Da bi u jednom društvu bila sprovedena lustracija, bilo ona pravno-formalna ili samo simbolična, potreban je pre svega širok konsenzus o tome da su lica koja su obavljala javne funkcije kršila ljudska prava. Taj konsenzus, kada je reč o recepciji devedesetih, u Srbiji nikada nije postignut. Naprotiv, postoji prilično široko rasprostranjen stav da devedesete treba zaboraviti, da taj haos treba tako haotično arhivirati, da devedesete nisu ključni period naših života, te da one nisu odredile našu sudbinu. Nešto manje, ali ne odveć manje, zastupljena je teza da to što je činjeno devedesetih nije sistemsko kršenje ljudskih prava već pojedinačni slučaj, da su političari bili žrtve spoljnih uticaja, istorijskih turbulencija, takoreći vremenskih nepogoda, i da su se samo ponašali u skladu sa tim.

Postoji i mit o nacionalističkim političarima kao „poštenim“ osobama, doduše ne odveć uspešnim u sprovođenju politike. Ili se njihove kriminogene aktivnosti proglašavaju za „opšte dobro“. Oni se na izborima kažnjavaju ne zbog toga što su kršili ljudska prava, pogotovo ne onih koji su Drugi i Drugačiji, već zbog toga što u tome nisu bili uspešni ili dosledni, „principijelni“.

Za razliku od drugih istočnoevropskih država, Srbija je bila pred izazovom da krene u lustraciju onih koji su manje ili više demokratski ali neupitno imali veliku podršku građana na izborima. Populizam služi da se sa građanima podeli odgovornost za propalu politiku, da građani zadrže svest o vlastitoj participaciji u njoj. Jer, ništa nije više ujedinjujuće nego zajednička nečista savest.

Zbog toga je Vergangenheitsbewältigung (suočavanje sa prošlošću, dijalog sa prošlošću) u Srbiji imao šansu da se kao proces sprovede na sličan način kako je to urađeno u Nemačkoj posle Drugog svetskog rata, a ne u zemljama tzv. istočnog bloka. Ali, to je retko ko spominjao i kao teorijsku mogućnost ako je hteo da sačuva prisutnost u javnom životu ili je želeo da izbegne demonizaciju u našim „medijima“.

* * *

U javnosti postoji niz odgovora na pitanje zašto postpetoktobarske vlasti nisu želele da sprovedu lustraciju. Mnogi od tih odgovora svakako su manje ili više tačni: ogromna većina stranaka koje su bile u vlasti posle 5. oktobra nisu se tokom devedesetih distancirale, bar ne dovoljno, od kršenja ljudskih prava, čime su na sebe preuzeli deo odgovornosti za tu politiku; deregulacija i razoreno društvo iz devedesetih bila je dobra podloga za nekontrolisanu vladavinu; Srbija nije imala ni kapaciteta za diskontinuitet sa tom politikom: i vlast i opozicija računale su na iste elite; nikada građani na izborima i nisu dali potrebnu podršku za taj diskontinuitet; civilno društvo nije bilo dovoljno snažno i ujedinjeno da nametne ovu temu kao dominantnu… Naravno, tu je i čitav niz podzemnih faktora, kao što su uloga tajnih službi, znani i neznani tajkuni, znani i neznani „dilovi“, partokratija…

Jedan odgovor je nekako ostao nedovoljno vidljiv: deo političkih stranaka i njihovih „eksperata“ u postpetoktobarskom periodu gajio je političare iz devedesetih kao svoju opoziciju, verujući da će toj opoziciji teret devedesetih zauvek onemogućiti dolazak na vlast. A taj teret devedesetih, na koji su računale tzv. prodemokratske stranke, nije bio teret kršenja ljudskih prava već teret jedne zatvorene i propale države sa prosečnom platom od 80 nemačkih maraka. Kako je vreme prolazilo, taj „kapital“ se sve više tanjio, pogotovo u svetlu ekonomske krize, političke nedoslednosti i visoke korupcije.

Zbog toga danas oni koji su potencijalno trebalo da budu lustrirani lustriraju potencijalne lustratore. Tako to biva.

