Kada bi se samo u jednoj slici morala ilustrovati saradnja nevladinih organizacija Srbije i Kosova onda bi maglovito jutro i mini bus, koji je upravo spreman da nas poveze od Novog Sada do Prištine, bili njen neizostavan deo. Prevoziti ljude kroz maglu i balkanske gudure ne znači samo povezati dve destinacije. Reč je o najpouzdanijem načinu da se suštinski dijalog Srbije i Kosova i dalje vodi.

„Ljudi kada se nađu licem u lice kroz razgovor otklanjaju stereotipe koje imaju jedni o drugima. U takvim razgovorima brzo se shvata da nema razloga da se gledamo popreko i da svi mi imamo slične probleme“ kaže Aleksandar Popov, predsednik Centra za regionalizam, koji se upravo vratio sa Kosova.

Istim putem, samo leti, putuje i Željko Stanetić zajedno sa aktivistima organizacije Vojvođanski građanski centar, koji svake godine realizuje putovanja mladih iz Novog Sada na filmski festival u Prizrenu.

„Problemi koji pogađaju građane Srbije veoma su slični onima koji pogađaju građane Kosova, samim tim je i ta saradnja dosta prirodna i potrebna, a iskustvo koje proistekne iz nje je dragoceno“, poručuje Stanetić.

“Potrebno je da svi shvate realnost”

Analiza aktivnosti nevladinih organizacija (NVO) u procesima pomirenja i uspostavljanja dijaloga Srbije i Kosova pokazuje da se radilo mnogo ali da je urađeno malo. Ili je to „malo“ najviše što se moglo? Dvadeset pet godina nakon završetka otvorenog sukoba i povlačenja srpske vojske i policije sa Kosova, očigledno je da civilni sektor nije uspeo da razgradi nacionalističke i ratnohuškačke narative sa obe strane. Međutim, kada se uzmu u obzir društveno političke okolnosti, posebno u Srbiji nakon dolaska SNS-a na vlast 2012. godine, te dolaska Aljbina Kurtija i Samoopredeljenja na čelo Kosova, postavlja se pitanje da li je tako nešto uopšte bilo i moguće.

Za Aleksandra Popova, činjenica da je dijalog još uvek otvoren predstavlja najveći rezultat saradnje nevladinih organizacija sa obe strane granice.

„Za normalizaciju odnosa Srbije i Kosova potrebno je da svi shvate realnost. Kada svi priznamo realnost a to je da smo izgubili ljude i da se rat odavno završio, tek onda će početi i puna normalizacija odnosa“, smatra Zef Šalja iz Organizacije Majka Tereza sa Kosova.

Nesporno je da deo civilnog sektora radi na smirivanju političkih tenzija. Decembra 2021. vladama Srbije i Kosova upućeno je zajedničko pismo četrdeset sedam nevladinih organizacija u kojem se tražio nastavak dijaloga te sprovođenje postignutih sporazuma. U međuvremenu, svedoci smo stalnih političkih tenzija pa čak i otvorenih oružanih sukoba, poput incidenta koji se dogodio u septembru 2023. kod manastira Banjska.

Naši sagovornici saglasni su u tome da bi bez zajedničkih napora „sve bilo još gore“.

Život diktira saradnju

„Saradnja između nevladinih organizacija iz Srbije i Kosova bila je i izazovna i vitalna. Uprkos političkim tenzijama i društvenim podelama, NVO su uspele da uspostave prekogranični dijalog, podstaknu uzajamno razumevanje i rade na zajedničkim ciljevima, kao što su ljudska prava, izgradnja mira i regionalni razvoj. Ovi napori često funkcionišu u krhkom okruženju, gde se suočavaju sa otporom političkih elita i dela populacije, ali ipak opstaju kao kritične veze između dva društva“, ističe za Autonomiju Visar Imeri, građanski aktivista sa Kosova ali i nekadašnji poslanik u parlamentu Kosova.

