vojni penzioner iz Beograda i najmlađi među njima, šesnaestogodišnji Sead Đečević, učenik iz Bara.*

U Prijepolju je dignuto spomen-obeležje na kojem piše: „Ko u ovoj zemlji zaboravi stanicu Štrpci i 27. februar 1993. odustao je od budućnosti“, dok je Apelacioni sud u Beogradu 30. novembra 2023. doneo rešenje kojim je ukinuo prvostepenu presudu za zločin u Štrpcima u Bosni i Hercegovini i predmet vratio na ponovno postupanje. Prvostepenom presudom od 7. februara te godine pripadnici jedinice Osvetnici Gojko Lukić, Duško Vasiljević, Dragana Đekić i Jovan Lipovac, pripadnik Vojske Republike Srpske, osuđeni su zbog otmice, mučenja, i ubistva putnika iz voza, ali na kraju je ostala krvava kaljuga na pravosuđu Srbijatrije.

No, kao što možemo da zaključimo iz navedenog slučaja, mnogi od ovih ljudi su živeli, radili i pokušavali da prođu kroz zlokobno vreme kako su znali i umeli, ali ih je očigledno omelo takozvano rešavanje srpskog pitanja. Iako su svoj rad i trud poklanjali državi Srbiji, ona očigledno nije imala milosti za njihova postojanja. Nažalost, ovo nije jedini slučaj, ali jeste simboličan.

Čitava dekadu nad bošnjačkom nacionalnom manjinom u takozvanoj Saveznoj Republici Jugoslaviji obeležila je esktremna represija, a o svemu tome svedoči i knjiga „Hronologija zla i neizvjesnosti: pregled kršenja prava i sloboda u Sandžaku u SR Jugoslaviji“, koja taksativno, precizno i jasno, od datuma do datuma, prikazuje kroz šta su sve Bošnjaci prošli pod državom koja umesto da ih zaštiti – htela je da ih uništi. Najveći greh u svemu tome je što se radi o ljudima koji su verovali zemlji u kojoj su živeli. Verovali su, čak i u ono vreme, da postoji nekakav zakon koji će ih štiti, braniti i uvažavati.

Dugo putovanje kroz mrak

Završile su se devedesete, đavo ih odneo, svašta se od tada izdešavalo, ali mnoge od tih stvari iz mračne prošlosti se nisu rešile. Miloševićev nacional-socijalistički režim jeste pao, ali je koncept politike ostao skoro pa isti. Njegovi poslušnici su se samo pritajili ili su pak prešli na drugu stranu kod tobože demokratskih vlasti. Mnogi zločini iz devedesetih su se u tom periodu relativizovali, umanjivali, negirali ili pak su nailazili na ruganja i ismevanja. Zvanična Srbija je nastavila da brani svoj stav da nikada nije bila u ratu, te da ono što se desilo u toj deceniji mora da se prevaziđe i da se ide dalje. I otišlo se dalje, stigli smo do Srbije Aleksandra Vučića. Jedne u potpunosti izdeformisane države koja je postala najgnusobnija moguća mutacija svih vlasti koje su bile pre toga.

Gospodin Vučić kao trenutno najodaniji agent neoliberalnog sistema za ovo područje, ostao je dosledan svom šovinizmu i šešeljevskoj mržnji prema svemu što nije srbijanskog porekla. Međutim, on lično to više nije na taj način izgovarao. Za takve stvari sada služe njegovi sateliti, dobošari i apostoli iz pakla. Od propagandnih pajaca preko intelektualnih nakaza do moralnih mrva, sve u korist ukrupnjavanja sopstvenog bogatstva i bogatstva onih kojima su obećali jeftinu radnu snagu, rudna bogatstva i slobodno zemljište, segmentisanje masa prema nacionalnoj i verskoj pripadnosti je sve ove godine rađalo plodom. Njegova produžena ruka u Republici Srpskoj, Milorad Dodik, koji je ovih dana i prvostepeno osuđen, baš zbog svog ludovanja, bio je sve ove godine ona grdobna nesvest, ono sirovo, primalno, te je sejao & sejao mržnju i prezir gde god je stigao prema bošnjačkoj populaciji.

Naslovne strane i televizije sa nacionalnom frekvencijom takođe su sve ove godine ponavljale do iznemoglosti i nazad kako ustaše vrebaju, balije samo čekaju, muslimani iz Sandžaka hoće da se otcepe, Srbi su konstantno ugroženi samo zato što su pravoslavci, te je na taj način zamagljen čitav prostor u kojem je moglo uopšte pojmiti da postoji neko ko nije Srbin i pravoslavac, a da želi dobro svojoj zemlji.