* * *

Nikada primenjen, Zakon o odgovornosti za kršenje ljudskih prava, koji je stupio na snagu 2003. godine, prestao je da važi pre nekoliko dana. Skupština Srbije prethodnih deset godina nije uspela da kompletira Komisiju za lustraciju, koja bi radila na njegovoj primeni. Da je ovo samo formalni razlog iza kojeg se krije tzv. nedostatak političke volje, govori činjenica da se o lustraciji svih ovih godina zdušno ćutalo.

LSV već duže vreme „gura“ inicijativu za novi lustracioni zakon i tvrdi da će skupiti dovoljan broj glasova u srbijanskoj skupštini kako bi ovaj mogao da bude izglasan. Teško je proceniti da li ova Ligina inicijativa ima za cilj ubiranje političkih poena (teško je međutim zamisliti da u ovom ciničnom dobu lustracija može biti politički kurentna) ili je pak želja da tema lustracije opstane, kako-tako, u našem društvu.

Tačno je da je veoma teško zamisliti da posle toliko propuštenih godina postoji mogućnost da se lustracija sprovede, ali je isto tako činjenica da bez nje, bez suočavanja sa prošlošću, bez vrednosnog određenja prema zločinima i brojnim kršenjima ljudskih prava, ovo društvo oduzima sebi pravo na srećnu budućnost. Čak i ako u ovom periodu usvajanje novog lustracionog zakona ima samo simbolično dejstvo, to ne treba potcenjivati. U politici simboli mogu da imaju važnu ulogu.

Suočavanje sa prošlošću mora u sebi da sadrži element lustracije, a država mora da bude garant tog procesa. Smešno je i pomisliti da je moguće da nevladine organizacije sprovedu taj proces. Oni treba da budu samo inicijatroi i kontrolori njegovog sprovođenja.

* * *

Lustracija omogućava da društvo stvori antitela, da se senzibiliše na pojave kršenja ljudskih prava, kako bi automatski, „organski“ reagovalo na takve pojave i odbacilo šansu da oni koji su eklatantno kršili ljudska prava, ili omogućivali da se ona krše, dođu ponovo u situaciju da odlučuju o ljudskim životima. Ili da budu ugledni građani.

Nemačka je tokom 20. veka imala dve lustracije, odnosno dva suočavanja sa prošlošću. Prvo, posle Drugog svetskog rata (denacifikacija), a drugo koje je usledilo posle pada Berlinskog zida i odnosilo se na komunističke funkcionere i saradnike tajnih službi u nekadašnjem DDR-u. Oba procesa bila su tvrda i turbulentna.

U Nemačkoj i dan-danas deluju neonacističke grupacije sa kojima državne institucije vode ozbiljne bitke. Ono što je tvrda lustracija polučila nisu samo jake demokratske institucije već i društvena samoregulativa. Možda se danas može reći da je Berlin centar antifašizma, odnosno primer kako građani kroz društvenu akciju reaguju na promotere retrogradnih ideologija i politike nasilja, koji se nalaze u konstantnoj defanzivi. Teško je proceniti ko je važniji garant brane od totalitarnih ideologija – država ili sami građani.

Sa druge strane, one zemlje koje nisu prošle kroz proces suočavanja sa prošlošću, ili su imali meke lustracije, konstantno se nalaze na klackalici društvene nestabilnosti. Nedostatak lustracije polučuje konstantnu, manje ili više izraženu, društvenu krizu, a samo društvo je nemoćno da se suprotstavi totalitarnim ideologijama. To naravno postaje posebno problematično u periodu ekonomske krize. O stepenu stereotipizacije stvarnosti u tim zemljama, ne treba posebno ni govoriti, kao i izraženom uticaju religijskih institucija.

U društvima koje nisu imale lustraciju visok je stepen nacionalizma i netrpeljivosti prema drugima i drugačijima. I tu se država nalazi skoro usamljena u odbrani različitosti. Naravno, postoje različita iskustva i teško je svesti sve pod istu kapu, ali se može govoriti o tendencijama. Takođe, postoje stavovi da je nedostatak lustracije posledica a ne uzrok ozbiljnih društvenih problema i inhibicija.