„Mi nemamo vlast u rukama i zato ne treba preuveličavati naše mogućnosti, već ih treba realno sagledati. Zato odgovorno tvrdim da bi situacija između Srbije i Kosova bila sigurno mnogo lošija da nije bilo glasa nevladinog sektora“, ocenjuje za Autonomiju Popov.

Sa njegovom ocenom slažu se i Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava kao i Željko Stanetić iz Vojvođanskog građanskog centra.

„To je tačno, zato što neke stvari jeste teško kvantifikovati ali nije teško prebrojati mlade ljude koji su upravo zahvaljujući radu civilnog sektora imali priliku da idu na Kosovo, odnosno dođu u Srbiju“, napominje Sofija Todorović.

„Pomenutom problemu najviše doprinose zvanični narativi, uspostavljeni i diktirani od strane političkih elita, koje na činjenici da baš ništa nisu uradili za žrtve konflikta koji se desio na Kosovu i dalje grade svoj politički opstanak. Uprkos svim pomenutim negativnim okolnostima – život diktira saradnju, a građani obe strane od nje imaju koristi. To je najvažniji zaključak ukoliko govorimo o vezama različitih strukovnih udruženja i organizacija koje se bave edukacijom mladih, radnika u kulturi, aktivista…“, naglašava Stanetić za naš portal.

Istraživanje saradnje nevladinih organizacija Srbije i Kosova pokazuje da je u periodu od dvadeset pet godina bilo nekoliko značajnih faza kao i nekoliko važnih tema.

Prva faza nastala je neposredno nakon demokratskih promena u Srbiji i trajala je do proglašenja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Uz značajnu pomoć Evropske unije kao i drugih međunarodnih organizacija, tada se otvaraju brojne oblasti međusobne saradnje. Normalizacija političkih odnosa i promocija mira i stabilnosti, ekonomija, telekomunikacije, obrazovanje, kultura… Tada je uspostavljen civilni dijalog koji traje do danas.

“Išli smo da slušamo drugu stranu priče, da razumemo…”

„Efekti ove saradnje mogu se posmatrati u nekoliko oblasti. Pre svega radilo se na izgradnji poverenja. Činjenica je da su nevladine organizacije olakšale dijalog i stvorile sigurne prostore za interakciju, pomažući u smanjenju stereotipa i predrasuda tokom vremena. Prekogranične inicijative ukazale su na probleme ratnih zločina kao i nestalih osoba. Brojni projekti ticali su se angažmana mladih, poput programa razmene i zajedničkih projekata. Primena ovih projekata svakako je uticala na bolje međusobno razumevanje i smanjenje generacijskih predrasuda. NVO su doprinele jačanju civilnog društva i na Kosovu i u Srbiji, podstičući veću građansku participaciju i otpornost zajednica. Iako su ovi efekti značajni, često ostaju nedovoljno cenjeni zbog sporog tempa društvenih promena i zasenjenosti ovih napora političkim sukobima“, ukazuje za Autonomiju Visar Imeri.

Međutim, jedan od najvažnijih i kako se kasnije ispostavilo najboljih oblika saradnje jeste rad na organizovanju uzajamnih poseta, stručnih putovanja i razmeni mladih ljudi.  

„Sećam se prvih poseta Prištini, koje sam imala. Sećam se entuzijazma, želje i radosti da vidim šta se nalazi s druge strane. Sećam se da smo po povratku sa putovanja kačili fotografije na društvenim mrežama, misleći da je to normalno i da je sve u redu. Sećam se da sam imala osećaj kao da smo udarili u osinje gnezdo a da nije bilo baš jasno šta radimo, osim što smo išli da slušamo drugu stranu priče, da razumemo, da pronađemo odgovore na neka pitanja, ili bar da čujemo druge odgovore na pitanja na koja ovde već imamo odgovore“, priča za naš portal Sofija Todorović.

Upravo programi razmene i studijskih putovanja preživeli su period stagnacije ali i period postepene i kontinuirane regresije koji traje od dolaska SNS-a na vlast u Srbiji te Samoopredeljenja na čelo Kosova.