Sve je to Nebojša Milikić u svom tekstu „Čitanje medija: buržoaska propaganda i fašizacija društva“ za portal „Mašina“ lepo uobličio: „Lako ćemo zaključiti da je istorijski i večiti cilj svake buržoazije, a time i svake buržoaske propagande, sprečiti proizvodne snage, nezadovoljne i ugrožene samim sistemom koji ih izgrađuje, u promeni proizvodnih odnosa na kojima sistem počiva. Posao buržoaskog političara je da to institucionalnom ili vaninstitucionalnom milom ili silom spreči. U poslednje vreme to se najuspešnije sprovodi degradiranjem, atomizacijom, socijal-darvinističkim konfrontiranjem i teritorijalnim ili formalno-pravnim dislociranjem različitih frakcija i klasa unutar globalnih proizvodnih snaga.“

On dalje piše: „Posao propagandiste je da sve te procese i pojave, njihove sistemske uzroke i posledice, potisne ili prikrije, ili mistifikuje i naturalizuje, a pri svemu tome svakako učini smešnim ili neizglednim svaki racionalni otpor. Tu je naravno i stari oprobani recept, kojim se pripiše i prepiše sve spoljnim i unutrašnjim neprijateljima. Važan deo misije buržoaske propagande je i da predupredi troškove i rizike raznih mogućih oblika sprečavanja promene proizvodnih odnosa.“

Nema se više šta tu dodati ili oduzeti. Zakrvaviće naprednjačka aždaja ruke do lakata, samo da bi odbranila svoju novopečenu klasu u ovom raju za bašibozuke, oligarhe i ostale vucibatine.

Vidi se svetlost

Studentska pobuna usled usmrćenja 15 života nakon pada nadstrešnice u Novom Sadu probila je sve te zidove i barijere. Da, možda ćete na internetu videti da se na tim skupovima nose i kokarde, i ikone, i kojekakve zastave o Kosovu, ali ćete moći da vidite i snimak kako se studenti muslimanske i hrišćanske veroispovesti jedni pored drugih mole. Za autora ovog teksta to je bila mini-revolucija u njegovom mozgu, ako ima slobodu da to prizna. Dani kada su novopazarski studenti i studentkinje ustali su postali dani pravog oslobođenja ove zemlje.

Odjednom, kao da smo počeli da se svi budimo iz nekog dubokog košmara, koji nikako nije mogao da prestane da se odvija. Svi ti silno izgrađeni zidovi počeli su da pucaju pred emocijama i konekcijama između ovih mladih ljudi. Više niko nije video prekoputa sebe neprijatelja, nekoga ko želi da mu izvadi oči, prereže grkljan, već saveznika, saborca, prijatelja. Da li se krstiš sa tri prsta, dlanom ili držiš ruke ka nebu, više nije bilo bitno. Bitno je bilo samo da znaš ko je, zapravo, najodgovorniji za ovaj inferno u kojem živimo već godinama, da ne kažemo decenijama.

Asadove reči odjekuju daleko van ovih prostora i van ovog vremena. Možda sutradan neće biti sve baš idealno, jer nas istorija uči da su emocije podložne promenama, da je moć političkih elita ogromna, stoga se njihov uticaj ne može zanemariti.

Međutim, Asadovo javljanje vraća veru u život na ovim prostorima. Kleronacionalističkim strujama – da li one bile u Srbiji, Bosni i Hercegovini ili pak Hrvatskoj – Asad uopšte ne odgovara. Njegovo slovo cepa, ruši i ogoljava njihove suštinske namere, njihove grozomorne i proračunate akcije, prikazuje da se iza svih tih identitetskih, samoopredeljivačkih, nacionalnobuđivačkih, verskoosvešćivačkih pobuda i farsi – krije nezasita želja za ukrupnjavanjem ličnih bogatstava.

---

*imena, prezimena, godine, zaposlenje naveo je u svom tekstu „Srbija i Štrpci: Ljudskost ne stanuje ovde“ naš pokojni prijatelj i kolega Bojan Tončić, te ovu priliku koristim da tekst posvetim njemu i njegovoj borbi protiv svih sila mraka

(Nomad, foto: lična arhiva)