Stavovi ekstremističkih grupa u takvoj atmosferi ne odudaraju odveć od stava većine građana, samo se možda razlikuju u metodama delovanja.

* * *

Suštinski je važno da srbijansko društvo odbaci licemerje kao dominantu u javnom životu, da se konačno mane nemuštog jezika i produkcije neinventivnih stereotipa i da se jasno odredi prema svojoj budućnosti. Tu pre svega mislim na njegovu elitu.

Tačno je da i u životu i u politici postoji diskrepancija između želja i mogućnosti, ali da bi se želja ostvarila, morala bi valjda da se jasno definiše.

Da li zaista građani ove zemlje žele da Srbija bude demokratsko društvo u kojem se poštuju ljudska prava? Zašto smo uvereni da je prirodno da građani žele ljudska prava i slobodu iznad svega? Da li to želi tzv. elita? Sa jedne strane, politički javni govor kaže da idemo u pravcu regulacije i evropeizacije, ali gde god drugde pogledate – vi vidite suprotno. Na svim nivoima primetni su ogromni otpori, pogotovo u kulturi, medijima, društvenim naukama… Sada, šta se tu zapravo događa, o čemu se tu radi? Da li može i jedno i drugo? I dokle može?

Da li se istovremeno može sanjati san o diktaturi i koračati ka demokratskom društvu, oslobođenom od korupcije? Da li je moguće biti čvrsto na nogama i rešavati stvarnosne probleme, a biti pod anestezijom, društvo koje bi sve da zaboravi osim osvete. Diktatura je „spasonosno“ rešenje za infantilna društva, koja traže oca nacije ili državu doživljavaju kao boginju-storučicu. Nije to ništa novo.

Ali, hajde da se barem oslobodimo licemerja. Ako većina građana, odnosno njihova obožavana elita želi diktaturu, to je sasvim u redu što se mene tiče. Nema problema, gospodo, ja ću samo razmisliti da li ću sa vama da delim sudbinu. Legitiman je vaš zahtev, legitiman je i odlazak onih koji to ne žele. Ionako ljudi odavde beže glavom bez obzira.

Ono što međutim u svemu tome nedostaje, da bi stvar do kraja bila jasna i pravedna – jeste pojašnjenja građanima šta sve to znači. Ako izaberemo neki modifikovani model Belorusije, onda to za posledicu ima konretno ovo i ovo… Drugi modeli totalitarnih društava, naravno prilagođeni Srbiji, odražavaju se na svakodnevni život ovako i ovako… Imaćete šta da jedete, nemojte se brinuti, osećaćete sigurnost jer opresivni sistem uvek funkcioniše. Ljudi cene sigurnost koja nose totalitarna društva. Ima tu manje stresa za većinu građana. Postotalitarna i postkolonijalna društva pate od istog sindroma – da li će sloboda umeti da peva, kao što su sužnji pevali o njoj! Dakle, sigurnost je tu, možda čak i bolji zdravstveni sistem, ali će neka ljudska prava biti smanjena.

Na osnovu svih tih činjenica građani mogu birati svoju budućnost, samo dajte više dosta sa licemerjem, dajte da objasnimo građanima koje opcije postoje. Ukoliko se odluče sa diktaturu, neće toliko kukati, ali će možda recimo biti zabranjeni američki filmovi, kako je to svojevremeno predlagao sadašnji glavni i odgovorni urednik „Večernjih novosti“. Svakako nam je američka filmska produkcija zagorčala život, čujete svakodnevno. Mada joj se nekako uvek ponovo vraćamo.

Sva rešenja su u igri.

* * *

Političke i životne se procene izriču se, ovde, iz stomaka. Možda su negde drugde ipak proizvod temeljno prikupljenih i analiziranih podataka, raznih istraživanja… Negde je možda pokušano da se svet proceni na osnovu jasnih i merljivih parametara i da se u skladu sa tim donose racionalne odluke.