„U suštini, današnju saradnju nose baš ti ljudi koji su tad bili na Kosovu odnosno u Srbiji. Mnoge od njih lično poznajem i oni su i danas, svako na svoj način i u svojoj oblasti, uključeni u procese normalizacije odnosa Kosova i Srbije“, dodaje Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava.

Za Maju Stojanović iz Građanskih inicijativa, organizacije koja je jedna od potpisnica javnog apela vladama Srbije i Kosova da nastave sa dijalogom i primenom potpisanih sporazuma, razmena mladih svakako je važna.

„Kada ste mlada osoba i imate priliku da odete u Prištinu ili da vidite Beograd to svakako može uticati na vas lično, ali postavlja se pitanje da li je to dovoljno. Da li nevladine organizacije treba svakog pojedinačno da odvedu na Kosovo ili u Srbiju? Mislim da to nije realno. Naravno, postojale su razmene novinara, umetnika, naučnika i drugih ljudi koji imaju veći društveni uticaj ali to ne može doneti suštinsku promenu. Zato su važne i neophodne državne institucije“, ističe za Autonomiju Maja Stojanović.

„Organizacije nikada neće imati kapacitet da uspostave odnose između dve, na ovaj način suprotstavljene strane, ali verujem da će biti čvrsti početni stubovi potpune normalizacije tih odnosa, kada oni budu mogući i kada politički predstavnici obe strane budu dovoljno zreli da je podrže“, veruje Stanetić.

Međutim, umesto političke zrelosti predstavnici Srbije i Kosova poslednjih nekoliko godina u otvorenom su političkom konfliktu.

Saradnja još uvek nije prepoznata kao vrednost

„Dok je Milošević porastao na kosovskom mitu, četiri decenije kasnije Vučić pada na stvarnosti Kosova“, nedavno je izjavio premijer Kosova Aljbin Kurti.

„Ova Vlada, zajedno sa predsednikom Republike i svim drugim državnim institucijama, nastaviće beskompromisnu borbu za očuvanje našeg suvereniteta i teritorijalne celovitosti na Kosovu i Metohiji“, poručio je u svom ekspozeu premijer Srbije Miloš Vučević, u aprilu 2024.

Kako u praksi izgleda beskompromisna borba za očuvanje suvereniteta mogli su da vide organizatori festivala “Mirëdita, dobar dan!” koji se od 2014. godine organizuje u Beogradu. Tokom svog desetogodišnjeg postojanja festival je bio jedna od retkih tačaka susreta ne samo dve umetničke scene. Značaj festivala bio je mnogo širi za saradnju nevladinih organizacija Srbije i Kosova.

„Za mene je ta odluka protivpravna i vrlo problematična. Donosi se odluka da se zabrani festival na kojem se susreću umetnici, mirovni aktivisti i borci za ljudska prava zbog zahteva huligana! Uostalom, policija i postoji da bi zaštitila obične građane od huligana. Tako da je to vrlo problematično i naravno da pokazuje nameru i stavove vlasti“, ističe Sofija Todorović iz Inicijative mladih za ljudska prava. 

Aktivnosti Centra za regionalizam iz Novog Sada ne sprečava srpska policija već ćutanje srpskih institucija. Prema tvrdnjama Aleksandra Popova, implementacija projekta „Dalje unapređenje civilnog dijaloga Srbije i Kosova“, koji je podržan od strane Evropske komisije, teško se realizuje u opštinama na čijem se čelu nalaze kadrovi Srpske napredne stranke.

„Jednostavno nisu zainteresovani da nas saslušaju, iako sam siguran da je implementacija projekta višestruko korisna upravo za meštane tih lokalnih sredina“, kaže Popov.

„Često sam na Kosovu i znam kakva je situacija. Nedavno smo bili na sastanku u Kosovu Polju, gde su nas u opštinskoj delegaciji pored Albanaca primili i Srbi koji rade u lokalnim institucijama, neki su i na upravljačkim funkcijama. Oni tvrde da oni nemaju problema sa Albancima sa Kosova već sa rukovodećim ljudima iz Beograda koji tvrde, na primer, da u Kosovu Polju nema niti jednog Srbina! Pa sa kim sam ja onda pričao pre nekoliko nedelja? Ko su ti ljudi?“, pita se Popov.