Nećemo ovde govoriti o „govoru iz trbuha“ koji nas je pratio, zbunjivao i unazađivao poslednjih dvadesetak godina, već ćemo o stomačnom stavu široko rasprostranjenom, da je sadašnja vlast ostvarila veliki napredak u društvu i politici. Taj stomačni stav, koji odjekuje u tišini, proizvod je medijske histerije i estradnih hapšenja tajkuna i političkih protivnika. Možda je napredak stvarno i ostvaren, ali hajde nekako da nam date neke pokazatelje.

Niko recimo da postavi pitanje da li se to tajkuni u Srbiji međusobno hapse! A za to pitanje ne treba nekakva intuicija ili veliko znanje, dovoljno je recimo osvrnuti se kako je to sve funkcionisalo u Rusiji po dolasku Putina na vlast. Ne kažem da je to tako, već samo da bih voleo da i o tome malo razmišljamo.

Tzv. prosvećena diktatura je, kao, na delu, i ona se u raznim delovima naše javnosti direktno ili indirektno, kvaziargumentovano ili abdominalno, pozdravlja i veliča: čelična pesnica koja će rešiti sve probleme, neočekivana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar.

Pokazatelji međutim govore nešto drugačije: Srbija doživljava potpuni ekonomski krah i zadužuje se tri puta brže nego za vreme „zloglasne“ vlade Mirka Cvetković. Bezidejnost politike se ogleda u ogromnim protivrečnostima u politici i društvu, i proizvodi more protivrečnih informacija i ideologija koje dolaze iz raznih slojeva društva i vlasti. Tu je i povlačenje iznuđenih poteza, koje se predstavljaju kao strategija „mudrog rukovodstva“. Tu je i ponižavanje Vojvodine na svakom koraku, kao i dodatna centralizacija zemlje kroz novi poreski sistem…

Hajde da govorimo jasnim i merljivim argumentima. Prihvatiću da grešim, možda nemam dobre informacije. Zapravo, biću srećan ako grešim i ako sam samo shizofreno paranoičan.

Da li možda neko misli ili oseća da će, ako kritički opservira rad Vlade Srbije razljutiti Aleksandra Vučića i Ivicu Dačića, te će oni odustati od svoje „proevropske politike“ i vratiti se ideologiji krvi i tla? Hajde da ih podržimo, jer će naša podrška da im ukaže na pravi put! Ne mogu oni protiv nas ako ih mi toliko volimo!

Ta mante, nismo deca!

* * *

Ko normalan može da se bori protiv borbe protiv korupcije?

Ali, nije evropski model borbe protiv korupcije da ona bude usmerena samo protiv političkih protivnika i neprijateljskih tajkuna. A posebno nije evropsko pravilo da korupciju prati medijska histerija, bezobalna i opasna, dehumanizatorska onoliko koliko je bila ratna propaganda devedesetih, a čiji je cilj ponovo stvaranje kulta ličnosti.

Zašto se ova vlast najzad ne zainteresuje i za neke korupcionaške afere koje su prouzrokovali njihovi članovi? Recimo, za privatizaciju ATP Vojvodine u Novom Sadu i izgradnju paralelne autobuske stanice u Novom Sadu.
Hajde, dajte nam argument da poverujemo da se iskreno borite protiv korupcije. „Otkrijte“ i vi svoje sanadere…

* * *

Jedan sam od onih koji je imao more posle pobede Tomislava Nikolića, a posle formiranja nove vlade bio sam nezadovoljan, potišten i besan. Potištenost me i dalje prati, a nezadovoljstvo se nije drastično promenilo od nezadovoljstva koje osećam poslednjih desetak godina. Bes sam međutim uspeo da savladam, mada im nisam ni halalio, a pogotovo ne zaboravio devedesete.

I potpuno se slažem da nije racionalno niti uputno apriori odbacivati poteze nove vlasti. Nekako, ipak, verujem da stvari treba posmatrati u kontekstu, i pokušavati sagledati celinu društveno-političkog procesa.