„Mislim da nešto što bismo mogli nazvati ‘odgovarajućom saradnjom’ nažalost još dugo nećemo videti na polju saradnje različitih subjekata između Srbije i Kosova, pa čak i saradnje organizacija civilnog društva. NVO iz Srbije i sa Kosova koje su pokrenule neki vid partnerstva često jesu progresivniji delovi obe pomenute zajednice, kojima je jasan pozitivni potencijal takvog odnosa. S druge strane, one nisu izdvojeni entiteti od država u kojima su registrovane i deluju, a od strane tih država saradnja još uvek nije prepoznata kao vrednost. Često je, naprotiv, viđena kao problem i neka vrsta tabua“ zaključuje Željko Stanetić.

Učinak NVO kao osnova za buduće pomirenje

„Kada smo počinjali saradnju sa kosovskom organizacijom ‘Majka Tereza’, a to je bilo pre četvrt veka, naša osnovna deviza je bila da mi ne odlučujemo o statusu Kosova, to rade političari i međunarodna zajednica. Naše je da, bez obzira na status, na prostorima Srbije i Kosova uspostavimo zonu mira, međusobne saradnje i komunikacije. Jedino što se od političara sa obe strane traži jeste – nemojte nas blokirati da idemo u pravcu normalizacije odnosa!“ kaže Popov.

„Da, na mnogo načina, to ‘malo’ koje su postigle NVO može se smatrati ‘najviše’ što je bilo realno moguće s obzirom na političke i društvene okolnosti. Organizacije civilnog društva su delovale u snažno polarizovanom okruženju, često sa ograničenim resursima i u političkoj neprijateljskoj atmosferi. Sama činjenica da je saradnja trajala 25 godina je dokaz otpornosti i posvećenosti aktera civilnog društva. Osim toga, ti ‘mali’ rezultati poput izgradnje mreža poverenja, podsticanja odnosa između zajednica i održavanja dijaloga, mogu imati duboke, dugoročne efekte, čak i ako nisu odmah vidljivi. Ovi napori pružaju osnovu za buduće pomirenje i obimniju saradnju, koja bi mogla postati moguća u povoljnijoj političkoj klimi“, uveren je Visar Imeri.

Centar za regionalizam nastavio je sa realizacijom svog projekta tako što su pronađene retke opštine u kojima SNS nije na vlasti. Projektom je obuhvaćeno petnaest organizacija mladih iz Srbije i Kosova za aktivnosti iz različitih oblasti poput zapošljavanja, ekologije, kulture i obrazovanja.

„Država ne zna kako da se ponaša u komunikaciji sa narodom. Zna samo da brani svoju politiku. A ako mi krenemo kao civilno društvo, verovatno da će biti uspeha i to ću da pokušam u narednim godinama“, najavljuje izvršni direktor organizacije „Majka Tereza“ Zef Šalja.

Šalja će zajedno sa Aleksandrom Popovim tokom 2025. realizovati zejednički projekat, koji uključuje, kako kažu, brojne posete Kosovu ali i dolaske prijatelja i poslovnih partnera sa Kosova u Novi Sad i Srbiju.

I Željku Stanetiću u sledećoj godini predstoje putovanja na Kosovo.

„Naravno da je ‘emocija odlaska na Kosovo’ svaki put donekle obojena i dominantnim političkim trenutkom i zavisi od njega, ali nas do sada to nikada nije sprečilo da posete realizujemo. Broj onih koji žele da učestvuju u programu je svake godine sve veći, kao i broj različitih individualnih saradnji proisteklih iz našeg programa ‘Prvi kadar’. Zato ćemo i 2025. biti i u Prizrenu i u Sarajevu“, poručuje Željko Stanetić.

Dragan Gmizić (Autonomija/naslovna fotografija: Autonomija)