Dakle, podržati rešavanje kosovskog pitanja, ali pokušati i sagledati zašto se desio taj prevrat u politici i koje su njegove konsekvence. Podržati borbu protiv korupcije, ali ne učestvovati u javnim smaknućima i aplaudirati im u masi.

Tako, recimo, ne mogu da shvatim zahteve da se je potrebno da se svi okupimo pod skute jednog čoveka i da mu pružimo podršku u njegovoj borbi protiv sila zla. Zar nismo ništa naučili iz svoje taze prošlosti? Zar ovo što se dešava ne liči na mit koji se stvarao o Slobodanu Miloševiću, o poštenom i mudrom antibirokrati koji će nas odvesti u srećniju, ponosnu budućnost? O Slobodanu Miloševiću koji skromno vozi svog „juga“, i koji je izaslat direktno od Boga da se suprotstavi đavlima koji uništavaju dušu naroda. Setimo se potom prepoštenog Koštunice, „iz Koštunića“, koji sme da nas pogleda u oči. Na kraju, i mit o Đinđiću, nastao posle njegove likvidacije, iako razumljiv i potreban građanskoj Srbiji, pokazao se sklon političkim zloupotrebama.

Verovao sam da je bar jedan deo javnosti stekao imunitet na mitsko poimanje stvarnosti, pogotovo onaj koji se i borio protiv mitomanije. Ne znam da li oni sebi mogu da objasne takav preokret, ja ne mogu.

* * *

Izbezumljena posle pada sa vlasti, kao piramidalna štedionica posle bankrota, a još više zbunjena potezima nove vlasti, Demokratska stranka može da se nađe na opasnom i potpuno pogubnom putu ako odluči da vlast ruši sa pozicija nacionalizma. Takva politika se u par navrata mogla nazreti, ali se iskreno nadam da je to tek proizvod unutrašnje konfuzije a ne nekog „strateškog plana“.

Ispadi pojedinih funkcionera Demokratske stranke posle izjave Tomislava Nikolića – valjda najnormalnije izjave ovog čoveka ikada, da su Srbi iz Bosne Bosanci – bile su cinične i uznemiravajuće. Elem, jedan poslanik DS-a je tvrdio da je Nikolić ovom izjavom uvredio njegove kumove i prijatelje iz Banja Luke. Dok je tautološka izjava predsednika Srbije punila beogradske medije, predsednik DS-a je bio u Trebinju, gde je poručio da je Beograd – glavni grad Srba iz BiH…

Ako se odluči da sprovodi takvu politiku, a to ne bi bilo prvi put (setimo se devedesetih), to će biti i konačan krah ove stranke, koja je i sama bila poverovala u mit o svojoj svemoći i svevlasti. Kao i u životu, tako i u politici, preterano samopouzdanje vodi do dubokog pada.

* * *

Mnoga istraživanja proteklih godina govore da veliki procenat učenika osnovnih i srednjih škola u Srbiji imaju izrazit nacionalistički i šovnistički odnos prema stvarnosti. Nešto je bolja situacija u Vojvodini, ali ne drastično. Postoji ogromna etnička distanca, a retko ko uspeva da izađe izvan javne stereotipije. Niko od zvaničnika ne reaguje na rezultate ovakvih istraživanja, a kamoli da predloži i povede akciju borbe protiv šovinizma i nacionalizma.

Sa druge strane, naš se život odavno već pretvorio u crnu hroniku. Toliko je tragičnih senzacija da su naša čula potpuno otupela na njih. Novi Sad je decenijama prepričavao legende povodom događaju iz 1977. godine kada je izvesni Gavra ubio dva policajca prilikom pljačke trafike. Sada se slične tragične stvari dešavaju skoro na nedeljnom nivou.

Da li neko može i da pomisli da ta crnohronična stvarnost nema veze sa devedesetim, nedostatkom lustracije i suočavanja sa prošlošću?

„Kako da živiš u zemlji gde se spotičeš o nesahranjene kosti najbližih”, pitao se svojevremeno poljsko-američki pesnik Česlav Miloš.

(Autonomija)